Od Edena pa do Vule, sve su straže čuvateljki plaže

Iako se iz naslova može drugačije zaključiti, ovo će biti ipak jedan dosadan, ali koristan tekst.

Celu radnu nedelju sanjam plažu i more. Znam da su tu, ali nemam vremena da odem. Zato kada dođe vikend... čuvateljke plaža, čuvajte se! Jedan niz plaža počinje upravo kod Edena, tj. kad tramvaj broj 5 izbije na more. Odatle, pa sve do Vule pruža se niz plaža – besplatnih i onih koje se plaćaju, a cene su od 5 do 7 evra za ulaz. Da li se isplati? Zasvisi. Lično mislim da se ne isplati, ali postoji neki veći stepen bezbednosti od krađe. Što se mora tiče, do sada imam utisak da je na plažama koje se plaćaju mnogo lošije nego na besplatnim. 

Kafići su svuda, pivo je 5 evra – svuda. Bočice vode su stvarno jeftine: 50 centi. A ležaljke... naplaćuju se dodatno, od 2 do 5 evra. Uh, od finansija me zabole glava! Okrećem se da odmorim oči i vidim more, more guza, more vode i sve tako u krug dok mi se ne zavrti u glavi od sunca. Celu nedelju čekam da se opustim u vodi – skačem, plivam, ronim! A onda, posle petnaestak minuta, izlazim na kopno i posle me mrzi da se vratim u vodu. E, što ti je čovek prokleta životinja!

Kako iz centra Atine doći do ovih plaža? Od trga Sintagma, postoji nekoliko opcija. Ljudi najčešće koriste tramvaj broj 5. Sedneš i zaboraviš kad si seo dok ne stigneš. Treba mu oko 45 minuta do 1 sata da te dobaci do mora: ne zato što je predaleko, nego zato što staje na svakih 100 metara i vijuga sporo dok na svakoj stanici ulazi više i više ljudi. I taman kad pomisliš da više nema mesta, ulaze još dve debele strvine sa troje kolica punih povrća. Paradajz se gnječi, ali ne jebu živu silu. Do sad je već tako gusto da se ni devojka koja ti je sela u krilo ne ljuti što je lagano masiraš. Ni sam više ne znaš gde ideš i zašto se nalaziš tu gde jesi, a blaženstvo otupljenosti ti ubrzo razbija tuča na par metara od tebe! Pesnice sevaju, počinje da izbija krv. Ljudi se stiskaju još više i beže od budala. Vidiš na kraju da biju jednog čoveka. Nije mi prvi put da to vidim, a već mislim da znam razlog. Džeparoš. Tramvaj staje, vrata se otvaraju, svi izlaze napolje iz straha. Čak i devojka ustaje iz tvog krila i nemaš vremena da kažeš ni „Ali čekaj!“ 

Bar možeš da dišeš. Policija se već magično stvorila da pokupi dripce i tramvaj već nastavlja dalje.

To je bio teži način, mada većina ljudi koristi tramvaj – ne znam zašto. Drugi način su autobusi A2, B2 i E22. Svi staju oko Sintagme. Vreme za koje stižu do plaža je od 20 do 40 minuta, ali nema takve gužve.

Treća opcija, meni najbolja, jeste hvatanje autobusa koji ide do Sunija (Sunio) – nije gradski autobus; na čelu mu piše „Za Sunio“. On staje u neposrednoj blizini Sintagme, a stanica mu je u ulici paralelnoj sa onom u kojoj staje tramvaj broj 5, samo malo niže. Nije na istom mestu kao stanica gradskog prevoza, pomerena je dvadesetak metara naviše. Karta košta 1,60 evra, ali vredi svakog centa: stiže za 20 minuta do plaže, a ide na svakih pola sata (otprilike je tu na pun sat i deset minuta, pun sat i četrdeset minuta, itd.).

 
Sad mi se opet ide na plažu...

