Thursday, December 31, 2015

...svima koji slave!

Da li se i tebi desilo da se izdvajaš iz mase koja slavi? Da čestitaš, ali se ograđuješ? Ne daj Bože da te tuđe slavlje dohvati! Da te neko poveže sa slavljenicima!

Srećan praznik svim mojim prijateljima veroislamske zapovesti sedmog dana olsun saruman mubarak monsun!
Zašto mi takvi statusi smrde?

Smrde jer naše društvo smrdi. Jer smo zasrali na sto frontova - svi. Jer kao ono, red je da čestitam, znam da slave - jebo ih ko ih na svijet postavi, ali red je. Samo da me posle ovi moji ne žigošu k'o izdajnika! Aha, znam: SVIMA KOJI SLAVE! To me definitivno štiti od svih eventualnih prebacivanja za šurovanje s đavolom ovih mojih i od neizrečenih optužbi rasnu netrpeljivost svih onih koji slave. Problem rešen. Savest mirna.

A bilo bi sve mnogo lakše i mnogo lepše kad biste samo napisali: Srećan [unesi ime praznika]!

Ne budi brav. Čestitaj ko čovek.

Puši kurac.

Thursday, July 9, 2015

Резолуција о Сребреници

Пре него што почнем да уједам, хоћу да знаш следеће:

- све људе сматрам браћом, какви су такви су;
- не оправдавам убиства, осим у неким случајевима, кад оправдавам апсолутно све, па чак и више од потребног (нпр. у случајевима монструма који могу да убију дете, силују девојчице или жене, или да на било који начин покажу верност самом ђаволу);
- нисам лицемер;
- добар сам човек;

Босна је изгледа горе подручје за живот од Србије. Подела Римског царства на Источно и Западно ишла је отприлике линијом која дели данашњу Босну и Србију. Не замерите што пишем само Босна, мислим и на Херцеговину. Све је то наше, јеби га.

Међутим, стицајем околности, временом се утицај неких народа (српског, у овом случају, као и свег оног што је приступило ужој дефиницији Србина) проширио и занемарио сфере утицаја које су ова два царства поставила. Ова сфера утицаја није долазила мачем и огњем. Сви на том простору смо "наши". Долазила је кроз културу и идеје. Често и кроз револуционарне идеје јер подручје их је захтевало. Борба против страног окупатора и победе над истим, уједињавале су све групе на том подручју. А паре и интереси великих сила су их делиле.

Е, сад, то је наша прича. Ми против њих. Југословени. Далеко од тога да је постојала апсолутна хармонија у Југославији. Не постоји ни у чему. Увек има и јин и јанг. То је потребно да би се ствари дешавале, да би живот постојао. Не заборави никад да "зло никад не спава". Добро се пробуди само кад му је егзистенција угрожена. 

То зло је у злим људима уз одговарајуће услове дошло до својих 5 минута. Акција и реакција. 

Сада долазимо до Сребренице. Поред Сребренице, у време '95. године било је још 2 муслиманске енклаве у Босни: Жепче и Горажде. Тамо није било масовних масакара. Зато што тамо није било кучкиног сина Насера Орића, који је данас слободан човек. 

Истина је да су Срби са "муслиманима" имали историјски конфликт, исто као што су га имали и имају са Хрватима. Те две групе су некако већински радиле против српске групе у два велика рата, посредно или непосредно. А оставиле су за собом милионе жртава. Чудо је право да данас постоје, имајући у виду српску хегемонију и могућност освете. Али знам сто посто да се у време када сам био мали та разлика није знала. Сви смо били Југословени. 

Живео сам у Акмачићима од 4. године живота. Привреда је радила (говоримо о 1983. години). Код нас у селу (глупо је рећи село, јер смо имали асфалтиране путеве, школе, велики фудбалски стадион, неколико фабрика, итд.) су тада долазили радници из целе Југославије. Никад нећу заборавити Алију, Мирзу и Хасана. Били су нам идоли. Момци од двадесетак година, дошли ко зна одакле, али момци који су волели да играју фудбал, да се извлаче на пречке голова и да стално буду позитивни. Направили су од гвожђа ограду испред своје бараке са иницијалима својих имена: А, М, Х. Ту су ограду касније, када су они отишли на неку другу "бауштелу", преузели комшије. У себи сам им на томе замерио.

Рат у Хрватској, па онда у Босни, све нас је пренуо из сна. Отприлике у то време, кренули смо у пети разред. Мој најбољи друг је тада био Алмир. У селу су ме једном питали: "Ко ти је најбољи друг?" Као из топа сам одговорио "Алмир". "Па то муслиман!?" "Не, не. Није муслиман." Питање је дошло из традиционално партизанске породице.

...

Толико о разликама. Ја тада нисам ни знао шта је муслиман. Било је небитно. А било је небитно зато што је један систем који данас сви куртони и либерали критикују - комунизам, био на снази. Заправо, није то ни био комунизам. То је био југословенски комунизам, који је друштвени аспекат и добробит нације стављао на прво место. Требало је заштитити најугроженије, учинити да се сви људи добро осећају у својој кожи. Радити за себе. Не лајати около (отац ми је често говорио "У Југи си могао да легнеш на клупи и заспиш у Сплиту, у Приштини, у Београду... ништа ти не би било. Али ако лајеш, готово. И боље је тако било."). Па јесте боље. Еј, бре, па потроваше нас наши пријатељи на фејзбуку! Не што хоће, него што су изгубили компас. Ма читав свет је изгубио компас. Данас ће ставити на профилну фотографију "Je suis Charlie", сутра заставу LGBT популације, прекосутра заставу Грчке... не зна народ више где удара.

У целом свету је криза. Погледајте ако вас не мрзи, што би код нас у Вароши рекли "не било вам заповјеђено", историјске флуктуације берзи. Упоредите их са политичким дешавањима и страдањима. У најгора времена, највише је било ратова и убијања. Већ сам више пута писао да нас чека Трећи Светски Рат. По мојој процени - 2018. године. Имамо још времена. Фју! Знамо ко је кривац за овај - Русија. Значи, бјеште ноге, посра вас гузица (даље од Русије). Биће нуклеарног рата - ено, рекоше и комшије Тарабићи. А ако не рекоше, сад ће они то модификовати мало.

Но, у свему овоме, шта мислим о Резолуцији о Сребреници? Мислим да је то једна велика фарса. Да ли неко здравог мозга (ооооо, ок, полако: не реците да смо ми Срби болесни, плиз!) може негирати чињенице?! Не. Сви смо ми свесни да се тамо десио масакр. Каже Хашки трибунал да је реч о геноциду. Могу и то прихватити. Али онда морамо измислити нову реч за покушај истребљења једног народа. 

Геноцид је покушај да се истреби цео један народ. Оно што се десило у Сребреници јесте покушај да се истреби све живо на ограниченом подручју. Хм... кад боље размислим, да. Јесте постојала геноцидна намера. Убијено је много људи. То је једини организовани убилачки поход у ратовима на простору бивше Југославије. Али као такав, окарактерисао бих га потпуно неуспелим. Насер Орић је жив. Највећи кривац за злочине над српским становништвом у читавој регији око Сребренице, па и у јебеној Србији! Не заборавимо Скелане! То је човек кога Бошњаци славе као хероја. Хахахаха! Па јебем вам матер глупу! Због тог човека је генерал Ратко Младић имао подршку. Зато је побио толике људе. Можда је међу њима било недужних. Ма... недужни смо сви. Или смо сви криви. Небитно. Људи су мртви и неће се вратити из мртвих. Нису сви Исус.

