Pljusak inteligencije

Nikad ne pretpostavljam da je devojka inteligentna i da može da bude izuzetno zagrižena i zainteresovana za filozofske teme - divno osveženje za ove vrele dane; i nikad ne pretpostavljam da je muškarac gej zbog toga što se drugačije češlja, oblači i drži. Niko nije kriv dok se ne dokaže drugačije, samo što u pojedine procese dokazivanja ne želim da ulazim...

Ponekad izgled ne vara. Svakodnevnica učini da ono što je očigledno postane neprimetno. Svaki dan je gledaš kako radi za računarom, sa velikom dioptrijom, zatim kako se kreće kroz zgradu uvek odlučnim koracima kao da svakim korakom želi nešto da kaže i jedino što vidiš jeste odlična guza i seksi naočare, vidiš prezaposlenu mladu menadžerku kojoj treba odmor i muškarac. I želiš da pomogneš koliko možeš. A onda, umesto pljuskanja vaših tela jedno o drugo na obali mora, u parku ili u stanu - zapljusne te njena inteligencija. Nešto što nisi očekivao. Druga osoba, u potpunosti.

Počinje mentalno sparivanje i priče o umetnosti. Vidim da par trivijalnih komentara o umetnosti koje sam spremio kao uvertiru za prelazak na primordijalno zadovoljenje njenih fizičkih potreba gube smisao u njenim odgovorima koji su na mestu i koji pokazuju da zna o čemu priča i da stvarno voli umetnost. Posle inicijalnog šoka, brzo sam se povratio i onda je razgovor tekao potpuno prirodno. Žena voli filozofske teme. Ne smara je da priča ni o idealnom društvenom uređenju i slaže se sa mojom idejom kako bi to trebalo da izgleda.

- Demokratija, kako se danas manifestuje, nije ništa drugo do aristokratsko uređenje koje je osmišljeno da zadovolji u potpunosti samo mali broj ljudi koji su u vlasti. Ne brine za dobrobit svih ili čovečanstva kao takvog. Ono što ja mislim da bi trebalo uvesti jeste aristokratsko uređenje, kao što je neki od starogrčkih filozofa jednom propagirao: da ne važi svačiji glas isti broj poena, već da svako, prema zaslugama u određenoj oblasti, dobije različit broj poena prilikom glasanja. Tako, na primer, ako se neko razume u poljoprivredu - trebalo bi da njegov glas vredi, npr. 10 poena, dok bi glas nekoga ko se u nju uopšte ne razume trebalo da vredi 1 poen. Za različite oblasti, ljudi bi imali različit broj poena kada se odlučuje o datim temama. Svako bi bio u obavezi da glasa, a sve bi se sprovodilo preko interneta. Neka vrsta fejzbuka. Ceo sistem ne može da se implementira danas za sutra, već mora da ide postepeno, a mislim da bi u narednih pedesetak godina mogao da zaživi u potpunosti.
- Da, potpuno se slažem. Samo vidim jedan problem - ko će da odlučuje o dodeli poena svakom čoveku?
- Škola. To može da bude jedan od kriterijuma. Diplome koje imaš, proseci iz različitih predmeta...
- A šta je sa ljudima koji nemaju školu?
- Ima dosta ljudi koji nemaju školu, ali znaju odlično da rade neki posao. I to bi trebalo obavezno uzeti u obzir i dodeliti svima poene za određene oblasti.
- Jeste, samo što se ja bojim pristrasnosti kod dodeljivanja poena...
- To jeste problem. Nemam još uvek rešenje za njega.

