Skijatos i Skopelos

(nastavak priče Put na Skijatos)

Kada pođeš na put, već u glavi zamišljaš odredište i ono što bi voleo tamo da zatekneš. Ja sam želeo mir, bele kuće nemalog grada, čije su ulice obrasle u zelenilo i cvetove buganvileje, uz čemprese i poneku palmu.

Dok sam na šetalištu kraj luke, načičkanom restorančićima, palančikarnicama i drugim džidžabidžarnicama, čekao drugare koji su kasnili nekih sat vremena, kroz mrenu umora uspeo sam da uhvatim malo atmosfere. Bilo je mirno. Ljudi su fino šetali kraj mora. Čuo sam mnogo naših turista.

Pogled na grad Skijatos (na staru luku)

Inače, na Skijatosu postoje dve luke – stara i nova. Jedna od druge su udaljene stotinak metara, možda ni toliko, a spaja ih šetalište, dok ih razdvaja uski zemljouz do poluostrvceta Burci (gr. Μπούρτζι, en. Bourtzi). Dovoljno je veliko da se na njemu smesti istoimeni teatar i jedan fini bar-restoran, sa širokom terasom natkrivenom baldahinima koja sa strateške pozicije gleda na ulaz u staru luku i prema ostrvima Cugrija (gr. Τσουγκριά, en. Tsougria) i Skopelos (gr. Σκόπελος).

Bar-restoran na Burciju

Pogled na deo grada Skijatos sa poluostrva Burci

Iz stare luke isplovljavaju turistički brodići koji prave ture oko ostrva ili morski taksi. U novu luku uplovljavaju veliki i mali trajekti, a u njenom produžetku su jedna pored druge parkirane jedrilice i manje jahte koje se takođe mogu iznajmiti što za grupne privatne vožnje oko ostrva ili do Skopelosa, što za lično uživanje. Grupe nikad ne prelaze dvanaest ljudi, a cena u tom slučaju je oko 50 evra. Zapravo, cena iznajmljivanja jedne takve jahte za dnevnu ekskurziju je od 600 do 900 evra.

Pogled na deo Skijatosa

Istureni deo stare luke Skijatosa

Najpovoljnija varijanta je zapravo obilazak ostrva koji nudi nekoliko agencija u staroj luci. Potrebno je samo kupiti kartu veče pred put, a polasci su ujutru u 10, s povratkom oko 17 časova. Cena je od 10 do 12 evra, ali to su najbolje potrošenih 12 evra na ovom ostrvu. Veliki broj različitih lepota ostrva, od predivne plaže Lalarija, s belim oblucima i kristalno čistom vodom, preko starog grada Kastra, zatim peščane plaže Aselinos i, pred povratak, ostrva Cugrija, gotovo nenaseljenog, sa neverovatno finim peskom i čistim morskim dnom.

Stara vetrenjača - danas restoran. Skijatos.

Stara vetrenjača na Skijatosu

Život u gradu Skijatosu (gr. Σκιάθος, en. Skiathos), ili kako ga Grci još zovu – Hora (gr. Χώρα, en. Chora), odvija se najviše na potezu s kraja stare luke do kraja nove luke, u čijem produžetku su možda i najbolji restorani kraj mora, kao i jedina tri kluba na ostrvu: BBC, Pure i Kahlua. Zatim, u ulici Papadijamante i brojnim manjim sokacima koji iz nje idu ka unutrašnjosti prema staroj luci. Tu je velika koncentracija radnji suvenira, manjih lokala koji prodaju sladolede, giros, pice, kao i restorana.

Detalj iz unutrašnjosti grada, blizu vetrenjače

Nekoliko pabova koji se takođe nalaze u ovim uličicama ili u samoj ulici Papadijamante izgleda vrhunski, ali su neverovatno prazni. Veliki pab restoran „Portobello“ ima sve preduslove za pravu kaubojsku noć, ali je, bez obzira na svoju odličnu lokaciju, veoma mrtav. Pivo u njemu košta 3,5 evra, čini mi se. Ima i zanimljivu šifru za internet.

- „Excuse me, what’s the password for Wi-Fi?“
- „ itsasecret.“

Još jedan pab u sporednoj uličici, blizu restorana „Maria“ (ne sećam se kako se zove, ali je opremljen u stilu pravog irskog paba), nudi pivo po 3 evra i ima opet strašan potencijal za irske noći, ali je ili prazan ili u njemu zapleše poneka baka.

Početak ulice Papadijamante

Od restorana, apsolutna preporuka je „En Plo“, što na grčkom znači „Na brodu“. Nalazi se na šetalištu u produžetku nove luke, prema klubovima. Načuli smo jednu staru Grkinju kako govori da svi restorani imaju kuvare, ali da ovaj ima „šefa“ (chef)! Ukus lososa, prvo zapečenog pa kuvanog na pari, kao i orade na žaru, potvrđuje izuzetan kvalitet.

Losos na pari

Orada na žaru

Plaže na Skijatosu

Plaže se nalaze uglavnom na južnoj strani ostrva, duž čijeg priobalja je i glavna saobraćajnica koja grad Skijatos spaja sa možda i najlepšom plažom ostrva – Kukunarijes. Do svake od plaža se može doći autobusom koji redovno saobraća na svakih petnaestak minuta. Cena karte je 1,60 evra, bez obzira na kojoj stanici izlazite. Sve plaže su obeležene brojevima, pa je dovoljno da kažete broj ili naziv plaže da bi se autobus tu zaustavio. Jedina mana ovog načina prevoza jeste ogromna gužva – često će vam se desiti da autobus ne stane na stanicu jer je pun. Sačekajte sledeći ili onaj posle njega. Alternativno, prošetajte, ali budite spremni na sat pešačenja ako ste na nekoj od središnjih plaža, odnosno i dva sata ako ste na Kukunarijesu.

Plaža Kukunarijes

Iznajmljivanje automobila, motora ili kvada je dobra opcija, ali iz iskustva, neisplativa. Generalno, doživljaj grčkih ostrva sa i bez automobila su dve različite stvari. Automobil pruža komociju, mogućnost posete većem broju mesta, do kojih autobusi ili ne idu ili koja nisu toliko popularna. Međutim, na Skijatosu nema mnogo mesta do kojih biste želeli da idete kolima. Putovanje se uglavnom svodi na štraftu kraj mora s južne strane – od grada pa do Kukunarijesa. Cena od 40 evra na dan, sa popustom, ne opravdava komociju.