Atina - život i rabotanije

Oseća se miris kiše. Dugo nije padala. Otvaram vrata terase i izlazim na gradsku zaparu. Kiša nije padala. Sprema se velika žega. Poslednjih desetak dana je bilo prijatno vreme, iako je kraj juna i sam početak glavne turističke sezone. Noć izgleda kao da je tek počela. U stanu čeka muzika, pivo ili vino... Ni ne razmišljam o sutrašnjem danu.

***

U metrou na putu do posla ne oseća se razlika između sezona: sve je jedno. Nada da će jednog dana doći vikend ili dugo čekani odmor, ljudi i žene, momci i devojke koji užurbano pomeraju svoje guze niza pokretne i statične stepenice stanica metroa, sa svega par misli u već ispranoj glavi: kafa i ono što ih čeka kad upale kompjuter na poslu. Cigareta nakon buđenja, cigareta pre ulaska u stanicu metroa, cigareta posle polučasovnog putovanja do posla, paljenje kompjutera i... cigareta nakon paljenja. Ni to više ne funkcioniše - gotovo je i sa pušenjem. Moj tunižanski prijatelj Husem mi to teško može oprostiti. Još jedna prilika da svaki čas napustimo dosadni posao kopirajtera i izađemo na svež vazduh, penimo protiv glupavih menadžera (moja trenutna menadžerka je jedna duša od žene) i još glupljeg posla i skupljamo snagu da preživimo dan.

Miriše more.

Ko će sad pretraživati internet i gledati povoljne aranžmane za vikend... ipak je to samo dva dana slobode i nije mi žao da platim i pola plate! Ma na kraju krajeva, ni ne radim za platu. Prosto se začudim kad mi daju pare. Kopiranje, pejstovanje i kvazi-artistički posao i nisu ozbiljan posao. Ja sam tu radi mogućnosti da vodim ljubav s gradom i njegovom okolinom. Bezizražajnog lica gledam u posao pet dana u nedelji i okrećem mu leđa šestog i sedmog dana. To vredi. Pare me ne pale. Lep osećaj.

Živim u lepom delu Atine, ni u centru, ni daleko od njega. Zgrada je nova i sama činjenica da je jedan čovek kupio nekoliko stanova u njoj i da je izdaje mojoj firmi za najamnike koji dolaze iz celog sveta govori o tome da se radi o delu grada koji je u razvoju. Daleko od toga da se radi o atinskoj Borči, Rakovici i slično - više je reč o beogradskoj Cvetkovoj pijaci, Zvezdari, Lionu, da... možda je Lion najbolji primer. Konjarnik. I on ulazi u odličan opis Abelokipija. Živeo sam na svim tim mestima u Beogradu. Već osećam strujanje u stomaku kao u vreme kad sam živeo u Beogradu: ova dva grada imaju veliku snagu da učine da se osećaš dobro, da osetiš žmarce kao da će sledećeg momenta nešto dobro da se desi.

Taj osećaj mi u Italiji budi jutarnja kafa. Ali u Atini je dovoljno probuditi se. "Ko je jutros imao priliku da se probudi u Beogradu, može se smatrati srećnim čovekom."

Ovo nije priča za turiste.

***

Mnogo volim kafeteriju na poslu. Janis i žena kojoj ne znam ime, ali sa vragolastim osmehom, lepo feniranom crnom kosom koja joj prelazi sa leve na desnu stranu, uvek sa smeškom na licu, čine da prosto volim da naručim hladni espreso bez šećera, frape sa šećerom i mlekom, topli kapućino ili samo espreso. Već znaju sve. Divna žena sa osmehom koji joj je uvek na licu, stalno mi nudi fine stvari za ručak. Uglavnom će mi prvo ponuditi bilo šta od paste - ne znam da li je shvatila nekad na početku da živim u Italiji. Uvek će me pitati da li mi je dovoljno to što mi je nasula u tanjir. Jeste. Nisam gladan - jedem čisto iz fazona i jer me mrzi da budem pred kompom.