С моје стране, признајем да сам био бесан на године када су Орићеве снаге константно зачињавале вести новим извештајима о погинулима. Желео сам да их све побију. Све до једног. Да... Имао сам геноцидну намеру. Такви људи заслужују да умру. Али Орић још није мртав. Желим себи да му дође насилна смрт. Сви ћемо на крају умрети. И он. И Радован Караџић, и Ратко Младић. Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су већ умрли. Еј! Краљеви судбина! Али требало је да умру насилно. Од метка, ножа или онога што им је било најдраже у репертоару.

Но све то ајде... дођу Енглези, или да кажем Британци, иако су као такви крхки и немају пуну подршку, и Американци! Еј, Американци! Предлажу резолуцију која треба да доведе до неког дефинисања неког акта. Речи су битне. Ја радим с речима. Од тога једем. Речи су моћне. Кад нешто дефинишеш, онда си га ставио у оквире - контролишеш га. Они хоће да се "Срби" суоче са нечим што је лоше. 

Другари моји, према међународном праву, али ајде - да се баш не позивам на међународно право, јер не подржавам увек све опште закључке нити акте, или бар да себи оставим могућност бекства или отшкринута врата за неке будуће ситуације, геноцид не застарева. Фактуре можда застаревају, а време одређује локално законодавство, али генерално, принцип је такав да се од клијента прво тражи да измири оне фактуре које прво доспевају на наплату, односно оне код којих је рок плаћања прво премашен. Или се туже пре истека законског рока за измирење, да не би застареле. 

Британци и Американци траже да се донесе резолуција о геноциду... 

Да ли треба додатно нешто рећи?

Ма носите се у пизду лепу материну!

А са моје стране, дубок поклон према свим жртвама рата.

Wednesday, May 13, 2015

Tajna večera i ostale manje poznate istine

Mitologija koja se razvila u poslednjih 2000 godina oko lika i dela Isusa Hrista, čoveka, proroka i samoproklamovanog "Božijeg sina" prepuna je konstrukcija, istina i poluistina, dogme i istorijske nauke. Mnogo toga se zna, a o mnogo čemu se sa sigurnošću može govoriti.

Sama reč "Hrist" na starogrčkom zapravo znači "pomazani", a počela je se kao takva koristiti tek nakon njegove smrti i vaskrsnuća. Na hebrejskom, ista ova titula je glasila "mesija" i jedna je od onih reči koja je u svetske jezike ušla zahvaljujući nepostojanju valjanog prevodnog, odnosno kulturološkog ekvivalenta u latinskom ili zbog jednostavnog neznanja prevodilaca.

Iz istorijskih izvora se zna da je Isusa pratila vrlo loša fama. On se smatrao otpadnikom i drsnikom, a Jevreji mu ni danas nisu oprostili to što se samoprozvao "Božijim sinom". Čak se i njegova uža porodica plašila za njegovo mentalno zdravlje i govorilo se da mu nisu sve ovce na broju. Bilo kako bilo, čitava tema je preopširna za jedan članak, pa ćemo vremenom obraditi i neke dodatne aspekte, ali ovoga puta ćemo se fokusirati na Tajnu večeru.

Šta su Isus i njegovi sledbenici večerali?

Možda vam nikada nije ni palo na pamet da postavite ovo pitanje jer se nekako poima nebitnim, ali budući da je do ove večere istorijski došlo, zanimljivo je pitanje, bar u kategoriji "trivija". Postoje dve različite mogućnosti. Naime, suštinsko pitanje jeste: kada je bila ova večera? Danas se nesumnjivo zna da je ova večera bila u četvrtak pred jevrejsku Pashu (ono što mi Hrišćani slavimo kao Veliki petak). Pasha u prevodu znači "priprema", a na taj dan se vrše sve pripreme za subotu (sabat) jer to je dan kada se apsolutno ništa ne radi.

Leonardo Da Vinči: Tajna večera
Pošto je Pasha, praznik izlaska Jevreja iz egipatskog ropstva, najvažniji jevrejski praznik, postoji i tačno utvrđen redosled jela koji se poštuje.

U ono vreme, početak novog dana se nije računao kao danas - od ponoći, već se dan završavao zalaskom sunca, kada bi započinjao novi dan. Dakle, ukoliko se ova večera dogodila u četvrtak uveče (po današnjem načinu računanja vremena), ona se zapravo desila na dan Pashe po ondašnjoj tradiciji, odnosno u petak. U tom slučaju, meni je bio fiksan.

Večeralo se u kući koju je Isus iznajmio. U ono vreme, večere ovog tipa odigravale su se u iznajmljenim kućama koje su imale dva sprata. U prizemlju su se okupljali gosti, a prava večera je služena na spratu gde je vlasnik kuće već pripremio krevete sa čistom posteljinom na kojima se jelo u poluležećem položaju. To je bio običaj i u čitavom Rimskom carstvu u ono vreme.

Prvo jelo koje su konzumirali bila je salata od gorkog bilja koja se jela tako što su je umakali u poseban sos napravljen za tu priliku. Gorak ukus je trebalo da simbolizuje gorčinu ropstva Jevreja u Egiptu. Nakon toga, sledilo je kuvano jaje - simbol sveta, jedinstva.

Ovo se sve dešavalo u prizemlju. Poznata je i ona epizoda u kojoj Isus pere noge svojim sledbenicima. U tome nema ničega magijskog. Naime, stopala su u ono vreme štitile samo otvorene sandale, a mnogi su hodali bosi. Noge su bile izuzetno prljave. Pre nego što su se popeli na gornji sprat, na gozbu, Isus je svima oprao noge u lavoru. Razlog za to jeste taj što su kreveti na gornjem spratu imali čiste čaršave, pa nije bilo domaćinski da se uprljaju.

Glavno jelo večeri bilo je jagnje.

Pored toga, pilo se crno vino. U ono doba, vino nije bilo u obliku u kome je danas, već da bi se pilo, moralo se mešati sa vodom. Proporcija koju su koristili Jevreji u ono doba bila je 3 čaše vode na 2 čaše vina. Rimljani su, pak, pili vino u razmeri 1/1 (razblaženije). Svaki gost je imao sopstveni pehar, a morali su svi da popiju tačno 4 čaše vina, ni manje, ni više. Jedna čaša je morala da ostane na stolu i niko nije smeo da pije iz nje. Ona je bila namenjena proroku Isaiji (kod nas se sličan običaj ogleda u namenjivanju rakije pokojniku u vreme Zadušnica).

Čitavu večeru je neko morao spremiti. To su bila dvojica najmlađih sledbenika, Petar i Jovan.

Te večeri, Isus je izjavio pred svima da će ga neko od njih izdati. Svi su se sagledali, pitali se na koga li misli. Isus je Petru i Jovanu rekao da će to biti onaj kome je prvo ponudio gorko bilje. Oni su znali da je to bio Juda.