Sama plaža Kukunarijes je dugačka peščana plaža od finog peska. Duž plaže se nalaze lepo uređeni barovi, ležaljke i suncobrani, a postoji i toalet. Cela zona ka unutrašnjosti, sa malim jezercetom, predstavlja zaštićeni ekosistem. Ostrvo je inače veoma zeleno, iako podloga nekako i nije najpogodnija za zelenilo – dosta je suva.

Voda u zalivu Kukunarijesa je bila pravo uživanje – čista je, prozirna, a morsko dno poput bebinog lica. U jednom od barova smo probali dnevni specijalitet, pastu sa lososom i mirođijom. Neočekivano dobro spremljeno jelo. Dakle, savet za dug dan je da se možete osloniti na kulinarsko umeće barmena.

Plaža Banana

S druge strane rta, na zapadnoj strani ostrva, odmah nakon Kukunarijesa, nalazi se plaža Banana. Izuzetno je izreklamirana na celom ostrvu, forumima i generalno na internetu – prodaju se i majice „Bananistas“, po baru na plaži. Stvorena je čitava priča iza... ničega. Ne radi se ovde o višku godina i nemogućnosti shvatanja mladih i provoda. Jednostavno, od ovakve priče se očekivalo pravo mladalačko ludilo na plaži, ali umesto toga, na stisnutoj plaži smo zatekli samo bezizražajna lica nezainteresovanih mladih ljudi kako se ili sunčaju ili sede u kafiću, dolaze i odlaze ili se kupaju u vrlo prljavoj vodi – talasi su ovde češća pojava nego u zaklonjenom Kukunarijesu.

Sa Banane se možete peške uzverati preko stenja do susedne nudističke plaže, na koju se, opet odvojena manjim grebenom, nadovezuje plaža Sveta Jelena (gr. Αγία Ελένη, en. Agia Eleni). To je mirna, praktično porodična plaža, iako bi se celo ostrvo Skijatos moglo podvesti pod kategoriju savršenog porodičnog ostrva, na kojoj ćete uhvatiti i poslednje zrake sunca pred zalazak.

Plaža Sv. Jelena

Prema mom ličnom ukusu, plaža koja mi se najviše svidela je upravo Kukunarijes – od onih kojima se relativno lako moglo pristupiti ako ste na Skijatosu. Međutim, svoju draž ima Lalarija. Možda nije plaža za svaki dan, ali svaki treći dan bih išao tamo. Šteta što joj se može pristupiti samo brodićem. Međutim, more na ostrvcu Cugrija mi je možda i najlepše. Plaža nije uređena – postoji uzan šljunkovit pojas do mora, jedna straćarica od bara, ali je more nalik privatnom bazenu i na momente me je podsetilo na najlepše plaže Mikonosa.

Lalarija - pogled nadesno (ka jugoistoku)

Lalarija - pogled nalevo (ka severoistoku)

Cugrija

Po celokupnom ugođaju, Kukunarijes je ipak broj jedan, ali da čoveku ne dosadi, valja probati sve ostale.

Nekoliko stvari mi je upalo u oko što se ostrva tiče. Pre svega, njegova pogodnost za porodice sa decom. Sve plaže su peščane, prelazi su svuda postepeni (nema uvala u moru), mirno je. Drugo, previše je mirno ostrvo. Kažu da nekada nije bilo tako. Ulica barova, koja je ostala u tragovima u centru grada i malo više u staroj luci, na stepeništu kod Rock’n’Roll Cafe-a, potpuno je zamrla. Između dva ekstrema: potpunog mira i tišine na plažama i potpunog ludila u noćnim klubovima van grada (u produžetku nove luke), nema ništa. Jednostavno, izgleda da ostrvo nema energiju.

Kao da se pozitivne i negativne energije sudaraju nad samim ostrvom, tako da je njegov energetski bilans nula. Tačno je da sam prvi put došao na odmor sa željom da se zaista od svega odmorim, da ne izlazim, i slično, ali to jednostavno ne podrazumeva odsustvo mogućnosti da se pivo popije u malo većem vajbu nekog paba. Nažalost, tako je.

Prema tome, moj savet je obilje aktivnosti, kao što su obilazak ostrva brodom, put na Skopelos ili Alonisos, do kojih se relativno brzo stiže trajektom. Do Skopelosa je potrebno dvadesetak minuta ako idete u luku Glosu (gr. Γλώσσα, en. Glossa), a onda još sat i dvadeset minuta autobusom kroz planine Skopelosa do grada Skopelosa, koji definitivno zaslužuje da ga vidite.

Skopelos

Ako ste u Glosi, obavezno uzmite taksi (30 evra) i idite da vidite crkvu Sv. Jovana iz Kastra, čuvenu po tome što je u njoj snimano venčanje iz filma „Mamma mia“. Mislio sam da to samo po sebi ništa ne znači – realno, i ne znači. Međutim, pred prizorom sam ostao otvorenih usta. Crkva se nalazi na vrhu stene koja je uskim puteljkom povezana s kopnom, a okolina sa zalivom i kamenim gromadama, oduzima dah i čini da se osetite tako mali, i tako dobro. Zalazak sunca je magičan, nebo ružičasto, sve tako mirno i čisto.

Stena sa crkvom Sv. Jovana iz Kastra

U samom gradu Skopelosu prvo što ćete instinktivno uraditi je da počnete da se penjete do najviše tačke grada. To i jeste najbolje što možete uraditi jer su pogledi fantastični, što na grad, što na prirodu. Crkve, uske ulice, bele kuće i crveni krovovi, s tipično plavom drvenarijom, na modro plavoj i svetlo zelenoj podlozi kristalno čistog mora i plavog neba stvaraju pravi efekat ispunjenosti svrhe letovanja.

Grad Skopelos

Ako, međutim, odlučite zbog toga što vam vreme polaska više odgovara da iz Skijatosa putujete trajektom direktno do grada Skopelosa, izbeći ćete dug put kroz unutrašnjost ostrva, autobusku kartu od 6 evra po osobi od Glose, ali ako želite da vidite onu crkvu... onda vam je svejedno. Svakako ćete morati da idete u Glosu. Dobro isplanirajte vreme. Izgleda da je ipak najbolja opcija da biste videli i crkvu Sv. Jovana i grad Skopelos da idete trajektom u Glosu jer polazi u 11:30 (najraniji), a vraća se u 21:30 (najkasniji). Za put od Glose do Skopelosa i natrag potrebno vam je, grubo govoreći, 3 sata. Odvojite sat-sat i po vremena za posetu crkvi (petnaestak minuta vožnje taksijem, oko pola sata do 45 minuta za posetu i onda 15 minuta za povratak). U Skopelosu vam treba bar 3 sata da biste mogli da vidite manje-više ono što čini ovaj grad lepim.