A Janis... tako kul lik. "How are you my friend?" Evo, jebi ga... nije loše. Ti? "Spava mi se." Nemoj meni ništa da pričaš. "Znaš da u Grčkoj ima mnogo vaših trenera iz Srbije?" Znam. Dobri su... "Obradović je sad otišao..." Ozbiljno?! (Jes' boli me kurac!) "Da... Ali pametno je uradio - nema više šta da osvoji. Bolje da ga zapamte po uspesima." Jes', jes'... Odmičem se s kafom, osmehujem se nekoj ribi iz neke firme s drugog sprata i vraćam se u svoj svet trivijalnih pitanja, kampanjskih i poruka za regrutovanje mase srpskog naroda za SMS igru.

Ako me u ovom trenutku pitaš šta da vidiš kad dođeš u Atinu - vidi kako da se preseliš ovde.

Sto mu vetrova Androsa!

Izlazim iz firme i palim cigaru. Ništa bolje posle dobrog seksa. Žurim po ženu i dete i osećam se sjajno - petak je, a vikend ćemo provesti daleko od korporativnog zagrljaja i spemovanja. Što zbog žurbe, što zbog vetra koji pomalo pirka, svaki čas mi žeravica cigarete ispadne skoro čitava iz omotača, pa moram da usisavam punim plućima ne bih li raspalio ono što je ostalo.

Stigao sam na stanicu metroa, ubrzo zatim i njih dvoje. Brza promena busa i taksija i već smo u luci Rafina. 

- Uh, što piri vetar! Rekoše mi da će za vikend da bude vetrovito, pogotovu na Androsu. Tamo je, kažu, vetrovito i kad nema vetra...

- Bar može da se diše. Ovih dana je bila žešća zapara.

Gledamo zapenjeno more. Talasi udaraju o dokove luke i našeg broda Fast Ferries Theologos. 

- Ajmo da se smestimo. 

Putovanje je prošlo bez ikakvih problema ili mučnine. Odličan znak. Razmišljam i dalje o najavljivanom vetru i pitam se - zašto iko najavljuje pirkanje vetra!? Posle košave, topli vetrić juga mi neće teško pasti. Bila je duga nedelja, svaki dan po 12 sati. Kampanja u punom jeku, nervoza i bes tinjaju u svima. Sad ih neću gledati bar u naredna tri dana.

Andros je veliko ostrvo i u mojoj glavi očekivao sam i da je mnogo razvijenije - da obiluje divnim šetalištima i nešto većim gradovima, ali prvi susret je bio prilično obeshrabrujući. Iskrcali smo se u maloj, neuglednoj luci u kojoj je saobraćaj i putnike usmeravala lučka policija. Za oko mi je zapala razvodnica saobraćaja...

- Pazi što je zgodna ova policajka!

- Kakva si svinja!

Šta ću, volim da podelim utiske sa putovanja. Taksijem smo išli nekih 8 kilometara do vile Nora - Norita u zalivu Baci. Dranje od 12 evra, ali baš me briga. Tu je more i... još vetra. Nismo se nadali kupanju te večeri, ali šetnja je definitivno bila opcija. Odmah su mi na pamet pali svi ti divni restorani i mirisi kraj mora, puno gostiju, svetla, žamor, brodovi u luci... ali, iako mnogo veće od Porosa, ovo ostrvo i ovaj grad bili su više nalik na neku ribarsku koloniju nego na turističko mesto. Retko je bilo gostiju, a vetar koji je praznim ulicama kovitlao pesak sa divnih plaža zaliva, samo je ostavljao dodatni utisak izgubljenosti u prostoru. 

Pala je i noć. Vratili smo se u hotel, izašli na terasu sa direktnim pogledom na zaliv. Nebo je bilo crno i zvezde su se jasno videle. Čuli smo more. Vetar ga je u naletima nanosio na peščanu plažu u podnožju i razbijao o vetrom izvajane stene ispod nas. Vetar nam nije dao da sedimo na terasi - malo smo stajali, ali odlučili smo da ipak uđemo u sobu i slušamo njegov huk unutra. Savršeno se čuo. 

- Valjda će sutra prestati da duva. 

- Ne znam. Sad već počinjem da se brinem. 

- Ma biće ok.

- Nadam se.

Svanulo je jutro i bela pena na moru nije bila dobar znak. 

