Danas mi se po glavi vrzma misao da je "ceo moj život jedna velika prevara". Ili u najmanju ruku iluzija. Odnosno, kao da nisam ni postojao, ali sam figurirao - u nekom birokratskom Matriksu.
Predao sam dokumenta za italijansko državljanstvo. Sve je prošlo tako glatko da mi je sve bilo sumnjivo. Zapravo, uvek kada se sučeljavam s administracijom, bilo o kojoj zemlji da se radi, dobro se nakarikam negativnom energijom koja uništava sve pred sobom. Pun sam besa i spreman na rat, do poslednjeg. Isterujem pravdu pre nego što poželim dobar dan ili dobro jutro, zavisno od toga da li je šalter za bolje sutra otvoren u jutarnjem ili u popodnevnom terminu.
Ovo je bilo bezbolno. Juče sam otišao, doduše, ujutru - tako mi rekli preko telefona: da je prijem stranaka od 9 do 13 radnim danom. I ja odem u 10 i kažu mi da dođem u 14:30 do 15:30. Jebo vam pas majku, pomislih, ali - sve se poklapa. Protivnik je zadao prvi udarac a da nisam ni kročio u ring.
Dobro... odem ti ja tako u Auto-moto savez Italije. Prošlo je već 60 i više dana otkako sam predao zahtev za prevođenje moje srpske vozačke dozvole u italijansku. Eh... i to je priča za sebe! Dugo sam čekao, prikupljao dokumenta, ma - više nego što bi trebalo niti što bi smelo. Desilo mi se i da mi sam prevod vozačke iz konzulata Srbije u Rimu ne stigne na adresu u M.S. Severinu, već se vrati za Rim, što mi je predaju dokumenata pomerilo sa septembra 2014. na januar 2015, i to 7. januar, Božić, dan kad smo zapravo i kao porodica kretali za Srbiju, pa, čisto pre nego što krenemo, skoknem ti ja do AMSI da predam dokumenta jer stvarno da sam još malo čekao, oteglo bi se u nedogled.
Elem, kad sam stigao na šalter za preuzimanje dozvole, pogleda žena moj slučaj u kompjuteru, pa ode dalje, nešto se raspituje i savetuje s kolegama, pa se vrati, pa kaže: "Nema te ovde. Dođi sutra na šalter br. 3, ako ne bude gužve, ali možeš i direktno u sobu 59 na 2. spratu. Pitaj šta je problem."
To lutko! Već se jedim. Dva pokušaja, dva pucnja u prazno.
Ništa. Izađem odatle i krenem ka gradu, da ubijem vreme do 14:30. A vreme nikako da prođe. Prošla me i volja za šetnjom, iako je bio lep dan. Samo se nerviram. Ali i to vreme prođe i pojavih se pred finom gospođom, zadihan, jer je trebalo izaći na 4. sprat i kažem: "Ja sam doneo dokumente za državljanstvo, pa da vidimo da li je sve tu..."
"Dajte."
Jedan po jedan, ustanovismo da je sve tu. Žena mi pomože s unošenjem nekih podataka u obrazac A zahteva - nisam znao šta da upišem na par mesta, i reče: "Sad samo treba
marca bollo od 16 evra i da uplatite na tekući račun 200 evra. Primalac: Ministarstvo unutrašnjih poslova. Svrha: državljanstvo."
Pošto je sve u to vreme bilo zatvoreno, osim glavne pošte (u Italiji se sve skoro zatvara u 13:00 i ponovo otvara od 16-17:00), odem tamo da uplatim 200 evra. Gotovo. Usput, naiđem i na jedan "Tabaccaio" (gde se, između ostalog, prodaju te "vrednosne markice" koje su zapravo državne takse), vratim se u Policijsku stanicu, lupe mi pečat na markicu i kažu da sad moram sve to da fotokopiram i odnesem u Arhivu, na drugom spratu.
Pošto je Arhiva već bila zatvorena, pomirim se da ću sutra ponovo morati da siđem u Salerno zbog ovoga. Barem neću morati da plaćam fotokopiranje - sve ću kući. Uštedeo sam bar 3 evra. I tako ti ja jutros dođem u Arhivu, kažem da sam doneo dokumenta za državljanstvo, a čovek ih samo uze, lupi štambilj i na original i na kopiju, kao potvrdu prijema. Ni da pita šta, ni da zakuruje, ni da proverava... Ja se već uplaših. Šta ako sad sve to nije to? Stotinu sumnji. Možda hoće da me zajebe?
Kaže čovek: "Imate li fotokopiju za sebe?" E, u sto pički materina! "Nemam." A razmišljam se: i boli me kurac da je imam, ako moram još jednom doći ovde, neću više ni da dolazim. Džaba mi tih 9 meseci provedenih na prikupljanju svih dokumenata, od Srbije (Nove Varoši i Beograda) do Italije (Salerna, Merkato San Severina, Rima)... "Dobro. Imate li bilo kakav papir? Eto, taj koverat. Dajte mi da vam na njega lupim štambilj da imate da je dokumentacija poslata..."
