Put na Skijatos

U nekim ozbiljnim godinama čovek ostane bez goriva za turbo pogon. Nestane ludosti, rizici se smanjuju kada god se može, a onda počnu da ti rastu papuče, sve pufnastije i pufnastije, dok ne obrasteš mahovinom otupelosti. Možda to nije bio slučaj pred ovaj moj put na Skijatos, dobro i unapred isplaniran, sa svim tačkama dobro osmišljenim i plaćenim unapred, na rate, da lakše padne. Organizacija koja mi priliči u poslu, ali koja mi je potpuno strana kada je putovanje u pitanju. Meseci planiranja su bili dovedeni u pitanje jednom opštom ljudskom problematikom. Pred put sam ostao bez para. Goli goljo, koji ispija pivo u lučkoj kafani dok gleda kako mu brod diže mostić za prijem putnika i odlazi. Bilo je pitanje života – da li ostati u udobnosti svog stana i sa sto pedeset evra iskrckati vreme od par nedelja ili se uputiti u drugu najveću besparačku avanturu života? Naterali su me na ovo drugo.

Sa koliko para čovek može da proživi jedan dan na Zemlji? A dva? A tri? A sedam povezanih dana? Odjednom stvari dobijaju drugu dimenziju. Spakovao sam sebi četiri sendviča, dva s kajmakom i milanskom salamom, a dva samo s milanskom salamom – prva dva ću pojesti do jutra, a druga dva mogu i ujutru da izdrže.

Železnička stanica u Salernu... voz polazi za pola sata. Putujem za Rim, a odatle u Atinu. Spajam dva drevna sveta koji su obeležili civilizaciju u kojoj živimo. Razmišljam o dužini puta i kako je pre dve i tri hiljade godina putovanje na istoj relaciji trajalo neuporedivo duže. Voz kasni šezdeset minuta. Italija. Odlazim da popijem kafu, sednem, pogledam šta ima na netu i ubijem tri četvrt sata, pa lagano da se vratim na moj kolosek.

Salerno. Prošlo je više od sat vremena. Razmišljam o stvarima. Primetio sam da to često činim. Sad mi to ne pomaže da ubrzam vreme. Možda sporo razmišljam.

Govorili su naši: „Do Soluna, sto somuna.“ Hm... otprilike mesec dana putovanja. Smeškam se u glavi i vadim svoj prvi somun, onaj s kajmakom. Prošlo je već sat i po otkako čekam i unervozio sam se. Avion je ujutru u šest i nešto, ali drugog prevoza nemam. Jedan voz za Napulj su već otkazali, čujem spikera kako se izvinjava na neprijatnosti. Možda ni vaseljena ne želi da ovoliko rizikujem putovanjem praznih džepova? Na ivici sam da se vratim kući. Unutrašnji glas me podjebava da sam pička što se dvoumim i možda samo zbog toga još stojim tu. Drugi razlog je žena koja me neće kući. A treći, drugari koji me čekaju na Skijatosu. Posle dva i po sata čekanja, ostavljam nadu i vatam se drugog sendviča, s kajmakom. Ne jede mi se, ali od nervoze.

Treći sat je kao treća sreća: voz ulazi u stanicu, ja u voz, zadovoljan što ću ipak stići u Grčku sutra ujutru. Već je pola deset uveče i sad sam miran.

Na stanici Termini u Rimu sam bio nebrojeno puta. U ovo doba noći baš možda i nisam: pola dva ujutru. U svakom slučaju, poznajem je dobro i izlazim u ulicu Via Masala da uhvatim šatl za aerodrom Fjumićino. „Terravision“ ima svoje predstavništvo u zgradi stanice i trebalo bi da na svakih pola sata do četrdeset pet minuta idu autobusi.

Nažalost, u ovo doba noći više ne. Prvi jutarnji je u četiri i četrdeset. Ne smem da rizikujem. Treba mu sat vremena do aerodroma, a preostali sat mi ne bi bio dovoljan da se čekiram i otrčim do izlaza za ukrcavanje. Pošto je cela zona oko Terminija puna neuglednog i opasnog sveta koji počinje da operiše kad policija napusti zonu, oko dva posle ponoći, odlučio sam da se ne vrzmam previše okolo, iako sam izvadio sendvič i ležerno ga jeo pre nego što ću uzeti taksi. Ne odajem znake uznemirenost iako nije prijatno. Realno, toliko me je cela situacija ujebala da bih rado nekoga da polomim. Jedino mi je žao kompjutera koji nosim u rancu – tu mi je sav život, posao, sve. Shvatio sam da ja ipak volim rizike u životu i da mi ovo putovanje verovatno nije bilo potrebno. Štikliram u glavi „backup all files kad se vratiš s odmora“. A sad: "Taksi!"

Na Fjumićino stižem za četrdeset pet minuta, kraći za četrdeset pet evra, oko tri ujutru. Unutrašnjost terminala 2 izgleda kao scena iz filma o zombi apokalipsi. Ne znam da li da na opružena tela putnika po čitavom drugom spratu gledam kao na gubavce koji se u mukama jedva pomeraju, a na njihove iznenadne groktaje, hrkanje ili poneku provalu neiznuđenog smeha kao na vapaje ili da ih posmatram kao iznurene preživele borce protiv zombija, koji ovaj rat polako gube i svu nadu polažu u svežu krv koja je upravo ušla da im saopšti da ima nade.