- Idemo na plažu. Dole ne može biti ovako jak vetar kao ovde. Vidiš - ima ljudi.

Izašli smo i oportuno krenuli ka gradu. Tamo su bili i suncobrani, a to nam je trebalo. Srećom moglo je da se bude kraj vode. Jedino što je u vodu bilo teško ući - led ledeni. Svejedno, taj dan smo iskoristili i bili na plaži bar jedno tri sata. U međuvremenu sam se i ošišao, a dok sam čekao na svoj red, malo sam razgledao suvenirnicu u podnožju frizerske radnje. Tamo sam naišao na blago.

Hiljadu mu poza kikladskih! pomislih kad videh nove motive sa grnčarije antičke Grčke. Dva jarana jednu ženu vole... Bolje da se ljulja, nego da ga žulja... Jedna dinja celom svetu dosta... Pred mojim očima nizala su se remek dela kikladske porno umetnosti. Bila je tu i čuvena kompozicija Odi dedi, a iza nje se bojažljivo promaljao i motiv Zelenog mladića (devojka koja svira flautu s podtekstom "il me ženi il flautu kupi, u nešto se duvati mora", dok neiskusni mladić ne razume poruku, što uz nevini osmejak na njegovom licu aktu daje prizvuk groteske). S jednog tanjira kao da sam mogao čuti pesmu "Nas dva brata naučio tata sa ženama kako se barata", a onda začuh njen glas: "Možete da dođete, vi ste na redu!" Prenuh se i pođoh uza stepenice. Moram imati ova dela. Moram... 

Kad je rad na uređenju moje glave završen, sleteo sam do dućana i pokupio sve te slike, kao i magnet za frižider sa istim motivima. A onda - neverica. Slika prirode! Na dvadeset pet kilometara od Bacija prema severu ostrva, nalazi se to čudo od prirode! Veliki kameni đoka koji izbija iz plićaka! Pokušavam da povežem labavo gradivo iz grčke mitologije i prebiram po stotini bogova helenskih i odjednom mi sinu! To Posejdon vodi ljubav s Geom! Mada... možda se i varam. Andros je ostrvo vetra - to on vodi ljubav sa Eolom, bogom i gospodarom vetra! Ali to bi bio strašan incest. Posejdon je Eolov otac... sad znam: Posejdon upravo tu pravi Eola, iz dana u dan!

Teško je reći šta je starije, kokoška ili jaje, grčki bogovi ili priča o njima, da li čovek oponaša prirodu ili ona njega. Na kraju, kažu da je bog stvorio čoveka prema svom obliku, ali je ovakvu stenčugu sigurno zadržao samo za sebe.

Vraćam se na plažu do mojih i pre nego što je žena uspela da izusti svinj... objašnjavam uzroke ovog sve jačeg uragana. Posejdon samo što nije svršio, more je puno bele pene, moramo napustiti ovo ostrvo - odmah! To veče nismo izlazili iz sobe, a kad je dan svanuo počeli smo da zovemo lučku policiju i raspitujemo se o brodovima za Atinu. Svi polasci tog jutra su bili zabranjeni. To je značilo da do popodneva nećemo znati da li se vraćamo ili ne. Na kraju smo čuli dobru vest: dolazi brod po nas. Opet taksi pa luka. Vetar je bacao more na sve strane. Bio je jači od košave, ali srećom, nije ledio kosti. Krenuli smo da se ukrcavamo na brod.

Stvarno je zgodna ova policajka... eh... ali nije ni njoj lako: s pendrekom leže, s pendrekom se budi.

Por(n)os

Grčka antička kultura nije prezala pred uštogljenošću malograđanskog društva. Pre nego što je Hju Hefner izborio za sebe najbolje komadiće svetske pačetine, a nama ostalim perverznjacima bacio samo ostatke sa stola u vidu nekih umetničkih fotografija koje više skrivaju nego što otkrivaju, Grci su tri hiljade godina pre toga slobodno baratali svojom seksualnošću i nosili je svuda sa sobom bez stida i blama. Bora Čorba je u Srbiju pokušao da prenese odjeke te slobode rečima "kurac, pička, dupe, sisa", ali odjek je zamro u gluvom zidu što stoji ipred srpskoga naroda...