Kada je svanula zora, Isusa su uhvatili rimski vojnici i izveden je pred Sinedrion, jevrejski senat, koji je zapravo osudio Isusa na smrt, ali da bi dobila pravosnažnost, njihova odluka je morala da se uputi rimskoj administraciji. Pontije Pilat je u to vreme upravljao u Jerusalimu.

Isus nije imao šanse.

Visoki jevrejski sveštenici i rulja želeli su da Isus bude osuđen na smrt. Pilat ga je propitivao više puta, ali je smatrao da je čovek nevin. Međutim, rulja je zahtevala zamenu, da se pusti Baraba, a da se pogubi Isus. Optužba je bila ta da se prozvao Božijim sinom. Jednostavno, Isus nije imao šanse.

Razapet je na krst istog dana.

Jozef je nakon što je Isus izdahnuo zatražio od gradskih vlasti da mu dozvoli da telo sahrani. Budući da je bio petak, to mu je odobreno.

***

Malo se zna o tome kako su se Isus i njegovi sledbenici u ono vreme kretali. Naime, kretanje iz jednog u drugo mesto bilo je skupo, a da bi obavljali svoje propovedi morali su da imaju dovoljno novca za putovanja. Taj novac su im obezbeđivale bogate žene. Rizničar je bio upravo Juda.

Na svim srednjovekovnim prikazima Tajne večere, Judu je lako prepoznati po sledećem: svi apostoli iznad glave imaju oreol, a Juda ga nema ili, ako ga ima, on je crne boje. Takođe, njegova je kosa uvek naslikana jarkom bojom - riđa ili crvena. U ono vreme se ta boja, pored žute ili zlatkasto žute smatrala bojom neiskrenosti, novca, laži, opsene. "Nije zlato sve što sija".

I u knjizi Postanja se govori o riđokosom, maljavom Isavu (Ezavu), prvencu, koji je u zamenu za hleb i tanjir sočiva prodao svom bratu Jakovu pravo prvorođenja.

***

Luj IX, sveti, kralj Francuske od 1226. do 1270. godine, prvi je naredio da Jevreji moraju nositi zašiven komad žute tkanine okruglog oblika na prsima i na leđima, kao znak raspoznavanja, da bi se "pošten svet" klonio naroda koji je izdao Isusa. Naredbu je doneo 1269, samo godinu pred svoju smrt. Kanonizovao ga je kao sveca papa Bonifacije VIII, 1297. godine.

Luj IX, sveti
Ovakav tretman Jevreja je nastavljen kroz istoriju. Slična je situacija bila i u Rimu, gde je papa Pavle IV 1555. godine naložio getoizaciju svih Jevreja u Papskoj državi. Morali su da nose veliki žuti krst prišiven na prsima i na leđima, a zatim i žutu beretku. Kada je papa umro, Rimljani su indignirani njegovim zapovestima srušili statuu koja mu je bila podignuta u čast, stavili joj žutu beretku i provozali kroz čitav grad.

A onda dolazi Hitler, koji sebe smatra naslednikom Svetog rimskog carstva. To isto carstvo, nekada je preporodio jedan drugi germanski car - Fridrih Barbarosa (crvenobradi). Uspeo je u tome uprkos svojoj riđoj bradi.

Šalu na stranu, od Isusa se situacija za jevrejski narod značajno promenila - obeleženi su i omrznuti svuda u svetu. Pravo je čudo kako kao nacija opstaju. Da podsetimo, oni su jedini narod koji je uspeo da oživi mrtav jezik - hebrejski. Današnji hebrejski jezik je vrlo sličan aramejskom na kome je govorio i sam Isus. Razlika je kao između srpskog i hrvatskog.

Sve opisano su istorijske činjenice.

Friday, April 10, 2015

Sve okej

Danas je Veliki petak, 2015. godine.

Petak je. Obično Veliki petak pada u petak. Pre 8 dana (bio je četvrtak) otišao sam u Auto-moto savez Italije u Salernu da vidim šta se dešava sa mojom vozačkom dozvolom. Sećate se problema koje sam imao sa poreskim brojem zbog koga mi je zahtev ležao među ustajalim predmetima u sobi 59? Advokat se u međuvremenu raspitao i javio mi da je sve okej. Moj poreski broj je bio ispravan. Što bi rekli Italijani - Affamocca! (otprilike onaj rad kad jednom rukom klepneš drugu po prevoju dok ide uzlaznom putanjom).

Rekli su mi da je dozvola spremna i da dođem u petak. Pošto je prošli petak bio Veliki prema Gregorijanskom kalendaru, otišao sam danas i uzeo dozvolu. Jednostavno. Pojavio se tamo, stao u red, sačekao 15-ak minuta i dadoše mi dozvolu. Bez pitanja, bez pogovora. Sve nenormalno.

Nego, nešto me je navelo na razmišljanje: zahtev sam predao na Božić, 7. januara (naš Božić, naravno), a dozvolu uzeo na Veliki petak (10. aprila 2015)... Od najsrećnijeg, do najtužnijeg hrišćanskog praznika. To možda i objašnjava moj osećaj danas. Žena je bila srećnija od mene. Ja sam valjda oguglao.

I to nije sve. Dozvola mi je zapravo bila spremna, tj. izdata 13. marta. A to je bio petak.

Brojevi, značenja... uh...

Wednesday, March 11, 2015

Kako sam sistemski uništen od idiota

Danas mi se po glavi vrzma misao da je "ceo moj život jedna velika prevara". Ili u najmanju ruku iluzija. Odnosno, kao da nisam ni postojao, ali sam figurirao - u nekom birokratskom Matriksu.

Predao sam dokumenta za italijansko državljanstvo. Sve je prošlo tako glatko da mi je sve bilo sumnjivo. Zapravo, uvek kada se sučeljavam s administracijom, bilo o kojoj zemlji da se radi, dobro se nakarikam negativnom energijom koja uništava sve pred sobom. Pun sam besa i spreman na rat, do poslednjeg. Isterujem pravdu pre nego što poželim dobar dan ili dobro jutro, zavisno od toga da li je šalter za bolje sutra otvoren u jutarnjem ili u popodnevnom terminu.

Ovo je bilo bezbolno. Juče sam otišao, doduše, ujutru - tako mi rekli preko telefona: da je prijem stranaka od 9 do 13 radnim danom. I ja odem u 10 i kažu mi da dođem u 14:30 do 15:30. Jebo vam pas majku, pomislih, ali - sve se poklapa. Protivnik je zadao prvi udarac a da nisam ni kročio u ring.

Dobro... odem ti ja tako u Auto-moto savez Italije. Prošlo je već 60 i više dana otkako sam predao zahtev za prevođenje moje srpske vozačke dozvole u italijansku. Eh... i to je priča za sebe! Dugo sam čekao, prikupljao dokumenta, ma - više nego što bi trebalo niti što bi smelo. Desilo mi se i da mi sam prevod vozačke iz konzulata Srbije u Rimu ne stigne na adresu u M.S. Severinu, već se vrati za Rim, što mi je predaju dokumenata pomerilo sa septembra 2014. na januar 2015, i to 7. januar, Božić, dan kad smo zapravo i kao porodica kretali za Srbiju, pa, čisto pre nego što krenemo, skoknem ti ja do AMSI da predam dokumenta jer stvarno da sam još malo čekao, oteglo bi se u nedogled.