Sve ovo i još mnogo toga razmenili smo između gutljaja piva. Posle mentalnog seksa, prešli smo na trivijalnije teme o seksualnoj orijentaciji Grka. Nije prvi put da čujem da je ogroman broj muškaraca u fazonu furundžija, ali počela je i ona da se žali. Pokazivala mi je ljude oko nas - većinu je poznavala. "Vidiš, ovaj je gej... i ovaj je gej... i vrlo je teško devojkama u Atini da nađu muškarca..." Sad smo krenuli u pravom smeru, pomislih. Da, nastavi... Brk mi se smešio. Rekoh: "Jeste da imaju ove gej frizure (fazonirane ćube, kratko potšišani sa strane, ali sa dosta kose na vrhu zaleđene u formi savršenog talasa za surfovanje - ono što je Ema jednom nazvala "gnezdo"), ali ogroman broj muškaraca u Italiji ima takvu kosu pa sam navikao da ih viđam, a ne mislim da su svi gej." Stvarno?! upita iznenađeno. Da, ali ovi jesu, znam sigurno.

I tako, umesto sebe, na kraju preporučih svog prijatelja Dragana da pokuša da reši njene i probleme svih drugarica koje eventualno pate od iste boljke. Plemenitost i nenametljivost su odneli pobedu, a ja se pored sve uspare vratih kući suva k... Pre nego što smo se rastali, rekla mi je samo "kita me pali" i nestala u atinskoj noći...

Sobna idila

Upravo se otvorila vremenska kapija i odnela me deset godina unazad u studentske dane kad smo Dragana, Srđan i ja živeli u jednom velikom stanu na Dorćolu u sred najljuće zime i spremali ispite... Kako vreme leti... Sad mi treba rečnik da razumem samog sebe, šta sam hteo reći, ali svejedno - odzvanjaju mi lake misli po već teškoj glavi. Izgleda da sam bio pametniji onda nego sad, iako ceo život znam da sam svakog dana pametniji nego prethodnog. Nije ni važno. Ovo sam ja: pre mnogo godina. Mlad i neiskvaren. Još student.


Sobna idila

There was a time when silence was abstraction

And the coldness unimaginable

Now it's substantial to our living

among the inimical space

surrounding the three beds

turned to one another and lost in time, too. 

The rhyme, you may notice, the atmosphere, succeeds not in evoking

Imprisoned by the fear of the pending exams

Ever more by the indecisiveness on our part

Our days are chartered like the flow of the Thames

And the brooding about literature

sets our mind apart. 

Desire to suffer the fathe of the Jews

and escape from the desert led  by some Moses, 

haunts us like Noel Byron's verse

light and easy and near the close. 

Chedomir Pusica, known for his flowing lines, wrote this poem during his student days in 2000. In this period he shared his dreams, wishes, sufferings, freezing with another two artists less famous for lines but more skillful at prose, in a dark flat of an old Dorcol building where nobody but Mr. Srećec used to dwell. This was the period where Chedomir created some of his Baudelaire-like verses and expressed deepest fears but also added a sharp crticial touch to the English poetry of the 16th and 17th century. 

To be continued...

Ms Dragana Popov

Famous Serbian Critic and Essay Writer

Kad ja dunem i vatru sunem...

"Ako ideš u Sunio, ostani da vidiš zalazak sunca. To je ono što tamo vredi..." Sad mi to kažeš!

Ovaj put nisam išao u Sunio. Mislim da više neću ni ići - dovoljno je jednom videti ono zbog čega ljudi tamo idu, pored zalaska sunca: Posejdonov hram. Dva i po sata vožnje ne zvuči primamljivo na julskom suncu. Čekao sam autobus koji tamo ide, ali ću izaći na Limanakiji. To je jedan od prvih zaliva van grada, pravi raj koji sam video dok sam putovao za Sunio i kome sam obećao da ću se vratiti. Sad mi je jedino žao što nisam sačekao taj zalazak sunca, ali plašio sam se da ću propustiti poslednji autobus za Atinu.

U mojoj glavi je tada stvorena jedna drugačija slika celog mesta: rekli su mi da idemo malo van grada, da vidimo odlično očuvani, veličanstveni Posejdonov hram. Slika koju sam ja video u glavi bila je kombinacija Gaudijevih nepravilnih oblika kuće Batljo i mitologijske impozantnosti fontane Trevi. Međutim, tu nije bio kraj. Zamišljao sam stepenice koje su vodile u hram, mistično zatvoreno mesto za obrednike i molioce. Pokornost posetilaca bila je osigurana njihovim prolaskom pored kolosalnih statua sa jedne i druge strane hrama, od kojih je najveća bila ona Posejdonova. Čitav kompleks mistike i moći.