Sećam se da u školi nismo učili iz istorije o mikenskim šoljicama za kafu s porno pozama - izuzetno dragocen gadžet za kafenisanje s komšilukom, bližim i daljim. Mislim, svejedno su me ubedili da kad devojka nešto 'oće od tebe, onda ti šalje sublimiranu poruku u vidu "oćeš na kafu?" ili "kad ćemo na kafu?" ili nešto tako. Sad sve te pozive tumačim kao iskonski nagon za razmnožavanje i trudim se da se smešim što više - da, i to valjda znači podsvesnu želju za parenjem, a to podsvest tvog para prekoputa najbolje zna, zato ćuti i prati korake.

Dok sam nedavno boravio na ostrvu Poros, pažnju su mi privukle razglednice s motivima pronađenim na gore pomenutim šoljicama i kućnom escajgu u Mikeni, na Kritu i po okolnim Kikladima. Otvorenih usta, gledao sam orgijanje na centralnom trgu, trojke, dvojke, oralne analize i njihove reprize, a tu su i motivi usamljene jahačice, usamljenog drkoša i... prokrala se i poneka razglednica ostrva.

Kupio sam odmah dva komada, ostatak nisam hteo jer sam ozbiljan čovek, a u nastavku dajem par predloga za nazive istih ili za njihovo tumačenje. Fotografije radio poznati antički umetnik - Gienkas.

"Ne, nemoj mi prići, jer te belo neće zaobići!"
"Prcajte, ja i dalje držim čas... iz osnova onanije!"
"Samo stoj! Može li to tvoja pi*** da podnese?"

"Evo trčim, nosim ga u ruci!"
"Velik đoka i gvozdene gaće otvara."
"Koja zna, njojzi dva... u jedan."

Ako i tebe ovo inspiriše, piši preporuke u komentare, a ako ne - napijem ti se kafe s tobom!

Granada

Vazduh miriše drugačije u Granadi. Miriše na uljuljkanost, na zanatski obrađenu kožu torbi po uskim 'marokanskim' sokacima, na stotine različitih čajeva iz celog sveta što se prodaju na meru, na kebab - čuvenu 'švarmu', sa teškim začinima Maroka i Pakistana, na falafel, na Sijera Nevadu i na nadu...

Tamo vreme kao da stoji, kao da nije 'preša' ni za šta: odrpani hipici po vijugavim kaldrmama Albajsina, na malim 'trgovima', kraj česmi i na vidikovcima pune ionako uninani vazduh melanholičnim tonovima svojih mejnstrim i alternativnih instrumenata. Čini se da i crkvena zvona usporeno odzvanjaju. Uličice pripadaju njima, a većina ih nije odatle - došli su sa svih strana Španije, Evrope i sveta, našli se, osećaju se kao kod kuće i tako se i ponašaju. Granada je njihova kuća. A ti si verovatno turista? Pravi se da kapiraš. Budi kul, sedi na pločnik. Započni razgovor. Gledaj omamljeno u prste maestra dok šije flamenko na gitari ili ga snimaj profi aparatom (kao fol, ti si takođe umetnik, samo u svetu fotografije i amaterskog filma među urođenicima čije običaje hoćeš da prikažeš svom selu) i sve je kul. Sve je neizmerno kul. Tako prolaze godine. Ako ne paziš, u Granadi se jednog dana možeš probuditi i shvatiti da ti je život prošao u opijenosti životom, na otvorenom, na žurkama uveče, na večerima flamenka, dugim šetnjama, neizmerno dugom posmatranju Alhambre i "najlepšeg zalaska sunca na svetu", kako se izrazio zločinac Bil Klinton, sa vidikovca San Nikolas. Njemu u čast je bila postavljena i ploča na San Nikolasu, u fazonu "Bili je bio ovde", ali nema je više. Nisam ja, časna reč!

