Pompeja je sebe prozvala "grad kulture, umetnosti i vere". To piše na ulasku u grad. Imaju i razloga da se tom krilaticom diče jer ničega od to troje ne manjka u gradu. Vera mi je posebno zanimljiva jer su u tome otišli toliko daleko da osveštavaju i automobile. Što bi se reklo kod nas, "dokon pop i jariće krsti". S druge strane, vera i možda nada je ono što prirodno pristaje mestu koje je pre dve hiljade godina u trenutku izdahnulo po erupciji obližnjeg Vezuva. Iako su po krovovima grada padale vulkanske bombe, nije to ubilo narod, već pepeo od koga su se ugušili. To je vidljivo i po pronađenim ostacima ljudi u položajima grča, otvorenih usta.
Sve je danas kao što je bilo pre dve hiljade godina. Jedna trodimenzionalna slika trenutka kroz koju možete da hodate. Pompeja je najveće arheološko iskopište te vrste u svetu, a da biste obišli ceo grad potrebno vam je dobrih četiri do pet sati. Na prvi pogled, imam utisak da sam ušao u neki moderni grad današnjice: sve je tako dobro uređeno i na svom mestu, pravilno raspoređeno i lako za snalaženje da moram sebe konstantno da podsećam sudbine koja je zadesila ovo mesto da bih nastavio da se divim. Toliko je mesto bilo ispred svog vremena.
Na ulasku u arheološki deo, tj. u antički deo grada Pompeje koji je čini se veći i lepši od modernog grada u čijem se centru nalazi, možete odlučiti šta želite videti: "samo" Pompeju ili Pompeju sa pet manjih seoca koja su joj gravitirala i koje je zadesila ista klet. Od svih pet najpoznatiji je Erkolano - u tom mestašcetu su i krovovi ostali netaknuti, za razliku od Pompeje čiji su krovovi uglavnom razrušeni vulkanskim bombama ili su se kasnije urušili sami od sebe. Do tamo se ide autobusom i moj je savet da ipak vidite "samo" Pompeju, jer grad je ogroman. Kažem grad, a ne "iskopine" Pompeje kako ga inače zovu jer je stvarno pravi grad u kome bi se uz malo ulaganja i popravke moglo živeti i danas.
Cena karte za posetu je 11 evra.
Po ulasku u kompleks, prvo nailazite na odlično očuvanu arenu, tj. koloseum ili amfiteatar od koga dalje možete krenuti u istraživanje ostatka grada. Najbolje je da krenete takozvanom ulicom Obilja (Via dell' Abbondanza) sa čije leve i desne strane se odvajaju brojne uličice i - kojom ako idete do kraja, dolazite do centralnog trga ili foruma na kome su državnici i ostali učen svet tog vremena raspravljali o tekućim problemima ili se takmičili ko će koga da natpriča. A u međuvremenu, dok ne stignete do tamo, obratite pažnju na mnogobrojne kućice sa leve i desne strane. Sve te kućice nazvane su po nekoj svojoj posebnoj karakteristici, npr. Kuća male fontane, Dioskurijeva kuća, Apolonova kuća, Kuća tragičnog pesnika... Na zidovima mnogih od njih nalaze se freske koje oslikavaju scene iz svakodnevnog života, prirodu, zgrade. Najpoznatija, ipak, je slika "Venere u školjci". Da, bukvalno je umetnik naslikao Veneru kako se izležava u ogromnoj školjci.
Na pola puta do čuvenog trga sa Skupštinom opštine, ili "administrativnih zgrada", tj. samog centra, nalaze se centralna kupatila - samo jezgro ekonomsko-društvenog krema tog vremena. A desno, vrlo namerno u blizini kupatila - odvojenih za muškarce i žene, nalazi se "Lupanare" (lat. lupa - prostitutka). Tako je, dragi moji seksomani, javna kuća. Prvo se plaknu u kupatilima, pa u blud. A kad svrše sa poslom, mogu da se vrate niz ulicu i produže do malog teatra pa kad žena zove "gde si bio, šta si radio?" kažu da su gledali strava gostovanje pozorišne trupe iz Napulja.
Javna kuća je jako mala, sa sprčenim sobičcima - 4 sobička, tj. pregrade u prostoriji koju pređete u 5 koraka, dve sa jedne, dve sa druge strane. Kreveti od kamena, preko se stavljala neka mekana posteljina. Po zidovima fresko slike poza u kojima su domaćice umešne.
Da... gde sam ono stao? A da, krenuo sam na trg. Mnogo stubova, i uspravnih i popadalih. Vrućina je velika i samo koračam napred. S vremena na vreme nailazim na česmu, umijem se, pijem vodu i nastavljam dalje. Pomislio sam da u antičkom gradu ima više vode na svakom koraku nego u modernim gradovima gde se voda može samo kupiti.
E, sad... ono što me je fasciniralo je zapravo nešto na šta se mnogi mogu zgroziti i reći da se radi o skrnavljenju. Ne, nije javna kuća. Napravili su potpuno moderni kafić koji se može videti u bilo kom danas živom gradu u Italiji u jednoj od antičkih zgrada. Šta me je fasciniralo? Da nije bilo erupcije vulkana, potpuno bih mogao da zamislim ovaj grad danas kao jednu modernu evropsku metropolu u kojoj bi ovo bila VIP zona, centar grada sa brojnim znamenitostima i kafićima na otvorenom, a šoping na sve strane.
Međutim, ono što je na mene svakako ostavilo najveći utisak jesu okamenjeni ostaci ljudi koji su umrli na licu mesta, ugušeni. Jedna statua se nalazi na samom ulasku u ulicu Via dell' Abbondanza, sa desne strane - žena u fetalnom položaju, usta širom otvorenih u krik. Druga se nalazi na skroz drugom delu grada, u Vili misterija (Villa dei misteri). To je muškarac u mrtvačkom ropcu stomakom okrenut ka zemlji, potpuno ispružen. I on je otvorenih usta. A blizu malog teatra i vežbaonice (Pallaestra) nalazi se Vrt begunaca, ljudi koji su pokušali da se spasu begom, ali nisu uspeli. I muškarci i žene i deca u različitim bolnim položajima. Kao da se guše i umiru upravo sada pred mojim očima. Ono što možda treba napomenuti je da su ti okamenjeni ostaci zapravo replike u gipsu, ali to nimalo ne umanjuje doživljaj. Stvarni ostaci nalaze se u Erkolanu.
To je i najveći utisak. A biblijsku dimenziju mestu daje pogled iz grada na Vezuv - dželat i njegova žrtva.