Restoran iznad grada Skopelosa

Na putu između Glose i grada Skopelosa, povremeno se u sred divljine i inače nepristupačnih predela, koje karakterišu strmine gusto obrasle šumom, pojavi poneka uvala ili naselje s nekoliko kućica, restoranom i malom plažom. Možda najpoznatija, ili bar najveća od ovih plaža je Kastani.

U samoj luci u gradu Skopelosu nalazi se veliki broj finih restorana u kojima se dobro jede za ne tako velike pare. Cene su inače u ovom delu Grčke prilično visoke. Ako naručujete skopelosku pitu sa sirom (gr. Τυρόπιτα Σκοπέλου) budite spremni da opteretite stomak, što vam na vrelom danu ne bih preporučio. Zapravo, savijuša sa sirom, koju inače volim jer je slična našoj piti sa sirom, prema skopeloskoj tradiciji se dodatno prži u fritezi... Možda je bolje i sigurnije da uzmete neke morske plodove, salatu od hobotnice ili neku drugu ribu.

Skopeloska pita sa sirom

Ako se umorite od nekoliko sati pešačenja i slikanja po vrelom suncu, u podnožju grada, iza luke, a ispod crkve Sv. Nikole nalazi se mala šljunkovita plaža. Voda nije najčistija, iako s visine izgleda da jeste, zbog svoje otvorenosti ka moru i blizine luke. Međutim, vrlo prija.

Stari grad Kastro na Skijatosu

Ovaj grad je nekada bio glavni grad ostrva. Teško je to zamisliti kada ga vidite danas. Nalazi se na vrhu strme litice do koje se stiže relativno nebezbednim uskim putićem utabanim turističkim tabanima. Ulazak u zaliv odakle počinje penjanje i sam zaliv prelepi su. Voda je prljava, ali iz daljine to ne izgleda tako i vizuelni doživljaj je izuzetan.

Zaliv ispod tvrđave Kastro

Do Kastra, tj. onoga što je od njega ostalo, i nazad, potrebno je oko 45 minuta. Brodić kojim ste došli se zadržava u zalivu oko sat vremena, tako da je najbolje da požurite.

Ovo, za nas danas, neshvatljivo odabrano mesto za naseljavanje, nekada je izgleda bilo neshvatljivo važno strateški. Utvrđenje je napravljeno da izdrži napade pirata. Zapravo, stanovnici starog vizantijskog grada Skijatosa, koji se nalazio na mestu današnjeg grada Skijatosa, napustili su ovaj grad i sklonili se na Kastro, napravili ovo utvrđenje koje je više bilo prirodno, nego ljudsko utvrđenje i tu preneli centar života ostrva. Inače, u vremenu najvećeg uspona, grad je imao oko 20 crkava i 500 kuća, a broj stanovnika se procenjuje da je bio između 500 i 1500.

Od kapija utvrđenog grada preko useka koji je skoro nemoguće bilo preći bez dopusta domaćina, spuštao se pokretni drveni most. On je imao svoje stražare, a ceo grad je bio snabdeven i dobrom količinom ulja koje se u slučaju napada zagrevalo i prolivalo na napadače.

Glavna kapija na Kastru

Put od glavne kapije ka isturenoj motrilji u daljini

Na otovreno more se motrilo sa najisturenije tačke utvrđenja, a preglednost je bila odlična. O važnosti ovog danas inače potpuno napuštenog mesta svedoči i više bogomolja: između ostalog ruševine crkava Sv. Marine i Sv. Vasilija, kao i funkcionalna crkva Rođenja Hristovog i crkva Sv. Nikole, zapuštena džamija iz otomanskog perioda – zanimljivo da je i njima ovo mesto bilo značajno za zabadanje verskog koplja, kao i crkva Sv. Đorđa čiji se tačan položaj ni danas ne zna, a za koju se kaže da je postojala blizu ulazne kapije u tvrđavu.

Freska iz crkve Rođenja Hristovog

Napuštena džamija iz otomanskog perioda

Ulazna kapija u grad je bila druga tačka odbrane grada jer je samo tuda neprijatelj mogao da prođe. Na kamenim pločama po prolasku lučne kapije grada, nalaze se i danas slabo vidljivi otisci kopita konja Svetog Đorđa, po lokalnoj legendi. Govorilo se kako su stanovnici noću mogli da čuju kopite kako klaparaju pločnicima tvrđave.

Put na Skijatos

U nekim ozbiljnim godinama čovek ostane bez goriva za turbo pogon. Nestane ludosti, rizici se smanjuju kada god se može, a onda počnu da ti rastu papuče, sve pufnastije i pufnastije, dok ne obrasteš mahovinom otupelosti. Možda to nije bio slučaj pred ovaj moj put na Skijatos, dobro i unapred isplaniran, sa svim tačkama dobro osmišljenim i plaćenim unapred, na rate, da lakše padne. Organizacija koja mi priliči u poslu, ali koja mi je potpuno strana kada je putovanje u pitanju. Meseci planiranja su bili dovedeni u pitanje jednom opštom ljudskom problematikom. Pred put sam ostao bez para. Goli goljo, koji ispija pivo u lučkoj kafani dok gleda kako mu brod diže mostić za prijem putnika i odlazi. Bilo je pitanje života – da li ostati u udobnosti svog stana i sa sto pedeset evra iskrckati vreme od par nedelja ili se uputiti u drugu najveću besparačku avanturu života? Naterali su me na ovo drugo.

Sa koliko para čovek može da proživi jedan dan na Zemlji? A dva? A tri? A sedam povezanih dana? Odjednom stvari dobijaju drugu dimenziju. Spakovao sam sebi četiri sendviča, dva s kajmakom i milanskom salamom, a dva samo s milanskom salamom – prva dva ću pojesti do jutra, a druga dva mogu i ujutru da izdrže.

Železnička stanica u Salernu... voz polazi za pola sata. Putujem za Rim, a odatle u Atinu. Spajam dva drevna sveta koji su obeležili civilizaciju u kojoj živimo. Razmišljam o dužini puta i kako je pre dve i tri hiljade godina putovanje na istoj relaciji trajalo neuporedivo duže. Voz kasni šezdeset minuta. Italija. Odlazim da popijem kafu, sednem, pogledam šta ima na netu i ubijem tri četvrt sata, pa lagano da se vratim na moj kolosek.

Salerno. Prošlo je više od sat vremena. Razmišljam o stvarima. Primetio sam da to često činim. Sad mi to ne pomaže da ubrzam vreme. Možda sporo razmišljam.