Da li je Granada više sunce ili kiša? Sunce, mnogo sunca. Ali ima i kiše. Dosadne, sipljive kiše, koja zna da pada po nekoliko dana na neuverljiv, melanholičan način. A onda se sunce ponovo rađa i kroz uske arapske sokake šire se mirisi paelje, morskih plodova i ko zna čega spremljeni na belom luku, zaštitnom znaku Španije. Taj beli luk je smetao i Bekamovoj ženi dok je muž igrao za Real: "Španija se oseća na beli luk! Bljaaaak!" reče Viktorija i bi dočekana na nož španskog građanskog mnjenja. Onomad, pre koju godinu. Rekao sam vam, u Granadi je vreme relativno, pa mi deluje kao da je bilo juče, a zapravo je bilo nekad.

I onda još jedan dan udahnut punim plućima. Silazim niz strme ulice Albajsina, ne znam ni sam gde ću, ali znam da ću proći "Teteriju", tj. marokansku ulicu čaja i arapskog turizma u Andaluziji, doći do Kalje Elvira (ulice Elvira), sa superalternativnim barovima, iće levo do Plasa Nueva (Novi trg) ili desno Elvirom, a možda produžiti pravo, izaći na Gran Via Kolon, najveću ulicu, preći je kod katedrale i opet se zavući u manje ulice čaja, svile i kadife, fensi radnji, suvenirnica, među turiste i granadinske polufensere (Gran Via Kolon predstavlja granicu između hipi carstva i običnih ljudi). Manji i veći trgovi se smenjuju levo, desno i pravo ispred, a onda se sve završava linijom kod Burger Kinga. Odatle se grad uozbiljava i počinje pomalo da liči na neki običan evropski grad. Radnje nadžidžane duž tri kraka ulica, od kojih jedan vodi skroz do parka Garsije Lorke, koji je inače bio zaljubljen u Granadu i tu je proveo skoro ceo svoj život.

Na ovom mestu već razmišljam da li da se vratim odakle sam došao, pa skrenem levo prema koridi, do bara El Nido del Buho (Sovino gnezdo), gde se služe jedni od najboljih tapasa u Granadi, obilno i ukusno. Za 2 evra, bilo onomad, tj. za 2,20 evra (jebi ga, kriza) danas, 2012. godine, dobiješ točeno pivo od 0,33 i lepu porciju klope. Moje omiljene opcije su: losos sa namazom filadelfija, losos sa crvenim sosom, paelja (ako je ima), a bogami i iberijska pršuta (jamon iberico). Izbor je veličanstven, gotovo kao Sulejman Veličanstveni: ima i hamburgera, hotdogova (e, da: zovu ih "perritos calientes", tj. topli kučići!?), avokada, ražnjića, i čega sve ne.

Posle tri godine sam se vratio u Granadu. Kakav fleš! Nije ni čudo bilo da mi je dok sam tamo živeo sve delovalo kao san. Atmosfera je kao u pesmi Alfreda Tenisona "The Lotos Eaters". Za ovu pesmu, Tenison je dobio inspiraciju upravo na putu u Španiji: mornari se najedu lotosa, ili, da prevedemo na srpski, najedu se bunika, pa tako obamru i upadnu u stanje blaženog sna na javi, izolovani od ostatka sveta... Skoro pa se ništa nije promenilo. Ponovo koračam istim pločnicima duž Gran Vije, vidim iste radnje, iste turiste, samo u telu nekog drugog, prepoznajem lica pojedinih ljudi što rade u radnjama...

I tako bejah i ne bejah. Katkad mi se činilo da samo senka mene šeta onim ulicama gde je nekada studirao i ludirao Čedomir Pušica, vlasnik tela koji spava negde u Srbiji, u Italiji, u Grčkoj, u Mađarskoj, u Matriksu. Nešto se promenilo. Ja. Jebi ga...

„Pobješnjeli“ u Rimu

Rim je kao feniks. Izgori i ponovo se diže iz pepela. Osuđen je na palikuće, od ludog Nerona, preko raznih osvajača, do današnjih dana i, konkretno, jučerašnjeg pira tzv. „Pobješnjelih“.

-          A što bjesne?

-          Eh... nije lako odgovoriti ako nisi „unutra“.