Ali na vrhu tog brda stajali su asketski jednostavni, dorski stubovi hrama, otvorenog plana, nalik Akropolju, samo manjih razmera. Stubovi su, takođe, urađeni u drugačijem stilu od onih na Akropolju, iako je hram izgrađen u isto vreme kad i Partenon - za vreme Perikla.

Koliko li su samo smena godišnjih doba videli ovi stubovi? Stoje tu hiljadama godina. Trpe i kišu i vetar i more... Ne znam da li je ovde uvek bilo toliko vetra, da li je generalno u Grčkoj uvek bilo toliko vetra, ali i na promotivnim spotovima koje je vlada Grčke poverila nekim marketinškim agencijama provejava jedan te isti duh - vetar. Zašto li je neko podigao hram Posejdonu ovako daleko od mora? Pogled koji se od hrama pružao je sve govorio. Aha. Zato...

Tehničke informacije: autobus za Sunio kreće sa stanice u ulici Mavromateon, u blizini stanice metroa Viktorija, ali prolazi i pored trga Sintagma (staje u ulici Filelinon). Ide na svakih pola sata, a kreće na pun sat. Sunio je najjužnija tačka Atike.

Od Edena pa do Vule, sve su straže čuvateljki plaže

Iako se iz naslova može drugačije zaključiti, ovo će biti ipak jedan dosadan, ali koristan tekst.

Celu radnu nedelju sanjam plažu i more. Znam da su tu, ali nemam vremena da odem. Zato kada dođe vikend... čuvateljke plaža, čuvajte se! Jedan niz plaža počinje upravo kod Edena, tj. kad tramvaj broj 5 izbije na more. Odatle, pa sve do Vule pruža se niz plaža – besplatnih i onih koje se plaćaju, a cene su od 5 do 7 evra za ulaz. Da li se isplati? Zasvisi. Lično mislim da se ne isplati, ali postoji neki veći stepen bezbednosti od krađe. Što se mora tiče, do sada imam utisak da je na plažama koje se plaćaju mnogo lošije nego na besplatnim. 

Kafići su svuda, pivo je 5 evra – svuda. Bočice vode su stvarno jeftine: 50 centi. A ležaljke... naplaćuju se dodatno, od 2 do 5 evra. Uh, od finansija me zabole glava! Okrećem se da odmorim oči i vidim more, more guza, more vode i sve tako u krug dok mi se ne zavrti u glavi od sunca. Celu nedelju čekam da se opustim u vodi – skačem, plivam, ronim! A onda, posle petnaestak minuta, izlazim na kopno i posle me mrzi da se vratim u vodu. E, što ti je čovek prokleta životinja!

Kako iz centra Atine doći do ovih plaža? Od trga Sintagma, postoji nekoliko opcija. Ljudi najčešće koriste tramvaj broj 5. Sedneš i zaboraviš kad si seo dok ne stigneš. Treba mu oko 45 minuta do 1 sata da te dobaci do mora: ne zato što je predaleko, nego zato što staje na svakih 100 metara i vijuga sporo dok na svakoj stanici ulazi više i više ljudi. I taman kad pomisliš da više nema mesta, ulaze još dve debele strvine sa troje kolica punih povrća. Paradajz se gnječi, ali ne jebu živu silu. Do sad je već tako gusto da se ni devojka koja ti je sela u krilo ne ljuti što je lagano masiraš. Ni sam više ne znaš gde ideš i zašto se nalaziš tu gde jesi, a blaženstvo otupljenosti ti ubrzo razbija tuča na par metara od tebe! Pesnice sevaju, počinje da izbija krv. Ljudi se stiskaju još više i beže od budala. Vidiš na kraju da biju jednog čoveka. Nije mi prvi put da to vidim, a već mislim da znam razlog. Džeparoš. Tramvaj staje, vrata se otvaraju, svi izlaze napolje iz straha. Čak i devojka ustaje iz tvog krila i nemaš vremena da kažeš ni „Ali čekaj!“ 

Bar možeš da dišeš. Policija se već magično stvorila da pokupi dripce i tramvaj već nastavlja dalje.