Ja sam bio u čudu zbog ležernosti i normalnosti tog čoveka. Osećao sam se i neispunjeno. Bilo je bezbolno. Nisam osetio taj porođaj. Ipak sam devet meseci prikupljao sva ta dokumenta. Polako sam gledao kako fascikla raste. I sad, nema porođajnih bolova!? Samo tako ću se oprostiti od ovog slatkog tereta? Nije mi bilo dovoljno to što sam imao sve što mi je potrebno za državljanstvo. Trebala mi je ona finalna borba, ono krvoproliće, rad na mišiće, nerviranje, suze, znoj - da osetim da ta gomila papira koja predstavlja deo mog života i govori skoro sve o meni zaista vredi svrsi kojoj je namenjena. Ovo me je ostavilo nekako nekompletnog. Izašao sam bez osećaja pobede. Napisao status na fejsbuku: "Predao sam dokumente za italijansko državljanstvo. - feeling strange". Na nogama koje nisam osećao kao svoje, krenuo sam ka kolima. I sve vreme razmišljam da mi nešto fali: fali mi ona radost obavljenog posla. Onaj stisak ruke službenika koji kaže: "E, alal ti vera! Ovim činom predaje, sada je vaš predmet i zvanično u našim rukama. Čestitam!" Ništa. Kao kad imaš osećaj da si nešto zaboravio, npr. torbu, ranac, ili nešto što umisliš da si imao, a da više nemaš, pa se pipkaš i pretresaš, a sve ti je tu: i torba i torbica, samo papira nema.
Valjda će u AMS biti bolje. Treba i to da rešim.
Tek što sam došao, nigde mesta za parking, a inače ga ima uvek koliko hoćeš. Počinjemo odlično. Prvo odem na šalter broj 3, ne nađu ništa, odem u sobu 59, čekam više od pola sata, ali konačno me prime. Kaže čovek: "Daj da vidimo. Pusica..." Traži malo i nađe. Ogreja me sunce. "Ne mogu da verujem", rekoh sav srećan. Bio bi to prvi pravi uspeh koji bi u drugi plan bacio onaj bljutavo glatak jutrošnji prijem zahteva. A onda videh da je taj moj predmet isti onaj koji sam 7. januara predao na šalteru 4... Jeza me je uhvatila.
"Došlo je do problema. Vaš poreski broj (
codice fiscale) nije ispravan. Dajte mi svoj poreski broj da ga kopiramo."
Dadoh im karticu sa brojem. Setih se i da mi je porodični lekar rekao da mi je neispravan poreski broj, pa sam ga ubedio da mi je taj na kartici i onaj na boravišnoj dozvoli zapravo ispravan pa je promenio.
"Izgleda da ne prepoznaje Srbiju kao zemlju rođenja. Vi ste se rodili 1979. godine. U to vreme Srbije nije bilo. Bila je Jugoslavija." Pa jebo vas vaš sistem! Nisam ja sebi dodelio broj! Šta ćemo sad?!
"Šta ćemo sad?"
"Pokušaću sa ovim što ste mi dali, ali ako sistem ne prihvati, javiću vam pa da vidite u Poreskoj upravi."
"Dobro."
Šta ako je on u pravu, a Poreska uprava nije? Odnosno, šta ako ni Poreska uprava ni Imigraciono nisu u pravu? To znači da je ceo moj život u Italiji jedna velika laž. Sva dokumentacija koju imam i za koju sam propišao krv, ispade zasnovana na pogrešnom poreskom broju? Ko će to da nadoknadi? Ne samo to vreme, već i vreme koje će trebati da prođe dok se sve to ne ispravi. Tužiću ih. Videću u stvari šta će biti od svega, ali ne mogu više. Zvaću im "Le Iene". Evo, već sad što mi nisu ni pokrenuli ceo postupak oko prevođenja vozačke, izgubio sam najmanje 60 dana, a sigurno i više. Realno, ne bih smeo da vozim automobil i mogu da dobijem žestoku kaznu za vožnju bez dozvole.
U svakom slučaju, umoran sam od svega.
Sad kad se setim, ništa mi u Italiji nije išlo glatko. Retki su slučajevi kada je nešto bilo u redu. To su bili izuzeci:
- prva boravišna dozvola je bila pogrešna pa sam morao da idem ponovo da im kažem da to isprave i onda je trebalo još jedno 6 meseci da prođe da bih dobio onu ispravnu (koju sad imam i koja je možda sa pogrešnim poreskim brojem, odnosno onim što mi zovemo JMBG);
- prvi pasoš za Lukasa je bio pogrešan - moj datum rođenja je bio pogrešan, pa smo morali da čekamo još 7 dana da nam izdaju novi pasoš;
Sigurno ima još stvari kojih se i ne sećam, jer nisam zlopamtilo. Ovo je paklena zemlja za normalnog čoveka.