Lagao bih vas kada bih rekao da nade ima, ali ne volim da budem glasnik zlih vesti. Neću spavati.

***

Odavno trokiram, ali sam u avionu i spreman za put. Ostavio sam poslednji sendvič za doručak u Atini. Možda nam nešto daju i u avionu pa da ne dupliram.

EasyJet. Neverovatno komotno rastojanje od sedišta ispred mene za niskobudžetnog avioprevoznika! Šteta što se grickalice i kafa plaćaju. Preskačem ovaj put. Treba izgurati dve nedelje, a ostalo je još sto evra. Sreća pa sam u Atini već obezbedio autobusku kartu do luke Agios Konstantinos, odakle brzi trajekti FlyingCat saobraćaju do Skijatosa (nijedan trajekt ne ide iz Atine za Skijatos). Druga opcija je iz luke Volos – srpske agencije najčešće koriste ovu luku. Ona je nešto uvučenija u zalivu pa i treba više vremena da se odatle stigne na ostrvo nego iz Ag. Konstantinosa. Uh, da... zaboravio sam da sam ovu autobusku kartu samo rezervisao, ne i platio.

Sa atinskog aerodroma do grada saobraća autobus X95 i staje odmah na izlazu iz aerodroma. Ne znam koliko tačno košta, ali mislim da je nekoliko evra u pitanju. Tu su i stajališta taksija, a cena je 35 evra do grada. Međutim, lično najviše volim metro, pa prelazim ulicu i idem uza stepenice, a zatim i na kolosek koji vodi za grad – treba pratiti naznake za Agia Marina. Ova stanica prošle godine nije postojala, već je poslednja stanica plave linije od aerodroma vodila do Egalea. Svake godine odrade po stanicu. Prošle godine su crvenu liniju metroa produžili do stanice Eliniko.

Zanimljivo je da se karte za metro mogu kupiti i na aerodromu, ali to nikome ne bih savetovao, iako ih ovaj savet može dovesti u nevolju. Naime, karta od aerodroma do grada i obratno, iz grada do aerodroma, košta 8 evra. To je neka posebna karta za aerodrom. Obične karte koštaju 1,40 evra i važe za sva prevozna sredstva u vremenskom trajanju od sat i po. Ako ste student, penzioner ili mlađe lice imate popust na kartu od 0,70 evra. Možete kupiti nedeljnu kartu za neograničen broj vožnji za 14 evra – ali u gradu. Ista ta karta na aerodromu košta 50 evra! Zato, ne kupujte ništa na aerodromu. Jedino, ako želite da budete sigurni, kupite onu od 8 evra. Međutim, iz iskustva govorim, nema kontrola, odnosno, kontrole često znaju da budu samo na ulazu u stanice u gradu i to nasumično.

U svakom slučaju, stižem u grad, uzimam taksi do moje agencije za putovanja – 5 evra, i plaćam još 32 evra povratnu autobusku kartu za Ag. Konstantinos. Kartu za trajekt već imam. Kupio sam je preko interneta pre polaska: 65 evra povratna karta.

Jedini problem u celoj priči bio je taj što sam od devet ujutru do 4 popodne nekako morao da ubijem, ali moranje je bilo obostrano. 

Luka Agios Konstantinos

Posle dva sata vožnje autobusom stigao sam u malu luku. Za sat vremena stiže trajekt i već vidim svetlo na kraju tunela. Drugari me već nestrpljivo očekuju u luci. Konačno ću se posle trideset sati puta opružiti... Brzi trajekt seče talase kao vreo nož puter. Ne osećam mučninu. Samo kad se setim puta na Santorini... pet sati lude vožnje i skakanja po talasima. Svi povraćaju, ja se dobro držim, samo zbog sramote. Inače sam zelen. 

Uspevam malo da otkunjam, možda petnaestak minuta. Dok se ljuljam na talasima sna, osećam da i moj centar za ravnotežu osciluje na velikoj amplitudi. Talasi! Trajekt skače harmonično gore i dole, tone i uzdiže se, a osećaj je prijatan kao kada avion naglo propadne. Dobro, prepustiću se dobrim vibracijama i neće mi biti muka. 

Prošlo je petnaest minuta od početka uspona i padova. Počinjem da se brinem...

Pola sata otkako ljulja. Kad ćemo više da stignemo!? Po mojoj proceni, već je trebalo da budemo u luci. 

Četrdeset minuta od početka turbulencije. Zelen sam od muke, nespavanja, od pitanja da li se sve ovo isplati i u čemu je smisao. 

- Izvinite, kad stižemo na Skijatos?

- Za... desetak minuta.

- Hvala.

Stvarno je tako bilo. Video sam svetla u luci. Uh, samo da stane.

Nestvarni momenat iskrcavanja je stigao. Ne mogu da verujem. Na kopnu sam. Vučem svoj kofer od dvadeset kila i ranac na leđima. Osmehom tražim drugare koji me čekaju u luci. Nema ih. Poslaću im i poruku, čisto da znaju da sam tu kraj lučkog bara: "Ćao drugari! Gde ste? Ja sam u luci." Poruka koju dobijam natrag baca senku na već duboku noć: "Šta!? Zar već!? Mi smo te očekivali u 10:30!" Da li treba napominjati da je to za sat vremena? Zelenilo od puta mi se vraća i skoro da ću se sručiti na beton. Stiže i druga poruka: "Čekaj nas. Sigurno ćemo doći." Utešno.

(nastavlja se u članku Skijatos i Skopelos)