Elem, kad sam stigao na šalter za preuzimanje dozvole, pogleda žena moj slučaj u kompjuteru, pa ode dalje, nešto se raspituje i savetuje s kolegama, pa se vrati, pa kaže: "Nema te ovde. Dođi sutra na šalter br. 3, ako ne bude gužve, ali možeš i direktno u sobu 59 na 2. spratu. Pitaj šta je problem."

To lutko! Već se jedim. Dva pokušaja, dva pucnja u prazno.

Ništa. Izađem odatle i krenem ka gradu, da ubijem vreme do 14:30. A vreme nikako da prođe. Prošla me i volja za šetnjom, iako je bio lep dan. Samo se nerviram. Ali i to vreme prođe i pojavih se pred finom gospođom, zadihan, jer je trebalo izaći na 4. sprat i kažem: "Ja sam doneo dokumente za državljanstvo, pa da vidimo da li je sve tu..."

"Dajte."

Jedan po jedan, ustanovismo da je sve tu. Žena mi pomože s unošenjem nekih podataka u obrazac A zahteva - nisam znao šta da upišem na par mesta, i reče: "Sad samo treba marca bollo od 16 evra i da uplatite na tekući račun 200 evra. Primalac: Ministarstvo unutrašnjih poslova. Svrha: državljanstvo."

Pošto je sve u to vreme bilo zatvoreno, osim glavne pošte (u Italiji se sve skoro zatvara u 13:00 i ponovo otvara od 16-17:00), odem tamo da uplatim 200 evra. Gotovo. Usput, naiđem i na jedan "Tabaccaio" (gde se, između ostalog, prodaju te "vrednosne markice" koje su zapravo državne takse), vratim se u Policijsku stanicu, lupe mi pečat na markicu i kažu da sad moram sve to da fotokopiram i odnesem u Arhivu, na drugom spratu.

Pošto je Arhiva već bila zatvorena, pomirim se da ću sutra ponovo morati da siđem u Salerno zbog ovoga. Barem neću morati da plaćam fotokopiranje - sve ću kući. Uštedeo sam bar 3 evra. I tako ti ja jutros dođem u Arhivu, kažem da sam doneo dokumenta za državljanstvo, a čovek ih samo uze, lupi štambilj i na original i na kopiju, kao potvrdu prijema. Ni da pita šta, ni da zakuruje, ni da proverava... Ja se već uplaših. Šta ako sad sve to nije to? Stotinu sumnji. Možda hoće da me zajebe?

Kaže čovek: "Imate li fotokopiju za sebe?" E, u sto pički materina! "Nemam." A razmišljam se: i boli me kurac da je imam, ako moram još jednom doći ovde, neću više ni da dolazim. Džaba mi tih 9 meseci provedenih na prikupljanju svih dokumenata, od Srbije (Nove Varoši i Beograda) do Italije (Salerna, Merkato San Severina, Rima)... "Dobro. Imate li bilo kakav papir? Eto, taj koverat. Dajte mi da vam na njega lupim štambilj da imate da je dokumentacija poslata..."


Ja sam bio u čudu zbog ležernosti i normalnosti tog čoveka. Osećao sam se i neispunjeno. Bilo je bezbolno. Nisam osetio taj porođaj. Ipak sam devet meseci prikupljao sva ta dokumenta. Polako sam gledao kako fascikla raste. I sad, nema porođajnih bolova!? Samo tako ću se oprostiti od ovog slatkog tereta? Nije mi bilo dovoljno to što sam imao sve što mi je potrebno za državljanstvo. Trebala mi je ona finalna borba, ono krvoproliće, rad na mišiće, nerviranje, suze, znoj - da osetim da ta gomila papira koja predstavlja deo mog života i govori skoro sve o meni zaista vredi svrsi kojoj je namenjena. Ovo me je ostavilo nekako nekompletnog. Izašao sam bez osećaja pobede. Napisao status na fejsbuku: "Predao sam dokumente za italijansko državljanstvo. - feeling strange". Na nogama koje nisam osećao kao svoje, krenuo sam ka kolima. I sve vreme razmišljam da mi nešto fali: fali mi ona radost obavljenog posla. Onaj stisak ruke službenika koji kaže: "E, alal ti vera! Ovim činom predaje, sada je vaš predmet i zvanično u našim rukama. Čestitam!" Ništa. Kao kad imaš osećaj da si nešto zaboravio, npr. torbu, ranac, ili nešto što umisliš da si imao, a da više nemaš, pa se pipkaš i pretresaš, a sve ti je tu: i torba i torbica, samo papira nema.

Valjda će u AMS biti bolje. Treba i to da rešim.

Tek što sam došao, nigde mesta za parking, a inače ga ima uvek koliko hoćeš. Počinjemo odlično. Prvo odem na šalter broj 3, ne nađu ništa, odem u sobu 59, čekam više od pola sata, ali konačno me prime. Kaže čovek: "Daj da vidimo. Pusica..." Traži malo i nađe. Ogreja me sunce. "Ne mogu da verujem", rekoh sav srećan. Bio bi to prvi pravi uspeh koji bi u drugi plan bacio onaj bljutavo glatak jutrošnji prijem zahteva. A onda videh da je taj moj predmet isti onaj koji sam 7. januara predao na šalteru 4... Jeza me je uhvatila.

"Došlo je do problema. Vaš poreski broj (codice fiscale) nije ispravan. Dajte mi svoj poreski broj da ga kopiramo."

Dadoh im karticu sa brojem. Setih se i da mi je porodični lekar rekao da mi je neispravan poreski broj, pa sam ga ubedio da mi je taj na kartici i onaj na boravišnoj dozvoli zapravo ispravan pa je promenio.

"Izgleda da ne prepoznaje Srbiju kao zemlju rođenja. Vi ste se rodili 1979. godine. U to vreme Srbije nije bilo. Bila je Jugoslavija." Pa jebo vas vaš sistem! Nisam ja sebi dodelio broj! Šta ćemo sad?!
"Šta ćemo sad?"
"Pokušaću sa ovim što ste mi dali, ali ako sistem ne prihvati, javiću vam pa da vidite u Poreskoj upravi."
"Dobro."

Šta ako je on u pravu, a Poreska uprava nije? Odnosno, šta ako ni Poreska uprava ni Imigraciono nisu u pravu? To znači da je ceo moj život u Italiji jedna velika laž. Sva dokumentacija koju imam i za koju sam propišao krv, ispade zasnovana na pogrešnom poreskom broju? Ko će to da nadoknadi? Ne samo to vreme, već i vreme koje će trebati da prođe dok se sve to ne ispravi. Tužiću ih. Videću u stvari šta će biti od svega, ali ne mogu više. Zvaću im "Le Iene". Evo, već sad što mi nisu ni pokrenuli ceo postupak oko prevođenja vozačke, izgubio sam najmanje 60 dana, a sigurno i više. Realno, ne bih smeo da vozim automobil i mogu da dobijem žestoku kaznu za vožnju bez dozvole.

U svakom slučaju, umoran sam od svega.

