Thursday, July 9, 2015

Резолуција о Сребреници

Пре него што почнем да уједам, хоћу да знаш следеће:

- све људе сматрам браћом, какви су такви су;
- не оправдавам убиства, осим у неким случајевима, кад оправдавам апсолутно све, па чак и више од потребног (нпр. у случајевима монструма који могу да убију дете, силују девојчице или жене, или да на било који начин покажу верност самом ђаволу);
- нисам лицемер;
- добар сам човек;

Босна је изгледа горе подручје за живот од Србије. Подела Римског царства на Источно и Западно ишла је отприлике линијом која дели данашњу Босну и Србију. Не замерите што пишем само Босна, мислим и на Херцеговину. Све је то наше, јеби га.

Међутим, стицајем околности, временом се утицај неких народа (српског, у овом случају, као и свег оног што је приступило ужој дефиницији Србина) проширио и занемарио сфере утицаја које су ова два царства поставила. Ова сфера утицаја није долазила мачем и огњем. Сви на том простору смо "наши". Долазила је кроз културу и идеје. Често и кроз револуционарне идеје јер подручје их је захтевало. Борба против страног окупатора и победе над истим, уједињавале су све групе на том подручју. А паре и интереси великих сила су их делиле.

Е, сад, то је наша прича. Ми против њих. Југословени. Далеко од тога да је постојала апсолутна хармонија у Југославији. Не постоји ни у чему. Увек има и јин и јанг. То је потребно да би се ствари дешавале, да би живот постојао. Не заборави никад да "зло никад не спава". Добро се пробуди само кад му је егзистенција угрожена. 

То зло је у злим људима уз одговарајуће услове дошло до својих 5 минута. Акција и реакција. 

Сада долазимо до Сребренице. Поред Сребренице, у време '95. године било је још 2 муслиманске енклаве у Босни: Жепче и Горажде. Тамо није било масовних масакара. Зато што тамо није било кучкиног сина Насера Орића, који је данас слободан човек. 

Истина је да су Срби са "муслиманима" имали историјски конфликт, исто као што су га имали и имају са Хрватима. Те две групе су некако већински радиле против српске групе у два велика рата, посредно или непосредно. А оставиле су за собом милионе жртава. Чудо је право да данас постоје, имајући у виду српску хегемонију и могућност освете. Али знам сто посто да се у време када сам био мали та разлика није знала. Сви смо били Југословени. 

Живео сам у Акмачићима од 4. године живота. Привреда је радила (говоримо о 1983. години). Код нас у селу (глупо је рећи село, јер смо имали асфалтиране путеве, школе, велики фудбалски стадион, неколико фабрика, итд.) су тада долазили радници из целе Југославије. Никад нећу заборавити Алију, Мирзу и Хасана. Били су нам идоли. Момци од двадесетак година, дошли ко зна одакле, али момци који су волели да играју фудбал, да се извлаче на пречке голова и да стално буду позитивни. Направили су од гвожђа ограду испред своје бараке са иницијалима својих имена: А, М, Х. Ту су ограду касније, када су они отишли на неку другу "бауштелу", преузели комшије. У себи сам им на томе замерио.

Рат у Хрватској, па онда у Босни, све нас је пренуо из сна. Отприлике у то време, кренули смо у пети разред. Мој најбољи друг је тада био Алмир. У селу су ме једном питали: "Ко ти је најбољи друг?" Као из топа сам одговорио "Алмир". "Па то муслиман!?" "Не, не. Није муслиман." Питање је дошло из традиционално партизанске породице.

...

Толико о разликама. Ја тада нисам ни знао шта је муслиман. Било је небитно. А било је небитно зато што је један систем који данас сви куртони и либерали критикују - комунизам, био на снази. Заправо, није то ни био комунизам. То је био југословенски комунизам, који је друштвени аспекат и добробит нације стављао на прво место. Требало је заштитити најугроженије, учинити да се сви људи добро осећају у својој кожи. Радити за себе. Не лајати около (отац ми је често говорио "У Југи си могао да легнеш на клупи и заспиш у Сплиту, у Приштини, у Београду... ништа ти не би било. Али ако лајеш, готово. И боље је тако било."). Па јесте боље. Еј, бре, па потроваше нас наши пријатељи на фејзбуку! Не што хоће, него што су изгубили компас. Ма читав свет је изгубио компас. Данас ће ставити на профилну фотографију "Je suis Charlie", сутра заставу LGBT популације, прекосутра заставу Грчке... не зна народ више где удара.

