Atina - život i rabotanije

Oseća se miris kiše. Dugo nije padala. Otvaram vrata terase i izlazim na gradsku zaparu. Kiša nije padala. Sprema se velika žega. Poslednjih desetak dana je bilo prijatno vreme, iako je kraj juna i sam početak glavne turističke sezone. Noć izgleda kao da je tek počela. U stanu čeka muzika, pivo ili vino... Ni ne razmišljam o sutrašnjem danu.

***

U metrou na putu do posla ne oseća se razlika između sezona: sve je jedno. Nada da će jednog dana doći vikend ili dugo čekani odmor, ljudi i žene, momci i devojke koji užurbano pomeraju svoje guze niza pokretne i statične stepenice stanica metroa, sa svega par misli u već ispranoj glavi: kafa i ono što ih čeka kad upale kompjuter na poslu. Cigareta nakon buđenja, cigareta pre ulaska u stanicu metroa, cigareta posle polučasovnog putovanja do posla, paljenje kompjutera i... cigareta nakon paljenja. Ni to više ne funkcioniše - gotovo je i sa pušenjem. Moj tunižanski prijatelj Husem mi to teško može oprostiti. Još jedna prilika da svaki čas napustimo dosadni posao kopirajtera i izađemo na svež vazduh, penimo protiv glupavih menadžera (moja trenutna menadžerka je jedna duša od žene) i još glupljeg posla i skupljamo snagu da preživimo dan.

Miriše more.

Ko će sad pretraživati internet i gledati povoljne aranžmane za vikend... ipak je to samo dva dana slobode i nije mi žao da platim i pola plate! Ma na kraju krajeva, ni ne radim za platu. Prosto se začudim kad mi daju pare. Kopiranje, pejstovanje i kvazi-artistički posao i nisu ozbiljan posao. Ja sam tu radi mogućnosti da vodim ljubav s gradom i njegovom okolinom. Bezizražajnog lica gledam u posao pet dana u nedelji i okrećem mu leđa šestog i sedmog dana. To vredi. Pare me ne pale. Lep osećaj.

Živim u lepom delu Atine, ni u centru, ni daleko od njega. Zgrada je nova i sama činjenica da je jedan čovek kupio nekoliko stanova u njoj i da je izdaje mojoj firmi za najamnike koji dolaze iz celog sveta govori o tome da se radi o delu grada koji je u razvoju. Daleko od toga da se radi o atinskoj Borči, Rakovici i slično - više je reč o beogradskoj Cvetkovoj pijaci, Zvezdari, Lionu, da... možda je Lion najbolji primer. Konjarnik. I on ulazi u odličan opis Abelokipija. Živeo sam na svim tim mestima u Beogradu. Već osećam strujanje u stomaku kao u vreme kad sam živeo u Beogradu: ova dva grada imaju veliku snagu da učine da se osećaš dobro, da osetiš žmarce kao da će sledećeg momenta nešto dobro da se desi.

Taj osećaj mi u Italiji budi jutarnja kafa. Ali u Atini je dovoljno probuditi se. "Ko je jutros imao priliku da se probudi u Beogradu, može se smatrati srećnim čovekom."

Ovo nije priča za turiste.

***

Mnogo volim kafeteriju na poslu. Janis i žena kojoj ne znam ime, ali sa vragolastim osmehom, lepo feniranom crnom kosom koja joj prelazi sa leve na desnu stranu, uvek sa smeškom na licu, čine da prosto volim da naručim hladni espreso bez šećera, frape sa šećerom i mlekom, topli kapućino ili samo espreso. Već znaju sve. Divna žena sa osmehom koji joj je uvek na licu, stalno mi nudi fine stvari za ručak. Uglavnom će mi prvo ponuditi bilo šta od paste - ne znam da li je shvatila nekad na početku da živim u Italiji. Uvek će me pitati da li mi je dovoljno to što mi je nasula u tanjir. Jeste. Nisam gladan - jedem čisto iz fazona i jer me mrzi da budem pred kompom.

A Janis... tako kul lik. "How are you my friend?" Evo, jebi ga... nije loše. Ti? "Spava mi se." Nemoj meni ništa da pričaš. "Znaš da u Grčkoj ima mnogo vaših trenera iz Srbije?" Znam. Dobri su... "Obradović je sad otišao..." Ozbiljno?! (Jes' boli me kurac!) "Da... Ali pametno je uradio - nema više šta da osvoji. Bolje da ga zapamte po uspesima." Jes', jes'... Odmičem se s kafom, osmehujem se nekoj ribi iz neke firme s drugog sprata i vraćam se u svoj svet trivijalnih pitanja, kampanjskih i poruka za regrutovanje mase srpskog naroda za SMS igru.

Ako me u ovom trenutku pitaš šta da vidiš kad dođeš u Atinu - vidi kako da se preseliš ovde.