Govorili su naši: „Do Soluna, sto somuna.“ Hm... otprilike mesec dana putovanja. Smeškam se u glavi i vadim svoj prvi somun, onaj s kajmakom. Prošlo je već sat i po otkako čekam i unervozio sam se. Avion je ujutru u šest i nešto, ali drugog prevoza nemam. Jedan voz za Napulj su već otkazali, čujem spikera kako se izvinjava na neprijatnosti. Možda ni vaseljena ne želi da ovoliko rizikujem putovanjem praznih džepova? Na ivici sam da se vratim kući. Unutrašnji glas me podjebava da sam pička što se dvoumim i možda samo zbog toga još stojim tu. Drugi razlog je žena koja me neće kući. A treći, drugari koji me čekaju na Skijatosu. Posle dva i po sata čekanja, ostavljam nadu i vatam se drugog sendviča, s kajmakom. Ne jede mi se, ali od nervoze.

Treći sat je kao treća sreća: voz ulazi u stanicu, ja u voz, zadovoljan što ću ipak stići u Grčku sutra ujutru. Već je pola deset uveče i sad sam miran.

Na stanici Termini u Rimu sam bio nebrojeno puta. U ovo doba noći baš možda i nisam: pola dva ujutru. U svakom slučaju, poznajem je dobro i izlazim u ulicu Via Masala da uhvatim šatl za aerodrom Fjumićino. „Terravision“ ima svoje predstavništvo u zgradi stanice i trebalo bi da na svakih pola sata do četrdeset pet minuta idu autobusi.

Nažalost, u ovo doba noći više ne. Prvi jutarnji je u četiri i četrdeset. Ne smem da rizikujem. Treba mu sat vremena do aerodroma, a preostali sat mi ne bi bio dovoljan da se čekiram i otrčim do izlaza za ukrcavanje. Pošto je cela zona oko Terminija puna neuglednog i opasnog sveta koji počinje da operiše kad policija napusti zonu, oko dva posle ponoći, odlučio sam da se ne vrzmam previše okolo, iako sam izvadio sendvič i ležerno ga jeo pre nego što ću uzeti taksi. Ne odajem znake uznemirenost iako nije prijatno. Realno, toliko me je cela situacija ujebala da bih rado nekoga da polomim. Jedino mi je žao kompjutera koji nosim u rancu – tu mi je sav život, posao, sve. Shvatio sam da ja ipak volim rizike u životu i da mi ovo putovanje verovatno nije bilo potrebno. Štikliram u glavi „backup all files kad se vratiš s odmora“. A sad: "Taksi!"

Na Fjumićino stižem za četrdeset pet minuta, kraći za četrdeset pet evra, oko tri ujutru. Unutrašnjost terminala 2 izgleda kao scena iz filma o zombi apokalipsi. Ne znam da li da na opružena tela putnika po čitavom drugom spratu gledam kao na gubavce koji se u mukama jedva pomeraju, a na njihove iznenadne groktaje, hrkanje ili poneku provalu neiznuđenog smeha kao na vapaje ili da ih posmatram kao iznurene preživele borce protiv zombija, koji ovaj rat polako gube i svu nadu polažu u svežu krv koja je upravo ušla da im saopšti da ima nade.

Lagao bih vas kada bih rekao da nade ima, ali ne volim da budem glasnik zlih vesti. Neću spavati.

***

Odavno trokiram, ali sam u avionu i spreman za put. Ostavio sam poslednji sendvič za doručak u Atini. Možda nam nešto daju i u avionu pa da ne dupliram.

EasyJet. Neverovatno komotno rastojanje od sedišta ispred mene za niskobudžetnog avioprevoznika! Šteta što se grickalice i kafa plaćaju. Preskačem ovaj put. Treba izgurati dve nedelje, a ostalo je još sto evra. Sreća pa sam u Atini već obezbedio autobusku kartu do luke Agios Konstantinos, odakle brzi trajekti FlyingCat saobraćaju do Skijatosa (nijedan trajekt ne ide iz Atine za Skijatos). Druga opcija je iz luke Volos – srpske agencije najčešće koriste ovu luku. Ona je nešto uvučenija u zalivu pa i treba više vremena da se odatle stigne na ostrvo nego iz Ag. Konstantinosa. Uh, da... zaboravio sam da sam ovu autobusku kartu samo rezervisao, ne i platio.

Sa atinskog aerodroma do grada saobraća autobus X95 i staje odmah na izlazu iz aerodroma. Ne znam koliko tačno košta, ali mislim da je nekoliko evra u pitanju. Tu su i stajališta taksija, a cena je 35 evra do grada. Međutim, lično najviše volim metro, pa prelazim ulicu i idem uza stepenice, a zatim i na kolosek koji vodi za grad – treba pratiti naznake za Agia Marina. Ova stanica prošle godine nije postojala, već je poslednja stanica plave linije od aerodroma vodila do Egalea. Svake godine odrade po stanicu. Prošle godine su crvenu liniju metroa produžili do stanice Eliniko.

Zanimljivo je da se karte za metro mogu kupiti i na aerodromu, ali to nikome ne bih savetovao, iako ih ovaj savet može dovesti u nevolju. Naime, karta od aerodroma do grada i obratno, iz grada do aerodroma, košta 8 evra. To je neka posebna karta za aerodrom. Obične karte koštaju 1,40 evra i važe za sva prevozna sredstva u vremenskom trajanju od sat i po. Ako ste student, penzioner ili mlađe lice imate popust na kartu od 0,70 evra. Možete kupiti nedeljnu kartu za neograničen broj vožnji za 14 evra – ali u gradu. Ista ta karta na aerodromu košta 50 evra! Zato, ne kupujte ništa na aerodromu. Jedino, ako želite da budete sigurni, kupite onu od 8 evra. Međutim, iz iskustva govorim, nema kontrola, odnosno, kontrole često znaju da budu samo na ulazu u stanice u gradu i to nasumično.

U svakom slučaju, stižem u grad, uzimam taksi do moje agencije za putovanja – 5 evra, i plaćam još 32 evra povratnu autobusku kartu za Ag. Konstantinos. Kartu za trajekt već imam. Kupio sam je preko interneta pre polaska: 65 evra povratna karta.

Jedini problem u celoj priči bio je taj što sam od devet ujutru do 4 popodne nekako morao da ubijem, ali moranje je bilo obostrano. 