Sad kad se setim, ništa mi u Italiji nije išlo glatko. Retki su slučajevi kada je nešto bilo u redu. To su bili izuzeci:

- prva boravišna dozvola je bila pogrešna pa sam morao da idem ponovo da im kažem da to isprave i onda je trebalo još jedno 6 meseci da prođe da bih dobio onu ispravnu (koju sad imam i koja je možda sa pogrešnim poreskim brojem, odnosno onim što mi zovemo JMBG);
- prvi pasoš za Lukasa je bio pogrešan - moj datum rođenja je bio pogrešan, pa smo morali da čekamo još 7 dana da nam izdaju novi pasoš;

Sigurno ima još stvari kojih se i ne sećam, jer nisam zlopamtilo. Ovo je paklena zemlja za normalnog čoveka.

Wednesday, August 20, 2014

Skijatos i Skopelos

(nastavak priče Put na Skijatos)

Kada pođeš na put, već u glavi zamišljaš odredište i ono što bi voleo tamo da zatekneš. Ja sam želeo mir, bele kuće nemalog grada, čije su ulice obrasle u zelenilo i cvetove buganvileje, uz čemprese i poneku palmu.

Dok sam na šetalištu kraj luke, načičkanom restorančićima, palančikarnicama i drugim džidžabidžarnicama, čekao drugare koji su kasnili nekih sat vremena, kroz mrenu umora uspeo sam da uhvatim malo atmosfere. Bilo je mirno. Ljudi su fino šetali kraj mora. Čuo sam mnogo naših turista.

Skiathos Town
Pogled na grad Skijatos (na staru luku)
Inače, na Skijatosu postoje dve luke – stara i nova. Jedna od druge su udaljene stotinak metara, možda ni toliko, a spaja ih šetalište, dok ih razdvaja uski zemljouz do poluostrvceta Burci (gr. Μπούρτζι, en. Bourtzi). Dovoljno je veliko da se na njemu smesti istoimeni teatar i jedan fini bar-restoran, sa širokom terasom natkrivenom baldahinima koja sa strateške pozicije gleda na ulaz u staru luku i prema ostrvima Cugrija (gr. Τσουγκριά, en. Tsougria) i Skopelos (gr. Σκόπελος).

Bourtzi bar restaurant
Bar-restoran na Burciju

Pogled na deo grada Skijatos sa poluostrva Burci
Iz stare luke isplovljavaju turistički brodići koji prave ture oko ostrva ili morski taksi. U novu luku uplovljavaju veliki i mali trajekti, a u njenom produžetku su jedna pored druge parkirane jedrilice i manje jahte koje se takođe mogu iznajmiti što za grupne privatne vožnje oko ostrva ili do Skopelosa, što za lično uživanje. Grupe nikad ne prelaze dvanaest ljudi, a cena u tom slučaju je oko 50 evra. Zapravo, cena iznajmljivanja jedne takve jahte za dnevnu ekskurziju je od 600 do 900 evra.

Pogled na deo Skijatosa
Istureni deo stare luke Skijatosa


















Najpovoljnija varijanta je zapravo obilazak ostrva koji nudi nekoliko agencija u staroj luci. Potrebno je samo kupiti kartu veče pred put, a polasci su ujutru u 10, s povratkom oko 17 časova. Cena je od 10 do 12 evra, ali to su najbolje potrošenih 12 evra na ovom ostrvu. Veliki broj različitih lepota ostrva, od predivne plaže Lalarija, s belim oblucima i kristalno čistom vodom, preko starog grada Kastra, zatim peščane plaže Aselinos i, pred povratak, ostrva Cugrija, gotovo nenaseljenog, sa neverovatno finim peskom i čistim morskim dnom.

Stara vetrenjača - danas restoran. Skijatos.
Stara vetrenjača na Skijatosu


Život u gradu Skijatosu (gr. Σκιάθος, en. Skiathos), ili kako ga Grci još zovu – Hora (gr. Χώρα, en. Chora), odvija se najviše na potezu s kraja stare luke do kraja nove luke, u čijem produžetku su možda i najbolji restorani kraj mora, kao i jedina tri kluba na ostrvu: BBC, Pure i Kahlua. Zatim, u ulici Papadijamante i brojnim manjim sokacima koji iz nje idu ka unutrašnjosti prema staroj luci. Tu je velika koncentracija radnji suvenira, manjih lokala koji prodaju sladolede, giros, pice, kao i restorana.

Detalj iz unutrašnjosti grada, blizu vetrenjače

Nekoliko pabova koji se takođe nalaze u ovim uličicama ili u samoj ulici Papadijamante izgleda vrhunski, ali su neverovatno prazni. Veliki pab restoran „Portobello“ ima sve preduslove za pravu kaubojsku noć, ali je, bez obzira na svoju odličnu lokaciju, veoma mrtav. Pivo u njemu košta 3,5 evra, čini mi se. Ima i zanimljivu šifru za internet.

- „Excuse me, what’s the password for Wi-Fi?
- „ itsasecret.

Još jedan pab u sporednoj uličici, blizu restorana „Maria“ (ne sećam se kako se zove, ali je opremljen u stilu pravog irskog paba), nudi pivo po 3 evra i ima opet strašan potencijal za irske noći, ali je ili prazan ili u njemu zapleše poneka baka.

Početak ulice Papadijamante
Od restorana, apsolutna preporuka je „En Plo“, što na grčkom znači „Na brodu“. Nalazi se na šetalištu u produžetku nove luke, prema klubovima. Načuli smo jednu staru Grkinju kako govori da svi restorani imaju kuvare, ali da ovaj ima „šefa“ (chef)! Ukus lososa, prvo zapečenog pa kuvanog na pari, kao i orade na žaru, potvrđuje izuzetan kvalitet.


Losos na pari
Orada na žaru





Plaže na Skijatosu

Plaže se nalaze uglavnom na južnoj strani ostrva, duž čijeg priobalja je i glavna saobraćajnica koja grad Skijatos spaja sa možda i najlepšom plažom ostrva – Kukunarijes. Do svake od plaža se može doći autobusom koji redovno saobraća na svakih petnaestak minuta. Cena karte je 1,60 evra, bez obzira na kojoj stanici izlazite. Sve plaže su obeležene brojevima, pa je dovoljno da kažete broj ili naziv plaže da bi se autobus tu zaustavio. Jedina mana ovog načina prevoza jeste ogromna gužva – često će vam se desiti da autobus ne stane na stanicu jer je pun. Sačekajte sledeći ili onaj posle njega. Alternativno, prošetajte, ali budite spremni na sat pešačenja ako ste na nekoj od središnjih plaža, odnosno i dva sata ako ste na Kukunarijesu.
Plaža Kukunarijes
Iznajmljivanje automobila, motora ili kvada je dobra opcija, ali iz iskustva, neisplativa. Generalno, doživljaj grčkih ostrva sa i bez automobila su dve različite stvari. Automobil pruža komociju, mogućnost posete većem broju mesta, do kojih autobusi ili ne idu ili koja nisu toliko popularna. Međutim, na Skijatosu nema mnogo mesta do kojih biste želeli da idete kolima. Putovanje se uglavnom svodi na štraftu kraj mora s južne strane – od grada pa do Kukunarijesa. Cena od 40 evra na dan, sa popustom, ne opravdava komociju.