-          Vol Strit?

-          Jok, more.

-          Pa jel’ ima veze s krizom?

-          Ima.

Dete pogleda u dedu, delimično iznervirano što ga ovaj tera da mu izvlači reči kleštima iz usta... No, smognu snage da nastavi:

-          Pa koja je veza?

Đed uze lulu s kredenca. Primaknu se prozoru i zagleda se u more. Istrese duvan iz kesice i poče po automatizmu da puni čađavi kraj lule.

-          Ukus.

-          Duvana?

-          Hm... – osmehnu se stari. – Srećom, duvan je ostao dobar...

-          Pa ukus čega? Mama uvek kupuje ukusnu hranu.

Starac se nasmija i rukom protrlja kosu svoga unuka. – Dođi vamo. – reče i dade signal malom da se primakne prozoru. – Vidiš li dolje onaj svjet na pjaci? -          Vidim.

-          E... pogledaj Marija... Aha, eno ga i Marko sa ćaćom: vidiš?

-          Vidim. – nije mu bilo jasno što mu deda pokazuje na te ljude. Nije valjda da su oni nešto skrivili? Izgledaju potpuno normalno.

-          Eno ga i Armando. – dodade deda, - Vidiš li nešto zajedničko kod svih njih?

-          Ne znam... šetaju...

-          Jeste. Šetaju. Ali šta nose?

Mali se zbunio, ali pokuša da pronikne u to što deda oće od njega.

-          Nose pantalone, košulju... Armando nosi i prsluk. Mario ima šal.

-          Bravo! Aha, eno ga i Dijego...

-          Dijego ima i sako i farmerke.

-          Jeste. Ima i naočare. A jel’ vidiš da su im svijem pantole prionule uz nogu? Da su im košulje strukirane, na uspravne tanke pruge, obično su bjelo-plave ili ljubičasto-bjele. Vidiš da su prslučići svi ljubičasti? Šalovi svi vise u ležernoj omči. A kad bi se bolje zagledao, odavde se ne vidi najbolje, vidio bi i da su im obrve k’o kod žena, tip-top sređene i počupane – ma ne liče na muškarce nego na manikine iz izloga.

Dete je bilo potpuno zatečeno. Stajao je i gledao dole na pjacu. Ništa mu nije bilo jasno. Kako to da su njegovi drugari krivi? Možda je Markov otac nešto kriv, mada je mislio da je ok.

-          A šta su oni uradili?

-          Ništa sinko. Država je kriva. K’o i uvjek. Nije ovo smjela da dopušti. Kriv je Milano i kriva je puna kasa. Nisu oni ośetili šta znači nemati. Pobješnjelo sve.

Đed izvadi šibicu i pripali utabani duvan.

-          E, vako je i Rim gorio, ali je kvalitet izgorelog slabiji.

-          Ti kupuješ najbolji duvan. – nadao se mali da će bar laskanjem odobrovoljiti dedu da počne razumno da govori.

-          I to je tačno! Mada, bolje ti je da po’edeš govno nego da počneš da pušiš.

-          A što su zapalili Rim?

-          Nisu oni. Rim je sam sebe zapalio. Takva mu je sudbina. S vremena na vrjeme mora da se pročisti.

-          Deko, odoh ja sad da se igram.

-          Ajde, ajde. Javi se samo majci da ne brine.

***

Via Kondoti... da li su i nju spalili? Bože smiješne li rabote – Talijani izišli na ulicu na demonstracije! Pa to je horor! To je teror! Sve te uske košuljice, sve te ešarpe, svi ti fino sređeni zulufići, počupane obrve, elementi na bradi... svi ti beli kaiševi s velikom tokom na farmericama boje lila, pripijenim usko, usko, od učkura pa do članka... sve te košuljice na prugice – tanke pruge plave i bele boje... sakojčići... fensi tikepa, najnoviji gadžeti pokojnoga Stiva Džobsa, bog da mu dušu prosti... a njima nek’ oprosti.