To je bio teži način, mada većina ljudi koristi tramvaj – ne znam zašto. Drugi način su autobusi A2, B2 i E22. Svi staju oko Sintagme. Vreme za koje stižu do plaža je od 20 do 40 minuta, ali nema takve gužve.

Treća opcija, meni najbolja, jeste hvatanje autobusa koji ide do Sunija (Sunio) – nije gradski autobus; na čelu mu piše „Za Sunio“. On staje u neposrednoj blizini Sintagme, a stanica mu je u ulici paralelnoj sa onom u kojoj staje tramvaj broj 5, samo malo niže. Nije na istom mestu kao stanica gradskog prevoza, pomerena je dvadesetak metara naviše. Karta košta 1,60 evra, ali vredi svakog centa: stiže za 20 minuta do plaže, a ide na svakih pola sata (otprilike je tu na pun sat i deset minuta, pun sat i četrdeset minuta, itd.).

 
Sad mi se opet ide na plažu...

Atina - život i rabotanije

Oseća se miris kiše. Dugo nije padala. Otvaram vrata terase i izlazim na gradsku zaparu. Kiša nije padala. Sprema se velika žega. Poslednjih desetak dana je bilo prijatno vreme, iako je kraj juna i sam početak glavne turističke sezone. Noć izgleda kao da je tek počela. U stanu čeka muzika, pivo ili vino... Ni ne razmišljam o sutrašnjem danu.

***

U metrou na putu do posla ne oseća se razlika između sezona: sve je jedno. Nada da će jednog dana doći vikend ili dugo čekani odmor, ljudi i žene, momci i devojke koji užurbano pomeraju svoje guze niza pokretne i statične stepenice stanica metroa, sa svega par misli u već ispranoj glavi: kafa i ono što ih čeka kad upale kompjuter na poslu. Cigareta nakon buđenja, cigareta pre ulaska u stanicu metroa, cigareta posle polučasovnog putovanja do posla, paljenje kompjutera i... cigareta nakon paljenja. Ni to više ne funkcioniše - gotovo je i sa pušenjem. Moj tunižanski prijatelj Husem mi to teško može oprostiti. Još jedna prilika da svaki čas napustimo dosadni posao kopirajtera i izađemo na svež vazduh, penimo protiv glupavih menadžera (moja trenutna menadžerka je jedna duša od žene) i još glupljeg posla i skupljamo snagu da preživimo dan.

Miriše more.

Ko će sad pretraživati internet i gledati povoljne aranžmane za vikend... ipak je to samo dva dana slobode i nije mi žao da platim i pola plate! Ma na kraju krajeva, ni ne radim za platu. Prosto se začudim kad mi daju pare. Kopiranje, pejstovanje i kvazi-artistički posao i nisu ozbiljan posao. Ja sam tu radi mogućnosti da vodim ljubav s gradom i njegovom okolinom. Bezizražajnog lica gledam u posao pet dana u nedelji i okrećem mu leđa šestog i sedmog dana. To vredi. Pare me ne pale. Lep osećaj.

Živim u lepom delu Atine, ni u centru, ni daleko od njega. Zgrada je nova i sama činjenica da je jedan čovek kupio nekoliko stanova u njoj i da je izdaje mojoj firmi za najamnike koji dolaze iz celog sveta govori o tome da se radi o delu grada koji je u razvoju. Daleko od toga da se radi o atinskoj Borči, Rakovici i slično - više je reč o beogradskoj Cvetkovoj pijaci, Zvezdari, Lionu, da... možda je Lion najbolji primer. Konjarnik. I on ulazi u odličan opis Abelokipija. Živeo sam na svim tim mestima u Beogradu. Već osećam strujanje u stomaku kao u vreme kad sam živeo u Beogradu: ova dva grada imaju veliku snagu da učine da se osećaš dobro, da osetiš žmarce kao da će sledećeg momenta nešto dobro da se desi.