Sama plaža Kukunarijes je dugačka peščana plaža od finog peska. Duž plaže se nalaze lepo uređeni barovi, ležaljke i suncobrani, a postoji i toalet. Cela zona ka unutrašnjosti, sa malim jezercetom, predstavlja zaštićeni ekosistem. Ostrvo je inače veoma zeleno, iako podloga nekako i nije najpogodnija za zelenilo – dosta je suva.

Voda u zalivu Kukunarijesa je bila pravo uživanje – čista je, prozirna, a morsko dno poput bebinog lica. U jednom od barova smo probali dnevni specijalitet, pastu sa lososom i mirođijom. Neočekivano dobro spremljeno jelo. Dakle, savet za dug dan je da se možete osloniti na kulinarsko umeće barmena.


Plaža Banana
S druge strane rta, na zapadnoj strani ostrva, odmah nakon Kukunarijesa, nalazi se plaža Banana. Izuzetno je izreklamirana na celom ostrvu, forumima i generalno na internetu – prodaju se i majice „Bananistas“, po baru na plaži. Stvorena je čitava priča iza... ničega. Ne radi se ovde o višku godina i nemogućnosti shvatanja mladih i provoda. Jednostavno, od ovakve priče se očekivalo pravo mladalačko ludilo na plaži, ali umesto toga, na stisnutoj plaži smo zatekli samo bezizražajna lica nezainteresovanih mladih ljudi kako se ili sunčaju ili sede u kafiću, dolaze i odlaze ili se kupaju u vrlo prljavoj vodi – talasi su ovde češća pojava nego u zaklonjenom Kukunarijesu.

Sa Banane se možete peške uzverati preko stenja do susedne nudističke plaže, na koju se, opet odvojena manjim grebenom, nadovezuje plaža Sveta Jelena (gr. Αγία Ελένη, en. Agia Eleni). To je mirna, praktično porodična plaža, iako bi se celo ostrvo Skijatos moglo podvesti pod kategoriju savršenog porodičnog ostrva, na kojoj ćete uhvatiti i poslednje zrake sunca pred zalazak.

Plaža Sv. Jelena
Prema mom ličnom ukusu, plaža koja mi se najviše svidela je upravo Kukunarijes – od onih kojima se relativno lako moglo pristupiti ako ste na Skijatosu. Međutim, svoju draž ima Lalarija. Možda nije plaža za svaki dan, ali svaki treći dan bih išao tamo. Šteta što joj se može pristupiti samo brodićem. Međutim, more na ostrvcu Cugrija mi je možda i najlepše. Plaža nije uređena – postoji uzan šljunkovit pojas do mora, jedna straćarica od bara, ali je more nalik privatnom bazenu i na momente me je podsetilo na najlepše plaže Mikonosa.

Lalarija - pogled nadesno (ka jugoistoku)

Lalarija - pogled nalevo (ka severoistoku)
Tsougria
Cugrija
Po celokupnom ugođaju, Kukunarijes je ipak broj jedan, ali da čoveku ne dosadi, valja probati sve ostale.

Nekoliko stvari mi je upalo u oko što se ostrva tiče. Pre svega, njegova pogodnost za porodice sa decom. Sve plaže su peščane, prelazi su svuda postepeni (nema uvala u moru), mirno je. Drugo, previše je mirno ostrvo. Kažu da nekada nije bilo tako. Ulica barova, koja je ostala u tragovima u centru grada i malo više u staroj luci, na stepeništu kod Rock’n’Roll Cafe-a, potpuno je zamrla. Između dva ekstrema: potpunog mira i tišine na plažama i potpunog ludila u noćnim klubovima van grada (u produžetku nove luke), nema ništa. Jednostavno, izgleda da ostrvo nema energiju.

Kao da se pozitivne i negativne energije sudaraju nad samim ostrvom, tako da je njegov energetski bilans nula. Tačno je da sam prvi put došao na odmor sa željom da se zaista od svega odmorim, da ne izlazim, i slično, ali to jednostavno ne podrazumeva odsustvo mogućnosti da se pivo popije u malo većem vajbu nekog paba. Nažalost, tako je.

Prema tome, moj savet je obilje aktivnosti, kao što su obilazak ostrva brodom, put na Skopelos ili Alonisos, do kojih se relativno brzo stiže trajektom. Do Skopelosa je potrebno dvadesetak minuta ako idete u luku Glosu (gr. Γλώσσα, en. Glossa), a onda još sat i dvadeset minuta autobusom kroz planine Skopelosa do grada Skopelosa, koji definitivno zaslužuje da ga vidite.

Skopelos

Ako ste u Glosi, obavezno uzmite taksi (30 evra) i idite da vidite crkvu Sv. Jovana iz Kastra, čuvenu po tome što je u njoj snimano venčanje iz filma „Mamma mia“. Mislio sam da to samo po sebi ništa ne znači – realno, i ne znači. Međutim, pred prizorom sam ostao otvorenih usta. Crkva se nalazi na vrhu stene koja je uskim puteljkom povezana s kopnom, a okolina sa zalivom i kamenim gromadama, oduzima dah i čini da se osetite tako mali, i tako dobro. Zalazak sunca je magičan, nebo ružičasto, sve tako mirno i čisto.

Stena sa crkvom Sv. Jovana iz Kastra
U samom gradu Skopelosu prvo što ćete instinktivno uraditi je da počnete da se penjete do najviše tačke grada. To i jeste najbolje što možete uraditi jer su pogledi fantastični, što na grad, što na prirodu. Crkve, uske ulice, bele kuće i crveni krovovi, s tipično plavom drvenarijom, na modro plavoj i svetlo zelenoj podlozi kristalno čistog mora i plavog neba stvaraju pravi efekat ispunjenosti svrhe letovanja.

Grad Skopelos
Ako, međutim, odlučite zbog toga što vam vreme polaska više odgovara da iz Skijatosa putujete trajektom direktno do grada Skopelosa, izbeći ćete dug put kroz unutrašnjost ostrva, autobusku kartu od 6 evra po osobi od Glose, ali ako želite da vidite onu crkvu... onda vam je svejedno. Svakako ćete morati da idete u Glosu. Dobro isplanirajte vreme. Izgleda da je ipak najbolja opcija da biste videli i crkvu Sv. Jovana i grad Skopelos da idete trajektom u Glosu jer polazi u 11:30 (najraniji), a vraća se u 21:30 (najkasniji). Za put od Glose do Skopelosa i natrag potrebno vam je, grubo govoreći, 3 sata. Odvojite sat-sat i po vremena za posetu crkvi (petnaestak minuta vožnje taksijem, oko pola sata do 45 minuta za posetu i onda 15 minuta za povratak). U Skopelosu vam treba bar 3 sata da biste mogli da vidite manje-više ono što čini ovaj grad lepim.

Restoran iznad grada Skopelosa

Na putu između Glose i grada Skopelosa, povremeno se u sred divljine i inače nepristupačnih predela, koje karakterišu strmine gusto obrasle šumom, pojavi poneka uvala ili naselje s nekoliko kućica, restoranom i malom plažom. Možda najpoznatija, ili bar najveća od ovih plaža je Kastani.