Luka Agios Konstantinos

Posle dva sata vožnje autobusom stigao sam u malu luku. Za sat vremena stiže trajekt i već vidim svetlo na kraju tunela. Drugari me već nestrpljivo očekuju u luci. Konačno ću se posle trideset sati puta opružiti... Brzi trajekt seče talase kao vreo nož puter. Ne osećam mučninu. Samo kad se setim puta na Santorini... pet sati lude vožnje i skakanja po talasima. Svi povraćaju, ja se dobro držim, samo zbog sramote. Inače sam zelen. 

Uspevam malo da otkunjam, možda petnaestak minuta. Dok se ljuljam na talasima sna, osećam da i moj centar za ravnotežu osciluje na velikoj amplitudi. Talasi! Trajekt skače harmonično gore i dole, tone i uzdiže se, a osećaj je prijatan kao kada avion naglo propadne. Dobro, prepustiću se dobrim vibracijama i neće mi biti muka. 

Prošlo je petnaest minuta od početka uspona i padova. Počinjem da se brinem...

Pola sata otkako ljulja. Kad ćemo više da stignemo!? Po mojoj proceni, već je trebalo da budemo u luci. 

Četrdeset minuta od početka turbulencije. Zelen sam od muke, nespavanja, od pitanja da li se sve ovo isplati i u čemu je smisao. 

- Izvinite, kad stižemo na Skijatos?

- Za... desetak minuta.

- Hvala.

Stvarno je tako bilo. Video sam svetla u luci. Uh, samo da stane.

Nestvarni momenat iskrcavanja je stigao. Ne mogu da verujem. Na kopnu sam. Vučem svoj kofer od dvadeset kila i ranac na leđima. Osmehom tražim drugare koji me čekaju u luci. Nema ih. Poslaću im i poruku, čisto da znaju da sam tu kraj lučkog bara: "Ćao drugari! Gde ste? Ja sam u luci." Poruka koju dobijam natrag baca senku na već duboku noć: "Šta!? Zar već!? Mi smo te očekivali u 10:30!" Da li treba napominjati da je to za sat vremena? Zelenilo od puta mi se vraća i skoro da ću se sručiti na beton. Stiže i druga poruka: "Čekaj nas. Sigurno ćemo doći." Utešno.

(nastavlja se u članku Skijatos i Skopelos)

Mikonos

Na svako putovanje krećem sa koferom punim predrasuda. To je jače od mene. Neke od njih su se potvrdile kao činjenice po dolasku na odredište, ali je u slučaju drugih rezultat bio potpuno obratan od očekivanog. To je bio slučaj sa Santorinijem, zatim sa Kaprijem, a poslednji od takvih je Mikonos. Odlučio sam zato da prilikom sledećeg putovanja, verovatno na Ibicu, krenem potpuno bez predrasuda, bez očekivanja i bez nadanja.

Ponovo u Atini

Nikada nisam očekivao da ću se toliko zaljubiti u neki drugi grad kao u Atinu. Igrom sudbine, prošle godine sam tamo proveo nešto više od tri meseca. Bila su to spasonosna tri meseca za mentalno zdravlje. Možda joj se i zato vraćam. Ovog puta, na moje iznenađenje, osećao sam se kao turista. Poznavao sam ceo grad, ali sada sam sve gledao iz perspektive turiste. Kao dva stranca koja se nekim čudom poznaju i prepoznaju, ali se ne upuštaju još uvek u otvoren, direktan kontakt, već izokola, Atina i ja smo proveli prvih nekoliko dana u opipavanju pulsa jedno drugome.

Osećaj je takođe bio drugačiji: ovog puta sam živeo na drugom mestu, u rezidencijalnom delu Atine, na Kolonakiju. Taj kraj mi prošle godine nije puno značio jer sam samo par puta svratio do centralnog trga. Ovaj put, upoznavao sam ulice i uličice ove elitne zone i pred kraj boravka već sam se osećao kao lokalac - imao sam svoj kafić, svoje konobarice (ah, konobarice, konobarice...), prodavnice u kojima sam kupovao i omiljene ulice.

Pogled sa terase više nije bio na rog Katehakija, već na brdo Likabet, na bele zgrade prekoputa i malu uličicu koja nas je delila. Nije se video ni mesec uveče pred spavanje. Svejedno, disao sam poznati atinski vazduh i bio srećan što sam ponovo tu.

Upoznao sam nove delove grada. Još uvek ne mogu da verujem da ih ranije nisam znao. Nekako su mi promakli, a opet su toliko bitni za samu Atinu i ljude koji tu žive kao što su bitni Palilula ili Dorćol za Beograđane. Eksahija, Omonija (koju sam znao, ali sam je izbegavao), Nacionalni arheološki muzej, ulica Kolokotroni prepuna barova - u koje sam išao i prošle godine, ali samo par puta... Konačno sam ove godine i shvatio zašto je Gazi loše mesto za izlaske - a tamo sam prošle godine najčešće išao.

Put za Mikonos

Kao i svaki veliki grad, i Atina me je posle nedelju dana malo umorila. Učinili smo ono što i Atinjani čine - odabrali ostrvo, kupili karte, rezervisali smeštaj i zapalili na nekoliko dana. Mikonos je izgledao kao idealna opcija jer - tu smo, a Mikonos je Mikonos. A da sam znao šta je Mikonos, nisam. Za mene je to bila stena u sred mora puna nadrogiranih plećatih klabera sa britanskog ostrva što neumorno skaču na plaži uz tehno ritmove, kurava koje se pijane daju za osmeh i nadrkanih radnji u elitnom gradu Mikonosu kojima ova bagra nema pristup, već samo fino društvo svetskog džet-seta.

Sećam se i da sam u glavi imao onu čuvenu sliku koja prati Mikonos svakim pomenom - Mala Venecija. Verovao sam da grad ima i bolje da ponudi jer mi je taj dok na slikama izgledao pred kolapsom i nisam očekivao ni da ga zateknem kad smo stigli. Zatekao sam ga. Izgleda kao da će svakog momenta da se sruši. Jedino što liči na Veneciju ovde jeste činjenica da more zapljuskuje direktno temelje kuća. U stvari, ne zapljuskuje baš direktno, ali skoro. Ova Mala Venecija je toliko mala da nema smisla porediti je sa Venecijom - radi se o parčencetu doka sa nekoliko kuća u grčko-turskom stilu (gornji sprat isturen i poduprt gredama na zid donjeg sprata). Na ovom delu je zaista lepo sesti i popiti kafu u nekom od kafića, gledati na more i opustiti se. Večera u nekom od priobalnih restorana Male Venecije takođe je događaj za sebe. Hrana je izvanredna, ali su i cene iznad svakog proseka. Na primer, porciju špageta sa sosom od paradajza ćete platiti 18 evra, ravioli sa spanaćem su 22 evra, pakeri (vrsta paste) sa hobotnicom su 28 evra... Boca najjeftinijeg vina je 25 evra, a cene idu i do 400 evra.