Taj osećaj mi u Italiji budi jutarnja kafa. Ali u Atini je dovoljno probuditi se. "Ko je jutros imao priliku da se probudi u Beogradu, može se smatrati srećnim čovekom."

Ovo nije priča za turiste.

***

Mnogo volim kafeteriju na poslu. Janis i žena kojoj ne znam ime, ali sa vragolastim osmehom, lepo feniranom crnom kosom koja joj prelazi sa leve na desnu stranu, uvek sa smeškom na licu, čine da prosto volim da naručim hladni espreso bez šećera, frape sa šećerom i mlekom, topli kapućino ili samo espreso. Već znaju sve. Divna žena sa osmehom koji joj je uvek na licu, stalno mi nudi fine stvari za ručak. Uglavnom će mi prvo ponuditi bilo šta od paste - ne znam da li je shvatila nekad na početku da živim u Italiji. Uvek će me pitati da li mi je dovoljno to što mi je nasula u tanjir. Jeste. Nisam gladan - jedem čisto iz fazona i jer me mrzi da budem pred kompom.

A Janis... tako kul lik. "How are you my friend?" Evo, jebi ga... nije loše. Ti? "Spava mi se." Nemoj meni ništa da pričaš. "Znaš da u Grčkoj ima mnogo vaših trenera iz Srbije?" Znam. Dobri su... "Obradović je sad otišao..." Ozbiljno?! (Jes' boli me kurac!) "Da... Ali pametno je uradio - nema više šta da osvoji. Bolje da ga zapamte po uspesima." Jes', jes'... Odmičem se s kafom, osmehujem se nekoj ribi iz neke firme s drugog sprata i vraćam se u svoj svet trivijalnih pitanja, kampanjskih i poruka za regrutovanje mase srpskog naroda za SMS igru.

Ako me u ovom trenutku pitaš šta da vidiš kad dođeš u Atinu - vidi kako da se preseliš ovde.

Sto mu vetrova Androsa!

Izlazim iz firme i palim cigaru. Ništa bolje posle dobrog seksa. Žurim po ženu i dete i osećam se sjajno - petak je, a vikend ćemo provesti daleko od korporativnog zagrljaja i spemovanja. Što zbog žurbe, što zbog vetra koji pomalo pirka, svaki čas mi žeravica cigarete ispadne skoro čitava iz omotača, pa moram da usisavam punim plućima ne bih li raspalio ono što je ostalo.

Stigao sam na stanicu metroa, ubrzo zatim i njih dvoje. Brza promena busa i taksija i već smo u luci Rafina. 

- Uh, što piri vetar! Rekoše mi da će za vikend da bude vetrovito, pogotovu na Androsu. Tamo je, kažu, vetrovito i kad nema vetra...

- Bar može da se diše. Ovih dana je bila žešća zapara.

Gledamo zapenjeno more. Talasi udaraju o dokove luke i našeg broda Fast Ferries Theologos. 

- Ajmo da se smestimo. 

Putovanje je prošlo bez ikakvih problema ili mučnine. Odličan znak. Razmišljam i dalje o najavljivanom vetru i pitam se - zašto iko najavljuje pirkanje vetra!? Posle košave, topli vetrić juga mi neće teško pasti. Bila je duga nedelja, svaki dan po 12 sati. Kampanja u punom jeku, nervoza i bes tinjaju u svima. Sad ih neću gledati bar u naredna tri dana.