У целом свету је криза. Погледајте ако вас не мрзи, што би код нас у Вароши рекли "не било вам заповјеђено", историјске флуктуације берзи. Упоредите их са политичким дешавањима и страдањима. У најгора времена, највише је било ратова и убијања. Већ сам више пута писао да нас чека Трећи Светски Рат. По мојој процени - 2018. године. Имамо још времена. Фју! Знамо ко је кривац за овај - Русија. Значи, бјеште ноге, посра вас гузица (даље од Русије). Биће нуклеарног рата - ено, рекоше и комшије Тарабићи. А ако не рекоше, сад ће они то модификовати мало.

Но, у свему овоме, шта мислим о Резолуцији о Сребреници? Мислим да је то једна велика фарса. Да ли неко здравог мозга (ооооо, ок, полако: не реците да смо ми Срби болесни, плиз!) може негирати чињенице?! Не. Сви смо ми свесни да се тамо десио масакр. Каже Хашки трибунал да је реч о геноциду. Могу и то прихватити. Али онда морамо измислити нову реч за покушај истребљења једног народа. 

Геноцид је покушај да се истреби цео један народ. Оно што се десило у Сребреници јесте покушај да се истреби све живо на ограниченом подручју. Хм... кад боље размислим, да. Јесте постојала геноцидна намера. Убијено је много људи. То је једини организовани убилачки поход у ратовима на простору бивше Југославије. Али као такав, окарактерисао бих га потпуно неуспелим. Насер Орић је жив. Највећи кривац за злочине над српским становништвом у читавој регији око Сребренице, па и у јебеној Србији! Не заборавимо Скелане! То је човек кога Бошњаци славе као хероја. Хахахаха! Па јебем вам матер глупу! Због тог човека је генерал Ратко Младић имао подршку. Зато је побио толике људе. Можда је међу њима било недужних. Ма... недужни смо сви. Или смо сви криви. Небитно. Људи су мртви и неће се вратити из мртвих. Нису сви Исус.

С моје стране, признајем да сам био бесан на године када су Орићеве снаге константно зачињавале вести новим извештајима о погинулима. Желео сам да их све побију. Све до једног. Да... Имао сам геноцидну намеру. Такви људи заслужују да умру. Али Орић још није мртав. Желим себи да му дође насилна смрт. Сви ћемо на крају умрети. И он. И Радован Караџић, и Ратко Младић. Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су већ умрли. Еј! Краљеви судбина! Али требало је да умру насилно. Од метка, ножа или онога што им је било најдраже у репертоару.

Но све то ајде... дођу Енглези, или да кажем Британци, иако су као такви крхки и немају пуну подршку, и Американци! Еј, Американци! Предлажу резолуцију која треба да доведе до неког дефинисања неког акта. Речи су битне. Ја радим с речима. Од тога једем. Речи су моћне. Кад нешто дефинишеш, онда си га ставио у оквире - контролишеш га. Они хоће да се "Срби" суоче са нечим што је лоше. 

Другари моји, према међународном праву, али ајде - да се баш не позивам на међународно право, јер не подржавам увек све опште закључке нити акте, или бар да себи оставим могућност бекства или отшкринута врата за неке будуће ситуације, геноцид не застарева. Фактуре можда застаревају, а време одређује локално законодавство, али генерално, принцип је такав да се од клијента прво тражи да измири оне фактуре које прво доспевају на наплату, односно оне код којих је рок плаћања прво премашен. Или се туже пре истека законског рока за измирење, да не би застареле. 

Британци и Американци траже да се донесе резолуција о геноциду... 

Да ли треба додатно нешто рећи?

Ма носите се у пизду лепу материну!

А са моје стране, дубок поклон према свим жртвама рата.

No comments:

Post a Comment