Mala Venecija

Do Mikonosa se dolazi brzim ili sporim brodovima iz atinske luke Rafina, koja se nalazi sa druge strane Atike (iz ugla nekog ko živi u Atini i na Pirej gleda kao na glavnu luku).

Tipične uličice u gradu Mikonosu

Tipične uličice u gradu Mikonosu

Mikonos ima veliku pozitivnu energiju. Sam grad Mikonos je veoma opušten i "otvoren za sve". Nijednog momenta se nećete osetiti neprijatno kao što biste se možda mogli osetiti na Kapriju ukoliko neugledni izađete na ulicu.

Vetrenjače Mikonosa

Kao što je slučaj sa velikom većinom grčkih ostrva, najbolja stvar je iznajmiti automobil. Ne košta puno, a mnogo vam daje. Mikonos ima ogroman broj plaža od kojih se ne zna koja je od koje bolja i lepša. Postoje one koje su popularnije i one koje su manje popularne, one na otvorenom i u zavetrini, ali svaka se isplati.

Pogled na plažu Ornos

Plaža Ornos je prelepa i mirna, s prelepim morskim dnom i mirnom vodom uvale, veoma je slična famoznoj plaži Psaru (na koju se sliva svetski džet-set). Nešto dalje su plaže Ftelija, Elija, itd. Otvorenije su i više se oseti vetar, ali jednako lepe. Doduše, na njima nema mnogo sveta, pa ko voli da se odmakne od svega - eto prilike.

Plaža Psaru

Ukoliko imate vremena i želju da saznate nešto više o starogrčkoj kulturi, odvojite jedan dan za put na praktično nenaseljeno ostrvo Delos, u neposrednoj blizini Mikonosa. Ono predstavlja jedan od najbogatijih arheoloških nalazišta u Grčkoj, možda najpoznatije po statuama lavova na takozvanom Svetom putu.

Terasa lavova na ostrvu Delos

Što se tiče klabinga, najbolja sezona je jul i prva polovina avgusta. Tada se svi okupljaju na plažama Paradise Beach i Super Paradise Beach (koja je između ostalih, poznata i kao okupljalište gej populacije). Kruži priča da je san svake gej osobe da dočeka izlazak sunca na ovoj plaži. Romantične duše su to.

Tango argentino...

To je mesto na kome će vam čvrsti mišići zadnjice zanosne Argentinke probuditi asocijaciju na mesnati biftek rasnih krava argentinskih pampi. A još to iščekivanje večernjeg izlaska s odreskom divne govedine, voda koja curi na usta, pozivni broj +54 i... odgovor "odabrali ste nepostojeći broj"! Tako blizu, biftek moj, a tako efimeran osta. Romantični zalasci sunca će me ubiti. Jose Cuervo, žuti, evo nas.

Nepostojeći broj

Godinu dana nakon toga, godinu dana razmišljanja o tome da možda nije imala kredita, što je međunarodni operater protumačio sasvim površnim komentarom da "broj ne postoji", iako je postojao, u nekoj drugoj dimenziji, nekom lepšem vremenu - rodili su ideju da je bolje poslati SMS. Pošaljite SMS, čitaoci. Ako uspete da zadržite kontrolu i ne proklinete kurvu, te momentalno izbrišete "pogrešni" broj.

Da ne bi Tamare, vesele i inteligentne Španjolke koja radi u nemačkom ogranku Majkrosofta, a govori više svetskih jezika - propao bi osećaj društvene koristi. Ležerna razmena poslovnih kontakata podiže moral pred put u Atinu. Atinu, kojoj se i ove godine radujem. Kao lud.

Jel' neko za pivo?

Ingeniozni simbol

Zašto je riba simbol hrišćanstva? Sigurno nije zato što ribe poslovično nisu pričljive, što se pak dovodi u vezu sa zavetom ćutanja rane hrišćanske zajednice u Rimskom carstvu zbog straha od progona i pogroma.

Reč "riba" (na starogrčkom: ἰχθύς, odnosno ΙΧΘΥΣ; čita se "ihtus"), od početnih slova izraza na starogrčkom "Ίησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ" (čita se: Ijesus Hristos, Teu Jios Soter, u prevodu: Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj) postala je simbol svih Hrišćana i zapravo je bila izvorni, tajni simbol hrišćanstva. Tajni, zato što je hrišćanstvo kao religija bilo zabranjeno. Igrom slučaja, riba je postala znak prepoznavanja.

Slično tome, u Italiji tokom Austrougarske okupacije narod je ispisivao parole "W VERDI" (Živeo Verdi), a da se zapravo mislilo "ŽIveo Kralj!". VERDI u ovom slučaju predstavlja akronim od "Vittorio Emanuele, Re D'Italia" - Vitorio Emanuele, Kralj Italije"). Sam Verdi, kompozitor, bio je zapanjen da je odjednom postao toliko popularan, ali ubrzo je shvatio o čemu se radi. 

Ova dva primera prikazuju ingenioznost simbola i nepostojanje potrebe da isti bude povezan sa idejom koju simbolizuje. Naprotiv. 

Da li znate neki drugi simbol sa sličnom pričom?

Kleomen III

Postoje neki istoričari koji osporavaju činjenicu da je Isus Hrist postojao kao istorijska ličnost. Zapravo, iako danas postoje brojni zapisi iz Hristovog vremena koji nedvosmisleno potvrđuju da je Isus Hrist postojao kao istorijska ličnost, kult koji je oko njega stvoren možda ne pripada istom čoveku.

Naime, neka tri veka pre Hrista, u Sparti je vladao kralj Kleomen III. On je bio poznat po tome što je želeo da ukine dugove ljudi. U to vreme, ko nije mogao da vrati pozajmljeni novac, postajao bi rob onoga ko mu je novac pozajmio. Često se dešavalo da su se seljaci pozajmljivali od bogatijih ljudi da bi zasejali svoja polja, ali bi u slučaju prirodnih ili ratnih katastrofa mogli ostati bez letine što ih je pretvaralo u robove.

Kleomen je verovao da ovo nije ispravno i želeo je da dužnicima oprosti dugove ("i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim"). U svoje vreme, smatran je čudnim čovekom jer je išao protiv svog vremena i ustaljenih normi. Bio je i jedan od poslednjih velikih spartanskih kraljeva, koji je učvrstio vlast Sparte na gotovo čitavom Peloponezu.