Andros je veliko ostrvo i u mojoj glavi očekivao sam i da je mnogo razvijenije - da obiluje divnim šetalištima i nešto većim gradovima, ali prvi susret je bio prilično obeshrabrujući. Iskrcali smo se u maloj, neuglednoj luci u kojoj je saobraćaj i putnike usmeravala lučka policija. Za oko mi je zapala razvodnica saobraćaja...

- Pazi što je zgodna ova policajka!

- Kakva si svinja!

Šta ću, volim da podelim utiske sa putovanja. Taksijem smo išli nekih 8 kilometara do vile Nora - Norita u zalivu Baci. Dranje od 12 evra, ali baš me briga. Tu je more i... još vetra. Nismo se nadali kupanju te večeri, ali šetnja je definitivno bila opcija. Odmah su mi na pamet pali svi ti divni restorani i mirisi kraj mora, puno gostiju, svetla, žamor, brodovi u luci... ali, iako mnogo veće od Porosa, ovo ostrvo i ovaj grad bili su više nalik na neku ribarsku koloniju nego na turističko mesto. Retko je bilo gostiju, a vetar koji je praznim ulicama kovitlao pesak sa divnih plaža zaliva, samo je ostavljao dodatni utisak izgubljenosti u prostoru. 

Pala je i noć. Vratili smo se u hotel, izašli na terasu sa direktnim pogledom na zaliv. Nebo je bilo crno i zvezde su se jasno videle. Čuli smo more. Vetar ga je u naletima nanosio na peščanu plažu u podnožju i razbijao o vetrom izvajane stene ispod nas. Vetar nam nije dao da sedimo na terasi - malo smo stajali, ali odlučili smo da ipak uđemo u sobu i slušamo njegov huk unutra. Savršeno se čuo. 

- Valjda će sutra prestati da duva. 

- Ne znam. Sad već počinjem da se brinem. 

- Ma biće ok.

- Nadam se.

Svanulo je jutro i bela pena na moru nije bila dobar znak. 

- Idemo na plažu. Dole ne može biti ovako jak vetar kao ovde. Vidiš - ima ljudi.

Izašli smo i oportuno krenuli ka gradu. Tamo su bili i suncobrani, a to nam je trebalo. Srećom moglo je da se bude kraj vode. Jedino što je u vodu bilo teško ući - led ledeni. Svejedno, taj dan smo iskoristili i bili na plaži bar jedno tri sata. U međuvremenu sam se i ošišao, a dok sam čekao na svoj red, malo sam razgledao suvenirnicu u podnožju frizerske radnje. Tamo sam naišao na blago.

Hiljadu mu poza kikladskih! pomislih kad videh nove motive sa grnčarije antičke Grčke. Dva jarana jednu ženu vole... Bolje da se ljulja, nego da ga žulja... Jedna dinja celom svetu dosta... Pred mojim očima nizala su se remek dela kikladske porno umetnosti. Bila je tu i čuvena kompozicija Odi dedi, a iza nje se bojažljivo promaljao i motiv Zelenog mladića (devojka koja svira flautu s podtekstom "il me ženi il flautu kupi, u nešto se duvati mora", dok neiskusni mladić ne razume poruku, što uz nevini osmejak na njegovom licu aktu daje prizvuk groteske). S jednog tanjira kao da sam mogao čuti pesmu "Nas dva brata naučio tata sa ženama kako se barata", a onda začuh njen glas: "Možete da dođete, vi ste na redu!" Prenuh se i pođoh uza stepenice. Moram imati ova dela. Moram... 

Kad je rad na uređenju moje glave završen, sleteo sam do dućana i pokupio sve te slike, kao i magnet za frižider sa istim motivima. A onda - neverica. Slika prirode! Na dvadeset pet kilometara od Bacija prema severu ostrva, nalazi se to čudo od prirode! Veliki kameni đoka koji izbija iz plićaka! Pokušavam da povežem labavo gradivo iz grčke mitologije i prebiram po stotini bogova helenskih i odjednom mi sinu! To Posejdon vodi ljubav s Geom! Mada... možda se i varam. Andros je ostrvo vetra - to on vodi ljubav sa Eolom, bogom i gospodarom vetra! Ali to bi bio strašan incest. Posejdon je Eolov otac... sad znam: Posejdon upravo tu pravi Eola, iz dana u dan!