U samoj luci u gradu Skopelosu nalazi se veliki broj finih restorana u kojima se dobro jede za ne tako velike pare. Cene su inače u ovom delu Grčke prilično visoke. Ako naručujete skopelosku pitu sa sirom (gr. Τυρόπιτα Σκοπέλου) budite spremni da opteretite stomak, što vam na vrelom danu ne bih preporučio. Zapravo, savijuša sa sirom, koju inače volim jer je slična našoj piti sa sirom, prema skopeloskoj tradiciji se dodatno prži u fritezi... Možda je bolje i sigurnije da uzmete neke morske plodove, salatu od hobotnice ili neku drugu ribu.

Skopeloska pita sa sirom
Ako se umorite od nekoliko sati pešačenja i slikanja po vrelom suncu, u podnožju grada, iza luke, a ispod crkve Sv. Nikole nalazi se mala šljunkovita plaža. Voda nije najčistija, iako s visine izgleda da jeste, zbog svoje otvorenosti ka moru i blizine luke. Međutim, vrlo prija.









Stari grad Kastro na Skijatosu

Ovaj grad je nekada bio glavni grad ostrva. Teško je to zamisliti kada ga vidite danas. Nalazi se na vrhu strme litice do koje se stiže relativno nebezbednim uskim putićem utabanim turističkim tabanima. Ulazak u zaliv odakle počinje penjanje i sam zaliv prelepi su. Voda je prljava, ali iz daljine to ne izgleda tako i vizuelni doživljaj je izuzetan.

Zaliv ispod tvrđave Kastro
Do Kastra, tj. onoga što je od njega ostalo, i nazad, potrebno je oko 45 minuta. Brodić kojim ste došli se zadržava u zalivu oko sat vremena, tako da je najbolje da požurite.

Ovo, za nas danas, neshvatljivo odabrano mesto za naseljavanje, nekada je izgleda bilo neshvatljivo važno strateški. Utvrđenje je napravljeno da izdrži napade pirata. Zapravo, stanovnici starog vizantijskog grada Skijatosa, koji se nalazio na mestu današnjeg grada Skijatosa, napustili su ovaj grad i sklonili se na Kastro, napravili ovo utvrđenje koje je više bilo prirodno, nego ljudsko utvrđenje i tu preneli centar života ostrva. Inače, u vremenu najvećeg uspona, grad je imao oko 20 crkava i 500 kuća, a broj stanovnika se procenjuje da je bio između 500 i 1500.

Od kapija utvrđenog grada preko useka koji je skoro nemoguće bilo preći bez dopusta domaćina, spuštao se pokretni drveni most. On je imao svoje stražare, a ceo grad je bio snabdeven i dobrom količinom ulja koje se u slučaju napada zagrevalo i prolivalo na napadače.

Glavna kapija na Kastru
Put od glavne kapije ka isturenoj motrilji u daljini


















Na otovreno more se motrilo sa najisturenije tačke utvrđenja, a preglednost je bila odlična. O važnosti ovog danas inače potpuno napuštenog mesta svedoči i više bogomolja: između ostalog ruševine crkava Sv. Marine i Sv. Vasilija, kao i funkcionalna crkva Rođenja Hristovog i crkva Sv. Nikole, zapuštena džamija iz otomanskog perioda – zanimljivo da je i njima ovo mesto bilo značajno za zabadanje verskog koplja, kao i crkva Sv. Đorđa čiji se tačan položaj ni danas ne zna, a za koju se kaže da je postojala blizu ulazne kapije u tvrđavu.


Freska iz crkve Rođenja Hristovog
Napuštena džamija iz otomanskog perioda





Ulazna kapija u grad je bila druga tačka odbrane grada jer je samo tuda neprijatelj mogao da prođe. Na kamenim pločama po prolasku lučne kapije grada, nalaze se i danas slabo vidljivi otisci kopita konja Svetog Đorđa, po lokalnoj legendi. Govorilo se kako su stanovnici noću mogli da čuju kopite kako klaparaju pločnicima tvrđave.

Sunday, August 17, 2014

Put na Skijatos

U nekim ozbiljnim godinama čovek ostane bez goriva za turbo pogon. Nestane ludosti, rizici se smanjuju kada god se može, a onda počnu da ti rastu papuče, sve pufnastije i pufnastije, dok ne obrasteš mahovinom otupelosti. Možda to nije bio slučaj pred ovaj moj put na Skijatos, dobro i unapred isplaniran, sa svim tačkama dobro osmišljenim i plaćenim unapred, na rate, da lakše padne. Organizacija koja mi priliči u poslu, ali koja mi je potpuno strana kada je putovanje u pitanju. Meseci planiranja su bili dovedeni u pitanje jednom opštom ljudskom problematikom. Pred put sam ostao bez para. Goli goljo, koji ispija pivo u lučkoj kafani dok gleda kako mu brod diže mostić za prijem putnika i odlazi. Bilo je pitanje života – da li ostati u udobnosti svog stana i sa sto pedeset evra iskrckati vreme od par nedelja ili se uputiti u drugu najveću besparačku avanturu života? Naterali su me na ovo drugo.

Sa koliko para čovek može da proživi jedan dan na Zemlji? A dva? A tri? A sedam povezanih dana? Odjednom stvari dobijaju drugu dimenziju. Spakovao sam sebi četiri sendviča, dva s kajmakom i milanskom salamom, a dva samo s milanskom salamom – prva dva ću pojesti do jutra, a druga dva mogu i ujutru da izdrže.

Železnička stanica u Salernu... voz polazi za pola sata. Putujem za Rim, a odatle u Atinu. Spajam dva drevna sveta koji su obeležili civilizaciju u kojoj živimo. Razmišljam o dužini puta i kako je pre dve i tri hiljade godina putovanje na istoj relaciji trajalo neuporedivo duže. Voz kasni šezdeset minuta. Italija. Odlazim da popijem kafu, sednem, pogledam šta ima na netu i ubijem tri četvrt sata, pa lagano da se vratim na moj kolosek.

Salerno. Prošlo je više od sat vremena. Razmišljam o stvarima. Primetio sam da to često činim. Sad mi to ne pomaže da ubrzam vreme. Možda sporo razmišljam.

Govorili su naši: „Do Soluna, sto somuna.“ Hm... otprilike mesec dana putovanja. Smeškam se u glavi i vadim svoj prvi somun, onaj s kajmakom. Prošlo je već sat i po otkako čekam i unervozio sam se. Avion je ujutru u šest i nešto, ali drugog prevoza nemam. Jedan voz za Napulj su već otkazali, čujem spikera kako se izvinjava na neprijatnosti. Možda ni vaseljena ne želi da ovoliko rizikujem putovanjem praznih džepova? Na ivici sam da se vratim kući. Unutrašnji glas me podjebava da sam pička što se dvoumim i možda samo zbog toga još stojim tu. Drugi razlog je žena koja me neće kući. A treći, drugari koji me čekaju na Skijatosu. Posle dva i po sata čekanja, ostavljam nadu i vatam se drugog sendviča, s kajmakom. Ne jede mi se, ali od nervoze.

Treći sat je kao treća sreća: voz ulazi u stanicu, ja u voz, zadovoljan što ću ipak stići u Grčku sutra ujutru. Već je pola deset uveče i sad sam miran.

Na stanici Termini u Rimu sam bio nebrojeno puta. U ovo doba noći baš možda i nisam: pola dva ujutru. U svakom slučaju, poznajem je dobro i izlazim u ulicu Via Masala da uhvatim šatl za aerodrom Fjumićino. „Terravision“ ima svoje predstavništvo u zgradi stanice i trebalo bi da na svakih pola sata do četrdeset pet minuta idu autobusi.