Novčići sa likom Kleomena III

Nakon pada Sparte, ukinute su reforme koje je Kleomen sproveo, a sam Kleomen je sa svojim najodanijim ljudima krenuo u egzil u Egipat. U Aleksandriji je zatražio i dobio obećanje od cara Ptolomeja III Euergeta da povrati vlast u Sparti, ali je ovaj umro pre nego što je uspeo da održi obećanje. Kleomen je organizovao svoje ljude i pokušao nasilno da preotme vlast u Aleksandriji. To mu je samo donekle uspelo. Ljudima je na ulicama govorio da su slobodni, a oni su mu klicali, iako zaista nisu znali o čemu se radi. Verovali su da je on nekakav mesija.

Kada je pobuna propala, Kleomen je sa svojim ljudima zatočen, ali su uspeli da pobegnu. Pre nego što će izvršiti samoubistvo, pozvao je 12 svojih najbližih prijatelja na ono što je nazvao "poslednja večera". Tada im je saopštio da ga je neko od njih izdao i naredio im da odustanu od dalje pobune jer je stvar propala.

Tajna večera

Nakon samoubistva, novi kralj Egipta je Kleomenovo telo razapeo na krst. Istog tog dana, u Aleksandriji su zabeležene čudne prirodne pojave - zemljotresi, grmljavina, a sledećeg dana je primećena i zmija koja se popela na Kleomenovo telo. Za Egipćane je zmija bila simbol boga sunca i momentalno su Kleomena proglasili "sinom bogova" (ne jednog boga, već više njih - bili su mnogobožačka religija).

Sve ovo zabeležio je Plutarh, rimski istoričar, mnogo godina pre rođenja Isusa Hrista. Zanimljivo je koliko elemenata Kleomenovog života koincidira sa nama poznatom pričom o Hristovom životu: od dugova, preko kasnije aluzije na 12 apostola i na poslednju večeru, pa do raspeća na krst i titule "sina bogova".

A to je samo vrh ledenom brega.

Korupcija u Rimskom carstvu i danas

Korupcija današnjih političara je dostigla burleskni nivo. U politiku se ulazi da se iz bede uđe u imanje, da se zarade bezobrazne pare i nakrade za više budućih pokolenja. I sve prolazi. Ali nije sve uvek bilo tako...

Evolucija ne ide uvek u pozitivnom smeru, bar ne ona društvena.

Da bi čovek razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, potrebno je da pogleda u prošlost. Jedno veliko carstvo, koje je kulturološki značajno ujedinilo Evropu, a preko Sjedinjenih Američkih Država i svet - Rimsko carstvo, korupciju kao takvu skoro da nije ni poznavalo. To je bio sistem...



Kako je sve bilo organizovano?

Svaki "grad" je imao dva gradonačelnika, ono što su nazivali "duoviri" (lat. dva čoveka), koji su bili zaduženi za političko vođenje grada i za donošenje važnih odluka koje su uticale na živote svih stanovnika. Obojica su imali pravo veta na odluke drugog.

Pored njih dvojice, postojala su još dvojica važnih službenika zaduženih za infrastrukturna pitanja grada - puteve, akvadukte i ostala komunalna pitanja. Bili su neka vrsta inženjera danas (lat. ediles).

Glasanje za četvoricu ljudi koji bi vodili grad u narednih godinu dana (dvojicu duovira i dvojicu edilesa) održavalo se svake godine 1. marta, a novoizabrani bi stupali na funkciju 1. juna iste godine. Dakle, mandat im je trajao jednu godinu.

Ko je mogao da se kandiduje? Mogao je da se kandiduje samo slobodan čovek, koji je rođen slobodan (u to vreme, postojali su robovi, kao i oslobođeni robovi, lat. liberti). Pored toga, svaki kandidat morao je imati značajna finansijska sredstva zato što je u godini svog mandata morao da plaća platu za svojih desetak asistenata koje je sam birao, kao i da finansira sve ono što je bilo potrebno finansirati u gradu. Dakle, radi se o izuzetno velikoj količini novca kojom su morali raspolagati.

Ovo ne znači da u Rimskom carstvu nije postojalo plaćanje poreza i finansiranje iz državnog budžeta. Postojalo je, ali je u najvećem broju slučajeva na sredstva iz budžeta trebalo čekati više vremena, pa su to čekanje premošćavali najbogatiji ljudi u gradu - bilo je normalno da imućni ljudi plaćaju popravke opštih dobara u gradu (npr. u slučaju zemljotresa ili drugih razaranja, odnosno propadanja). Državni budžet se usvajao na godišnjem nivou, a novac se trošio u okviru budžetske godine. Sav novac iz budžeta, kao i iz privatnih izvora, koristio se za opšte dobro.

Šta je to značilo za običnog čoveka? Značilo je poštovanje prema opštem dobru. Nije se moglo desiti da neko oskrnavi ili ukrade neko javno dobro. Takođe, činjenica da su samo bogati mogli da se kandiduju za javne funkcije danas u mnogima može izazvati nekakav revolt, ali zaboravlja se da je ovaj sistem zapravo funkcionisao mnogo bolje nego što danas funkcionišu brojni državni aparati. Zapravo, najrazvijenija i najbolje uređena svetska sila - Sjedinjene Američke Države, preslikala je sistem funkcionisanja Rimskog carstva. U Kongres se mogu kandidovati samo američki državljani koji su rođeni u SAD (analogija sa slobodnim ljudima u Rimskom carstvu koji su rođeni slobodni), bez obzira na to da li su im roditelji rođeni u SAD ili ne (kao u Rimskom carstvu, deca oslobođenih robova - liberta, imala su sva prava kao i slobodni ljudi), i potrebno je da imaju mnogo novca - to nije nigde zapisano kao takvo, ali u praksi je to tako. Svi političari u Americi potiču upravo iz bogatih porodica koje sebi mogu da priušte da decu školuju na najprestižnijim školama i da ih usmeravaju od malih nogu ka tom cilju, da postanu kongresmeni ili drugi visoki državnici.

Nije ni čudo da je rimski pesnik Horacije (koji, pri tom, nije jedini primer), neposredno pred smrt jednog svog roba, panično trčao da ga za života oslobodi, kako bi ovaj mogao u carstvu nebeskom da bude slobodan čovek. Rimljani su zapravo verovali da ako neko umre kao rob na Zemlji, služi kao rob i na onom svetu. Neretko se dešavalo da se između robovlasnika i robova razvijalo veliko prijateljstvo koje je kulminiralo oslobađanjem roba u nekom trenutku. Međutim, ovi bi iz poštovanja nastavili da se staraju o svom bivšem robovlasniku, pozajmljivali mu novac i svu neophodnu pomoć (finansijski, robovi su zapravo bili mnogo imućniji od svojih robovlasnika jer su se bavili trgovinom, na koju je plemstvo gledalo kao na nedostojnu aktivnost).