Teško je reći šta je starije, kokoška ili jaje, grčki bogovi ili priča o njima, da li čovek oponaša prirodu ili ona njega. Na kraju, kažu da je bog stvorio čoveka prema svom obliku, ali je ovakvu stenčugu sigurno zadržao samo za sebe.

Vraćam se na plažu do mojih i pre nego što je žena uspela da izusti svinj... objašnjavam uzroke ovog sve jačeg uragana. Posejdon samo što nije svršio, more je puno bele pene, moramo napustiti ovo ostrvo - odmah! To veče nismo izlazili iz sobe, a kad je dan svanuo počeli smo da zovemo lučku policiju i raspitujemo se o brodovima za Atinu. Svi polasci tog jutra su bili zabranjeni. To je značilo da do popodneva nećemo znati da li se vraćamo ili ne. Na kraju smo čuli dobru vest: dolazi brod po nas. Opet taksi pa luka. Vetar je bacao more na sve strane. Bio je jači od košave, ali srećom, nije ledio kosti. Krenuli smo da se ukrcavamo na brod.

Stvarno je zgodna ova policajka... eh... ali nije ni njoj lako: s pendrekom leže, s pendrekom se budi.

Por(n)os

Grčka antička kultura nije prezala pred uštogljenošću malograđanskog društva. Pre nego što je Hju Hefner izborio za sebe najbolje komadiće svetske pačetine, a nama ostalim perverznjacima bacio samo ostatke sa stola u vidu nekih umetničkih fotografija koje više skrivaju nego što otkrivaju, Grci su tri hiljade godina pre toga slobodno baratali svojom seksualnošću i nosili je svuda sa sobom bez stida i blama. Bora Čorba je u Srbiju pokušao da prenese odjeke te slobode rečima "kurac, pička, dupe, sisa", ali odjek je zamro u gluvom zidu što stoji ipred srpskoga naroda...

Sećam se da u školi nismo učili iz istorije o mikenskim šoljicama za kafu s porno pozama - izuzetno dragocen gadžet za kafenisanje s komšilukom, bližim i daljim. Mislim, svejedno su me ubedili da kad devojka nešto 'oće od tebe, onda ti šalje sublimiranu poruku u vidu "oćeš na kafu?" ili "kad ćemo na kafu?" ili nešto tako. Sad sve te pozive tumačim kao iskonski nagon za razmnožavanje i trudim se da se smešim što više - da, i to valjda znači podsvesnu želju za parenjem, a to podsvest tvog para prekoputa najbolje zna, zato ćuti i prati korake.

Dok sam nedavno boravio na ostrvu Poros, pažnju su mi privukle razglednice s motivima pronađenim na gore pomenutim šoljicama i kućnom escajgu u Mikeni, na Kritu i po okolnim Kikladima. Otvorenih usta, gledao sam orgijanje na centralnom trgu, trojke, dvojke, oralne analize i njihove reprize, a tu su i motivi usamljene jahačice, usamljenog drkoša i... prokrala se i poneka razglednica ostrva.

Kupio sam odmah dva komada, ostatak nisam hteo jer sam ozbiljan čovek, a u nastavku dajem par predloga za nazive istih ili za njihovo tumačenje. Fotografije radio poznati antički umetnik - Gienkas.

"Ne, nemoj mi prići, jer te belo neće zaobići!"
"Prcajte, ja i dalje držim čas... iz osnova onanije!"
"Samo stoj! Može li to tvoja pi*** da podnese?"

"Evo trčim, nosim ga u ruci!"
"Velik đoka i gvozdene gaće otvara."
"Koja zna, njojzi dva... u jedan."

Ako i tebe ovo inspiriše, piši preporuke u komentare, a ako ne - napijem ti se kafe s tobom!