Nažalost, u ovo doba noći više ne. Prvi jutarnji je u četiri i četrdeset. Ne smem da rizikujem. Treba mu sat vremena do aerodroma, a preostali sat mi ne bi bio dovoljan da se čekiram i otrčim do izlaza za ukrcavanje. Pošto je cela zona oko Terminija puna neuglednog i opasnog sveta koji počinje da operiše kad policija napusti zonu, oko dva posle ponoći, odlučio sam da se ne vrzmam previše okolo, iako sam izvadio sendvič i ležerno ga jeo pre nego što ću uzeti taksi. Ne odajem znake uznemirenost iako nije prijatno. Realno, toliko me je cela situacija ujebala da bih rado nekoga da polomim. Jedino mi je žao kompjutera koji nosim u rancu – tu mi je sav život, posao, sve. Shvatio sam da ja ipak volim rizike u životu i da mi ovo putovanje verovatno nije bilo potrebno. Štikliram u glavi „backup all files kad se vratiš s odmora“. A sad: "Taksi!"

Na Fjumićino stižem za četrdeset pet minuta, kraći za četrdeset pet evra, oko tri ujutru. Unutrašnjost terminala 2 izgleda kao scena iz filma o zombi apokalipsi. Ne znam da li da na opružena tela putnika po čitavom drugom spratu gledam kao na gubavce koji se u mukama jedva pomeraju, a na njihove iznenadne groktaje, hrkanje ili poneku provalu neiznuđenog smeha kao na vapaje ili da ih posmatram kao iznurene preživele borce protiv zombija, koji ovaj rat polako gube i svu nadu polažu u svežu krv koja je upravo ušla da im saopšti da ima nade.

Lagao bih vas kada bih rekao da nade ima, ali ne volim da budem glasnik zlih vesti. Neću spavati.

***

Odavno trokiram, ali sam u avionu i spreman za put. Ostavio sam poslednji sendvič za doručak u Atini. Možda nam nešto daju i u avionu pa da ne dupliram.

EasyJet. Neverovatno komotno rastojanje od sedišta ispred mene za niskobudžetnog avioprevoznika! Šteta što se grickalice i kafa plaćaju. Preskačem ovaj put. Treba izgurati dve nedelje, a ostalo je još sto evra. Sreća pa sam u Atini već obezbedio autobusku kartu do luke Agios Konstantinos, odakle brzi trajekti FlyingCat saobraćaju do Skijatosa (nijedan trajekt ne ide iz Atine za Skijatos). Druga opcija je iz luke Volos – srpske agencije najčešće koriste ovu luku. Ona je nešto uvučenija u zalivu pa i treba više vremena da se odatle stigne na ostrvo nego iz Ag. Konstantinosa. Uh, da... zaboravio sam da sam ovu autobusku kartu samo rezervisao, ne i platio.

Sa atinskog aerodroma do grada saobraća autobus X95 i staje odmah na izlazu iz aerodroma. Ne znam koliko tačno košta, ali mislim da je nekoliko evra u pitanju. Tu su i stajališta taksija, a cena je 35 evra do grada. Međutim, lično najviše volim metro, pa prelazim ulicu i idem uza stepenice, a zatim i na kolosek koji vodi za grad – treba pratiti naznake za Agia Marina. Ova stanica prošle godine nije postojala, već je poslednja stanica plave linije od aerodroma vodila do Egalea. Svake godine odrade po stanicu. Prošle godine su crvenu liniju metroa produžili do stanice Eliniko.

Zanimljivo je da se karte za metro mogu kupiti i na aerodromu, ali to nikome ne bih savetovao, iako ih ovaj savet može dovesti u nevolju. Naime, karta od aerodroma do grada i obratno, iz grada do aerodroma, košta 8 evra. To je neka posebna karta za aerodrom. Obične karte koštaju 1,40 evra i važe za sva prevozna sredstva u vremenskom trajanju od sat i po. Ako ste student, penzioner ili mlađe lice imate popust na kartu od 0,70 evra. Možete kupiti nedeljnu kartu za neograničen broj vožnji za 14 evra – ali u gradu. Ista ta karta na aerodromu košta 50 evra! Zato, ne kupujte ništa na aerodromu. Jedino, ako želite da budete sigurni, kupite onu od 8 evra. Međutim, iz iskustva govorim, nema kontrola, odnosno, kontrole često znaju da budu samo na ulazu u stanice u gradu i to nasumično.

U svakom slučaju, stižem u grad, uzimam taksi do moje agencije za putovanja – 5 evra, i plaćam još 32 evra povratnu autobusku kartu za Ag. Konstantinos. Kartu za trajekt već imam. Kupio sam je preko interneta pre polaska: 65 evra povratna karta.


Jedini problem u celoj priči bio je taj što sam od devet ujutru do 4 popodne nekako morao da ubijem, ali moranje je bilo obostrano. 

Luka Agios Konstantinos
Luka Agios Konstantinos
Posle dva sata vožnje autobusom stigao sam u malu luku. Za sat vremena stiže trajekt i već vidim svetlo na kraju tunela. Drugari me već nestrpljivo očekuju u luci. Konačno ću se posle trideset sati puta opružiti... Brzi trajekt seče talase kao vreo nož puter. Ne osećam mučninu. Samo kad se setim puta na Santorini... pet sati lude vožnje i skakanja po talasima. Svi povraćaju, ja se dobro držim, samo zbog sramote. Inače sam zelen. 

Uspevam malo da otkunjam, možda petnaestak minuta. Dok se ljuljam na talasima sna, osećam da i moj centar za ravnotežu osciluje na velikoj amplitudi. Talasi! Trajekt skače harmonično gore i dole, tone i uzdiže se, a osećaj je prijatan kao kada avion naglo propadne. Dobro, prepustiću se dobrim vibracijama i neće mi biti muka. 

Prošlo je petnaest minuta od početka uspona i padova. Počinjem da se brinem...

Pola sata otkako ljulja. Kad ćemo više da stignemo!? Po mojoj proceni, već je trebalo da budemo u luci. 

Četrdeset minuta od početka turbulencije. Zelen sam od muke, nespavanja, od pitanja da li se sve ovo isplati i u čemu je smisao. 

- Izvinite, kad stižemo na Skijatos?
- Za... desetak minuta.
- Hvala.

Stvarno je tako bilo. Video sam svetla u luci. Uh, samo da stane.

Nestvarni momenat iskrcavanja je stigao. Ne mogu da verujem. Na kopnu sam. Vučem svoj kofer od dvadeset kila i ranac na leđima. Osmehom tražim drugare koji me čekaju u luci. Nema ih. Poslaću im i poruku, čisto da znaju da sam tu kraj lučkog bara: "Ćao drugari! Gde ste? Ja sam u luci." Poruka koju dobijam natrag baca senku na već duboku noć: "Šta!? Zar već!? Mi smo te očekivali u 10:30!" Da li treba napominjati da je to za sat vremena? Zelenilo od puta mi se vraća i skoro da ću se sručiti na beton. Stiže i druga poruka: "Čekaj nas. Sigurno ćemo doći." Utešno.

(nastavlja se u članku Skijatos i Skopelos)