Kandidovanje i politički marketing

Za razliku od današnjih vremena, gde svaki kandidat sam sebe hvali kao najboljeg i obećava u svoje ime da će uraditi štošta za svoga mandata, u ono vreme to je bilo nezamislivo. Filozofski gledano, potpuno su u pravu. Nije potrebno dugo razmišljati da se shvati da je samohvalisanje i samopromocija ništa drugo do običnog samoljublja koje drugima ne može da da nikakvu garanciju ni poverenje.

Ondašnji kandidati su ćutali. O njima su pričali oni koji ih poznaju. Drugi su garantovali za njih ili ih natpisima na svojim radnjama (grafitima na zidovima) podržavali. "Glasajte za tog i tog..." Slični natpisi sa predizbornim pozivima i danas se mogu videti na nekim očuvanim zidovima u Pompeji, gradu koji predstavlja najveći muzej rimskog načina života u svom izvornom obliku.

Logično pitanje koje se postavlja jeste pitanje motivacije jednog bogatog građanina da bude izabran na javnu funkciju, ukoliko ona sa sobom donosi samo ogromne izdatke, a neretko i pravo siromašenje izabranih. Pitanje ne čudi jer dolazi iz vremena korumpiranog načina razmišljanja, odnosno života u korumpiranom društvu. A odgovor je jednostavan - prestiž.

Vratimo se sada na trenutak na momenat kada su duoviri zapravo vršili svoju funkciju. U slučaju kada su oba duovira bila složna oko određene stvari, pri čemu bi zauzeli zajednički stav i doneli jednoglasnu odluku, sledeći korak nije bio izvršenje odluke (preko svojih asistenata i izvršnog aparata), već stavljanje ove odluke na glasanje pred Savet duovira. A Savet duovira sačinjavali su svi prethodni duoviri, odnosno gradonačelnici čiji je mandat prošao. Dakle, radilo se o ljudima koji su imali iskustva u javnim poslovima vezanim za konkretan grad, koji su nastavljali da vrše politički uticaj na mesto kojim su nekada i direktnije upravljali, što je obezbeđivalo kontinuitet i čime se izbegavalo ono što je danas često slučaj - da posle pada jedne vlade ili stranačke opcije, vlast u nekom mestu zauzme potpuno drugačiji kurs i bude u potpunom antagonizmu sa prethodnom. Takođe, ovakvom organizacijom odavalo se poštovanje prema ljudima koji su nešto značajno činili ili učinili za grad, pa makar i samo u materijalnom smislu.

Pored toga, svi duoviri, kao i članovi Saveta duovira, imali su posebne počasti kada je reč o prisustvovanju pozorišnim predstavama, borbama ili drugim svečanostima u teatrima ili arenama - najbolja mesta, ona u prvom krugu arene, odnosno teatra, bila su rezervisana upravo za njih. Možda to nekome danas izgleda malo, ali njihovo životno stremljenje je bilo upravo to: društveni prestiž i zasluženo poštovanje, a to su želeli i za svoju decu.

Dakle, kroz sve ovo gore navedeno, vidi se da se korupcija nigde ne spominje i da za nju nema mesta. To je upravo tako i bilo. Međutim, bilo bi neistinito reći da korupcije nije bilo nigde u celom Rimskom carstvu. Doduše, ona nije sistemski organizovana, niti je ikada bila planirana, ali se u nekim situacijama dešavala. Zapravo, dešavala se u slučajevima udaljenih provincija, najčešće tek osvojenih provincija u koje su često slati konzuli ili vojni zapovednici da uvode rimske vrednosti i zakone. Oni su nekada zakon uzimali na svoju ruku, pa su svojevoljno od lokalnog stanovništva ili njihovih vođa zahtevali plaćanje izmišljenih poreza, koje sam Rim nije nametao. Tako bi se oni sa službe od godinu dana vraćali u Rim mnogo bogatiji nego što su odlazili. Na to im se nekako gledalo kroz prste jer je ovo bila retkost, a ne praksa.

Zašto je ceo ovaj sistem propao? Ako zaboravimo na trenutak na to da ga najveća svetska sila danas primenjuje u priličnoj meri, veoma uspešno, i kažemo da je sistem kao takav propao, razlog treba potražiti u relativno neobrazovanim zagovaračima takozvanih jednakih prava za sve i opšte jednakosti među ljudima. Ne radi se tu samo o komunistima. Ideja je potekla već od same Francuske revolucije. Besplatno školstvo i pristup znanju bi trebalo da budu ideje vodilje današnjeg društva i to jeste ispravno, ali nije u svojoj celosti. Sama ta ideja pristupa svih svemu, ma koliko plemenita bila, nije u sebi sadržala mehanizam odbrane od najvećeg neprijatelja ljudskog napretka - ličnog okorištavanja pojedinca, rđavog pojedinca, zlog čoveka. A zli, mali ljudi postoje.

Drugo zlo čovekovo jeste brz zaborav svega onoga što je prethodilo sopstvenom osvešćenju. Živi se u periodu okovanom granicama sopstvenog života i zaboravlja se da je život kao takav postojao i pre nas i da će postojati posle nas. Latinska izreka koju su neki naučili, neki zaboravili, a neki o njoj i porazmislili - Historia magistra vitae est (lat. Istorija je učiteljica života), mnogo toga govori, ali ljudi u svojoj plitkosti, a pri tom, ogromnom strahu od učenja jer ono iziskuje više istraživanja, čitanja, slušanja i razmišljanja, a manje prazne priče potkrepljene samo sopstvenim (ograničenim) iskustvom, odustaju od toga da je shvate. Da bi razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, upoznaj prošlost. O tome je pevao i Bob Marli, veliki borac protiv okova neznanja.

Pametnom čoveku sva politička priča i stranačka filozofija danas mora biti nemoralna i apsurdna jer se dešava u političkom sistemu koji je izvitoperen i pogrešan. Danas ne postoji dobra opcija, jer sve opcije funkcionišu u okviru istog pokvarenog sistema, koji nema u sebi ugrađenu zaštitu od virusa zvanog čovek. Priča jednih protiv drugih je velika uvreda za inteligenciju. Na kraju se sve završava i bazira samo na jednom - ličnoj materijalnoj koristi uključenih strana. Kada korist postane duhovna, onda će sistem biti onaj pravi.