Svet je zreo za revoluciju. Tu su i revolucionarne ideje. Jedino što nedostaje je plan za sutra. Ovako ne valja. Jahali su i jašu, ali došlo je vreme i da sjašu. Zašto? Zar se danas ne živi dobro? Zar se ne živi bolje nego pre sto godina? Ma živi se neuporedivo bolje, ali može da se živi još mnogo bolje i da se radi još mnogo manje, a da rezultat bude bolji nego što je danas. Nisu ovi na vlasti – nigde u svetu – doprineli blagodeti u kojoj uživamo, već pojedinci koji su uspeli da realizuju svoje ideje. Ti ljudi su geniji. Verovatno ima još mnogo genija koji bi promjenili svet na bolje mnogo brže da ih ne opterećuju režimi vlasti koji postoje u zemljama u kojima žive. Potrebna je alternativa da bi se izašlo na ulicu. A ne izlazak radi sebe samog. Svi znamo da su svi spremni i da žele bolje. Nepotrebno je izaći na ulicu da bi se to videlo, a da sutra ne uradiš ništa. Drugo, ne možeš izaći na ulicu kao masa i nadati se da će nešto da se promeni samo od sebe. Svet menjaju pojedinci – a takvih pojedinaca u ovoj masi nema. Vidim Italiju – izašli na modni defile, pojedini manekeni su dobili batine, porazbijani su izlozi i popaljena neka vozila. Sve je to izdirigovala vladajuća struktura! Sve, apsolutno sve. Danas već niko više ne priča o Rimu. Ajde, pričaju. Odlično je došlo sve to da se tema skrene sa jebene Sare koja je ubijena pre 3 godine na nešto novo i da analiziraju do besvesti novu temu na Rai-u, ali svetski pokret „besnih“ ne može da se skoncentriše i lokalizuje na parolu „Dole Berluskoni“ u Italiji. To nije dovoljno globalno. To je jadno. I politički vrlo jednostrano. To je ono: sjaši Kurta da uzjaše Murta. Ono što nama treba nije Murta, nego alternativa. Ono što je stvorilo predstavu o „jahanju“ utemeljeno je na jednom jedinom principu koji je do sada vladao u svetu: neko mora nekog da jaše. Alternativa je da niko nikog ne jaše, osim po kućama... A Berluskoni je legenda.

Prostor i vreme

Prostor i vreme su jedno te isto. Zapravo, vreme je promena mesta u prostoru. Kad bi sve mirovalo, svaki i najmanji deo vasione, vreme bi stalo, tj. ne bi ni postojalo. Međutim, sve se kreće u eliptičnim krugovima, pod uticajem sile gravitacije, čiji su zakoni manje-više isti i na makro i mikro nivou.

Sad se postavlja pitanje: da li možemo da zaustavimo vreme? U teoriji bismo mogli: potrebno je da uvek budemo na istom mestu u prostoru, a pod prostorom se misli na sveukupnost materije u celom poznatom i nepoznatom kosmosu. Zemlja se okreće oko svoje ose, oko Sunca, a sa Suncem i oko većih galaksija, koje opet orbitiraju oko nekog zamišljenog većeg centra, i tako u beskonačno (beskonačno u smislu da ljudski um to teško može da shvati). Kad se pravci svih tih kretanja integrišu, dobije se jedna jedinstvena putanja po kojoj se svaka tačka na Zemlji kreće. Brzina kretanja je opet rezultat sabiranja svih tih pojedinačnih tela. Verovatno bismo se iznenadili kojom brzinom se zapravo Zemlja kreće u odnosu na Centar svega.To je brzina kojom bismo se na Zemlji morali kretati, ali u smeru suprotnom od kretanja svake tačke na Zemlji u odnosu na Sve, kako bismo "zaledili" vreme, tj. uvek bili na istom mestu.

Pošto je sve relativno, tj. povezano jedno s drugim, nama deluje da sve miruje. Pogledamo zvezde na nebu i vidimo da su uvek tu, u istom rasporedu. Realnost je da zajedno s njima jurimo oko nečeg mnogo daljeg. Taj centar je opet ništa drugo do mesto sudara, tj. susreta pozitivnih i negativnih čestica, skupova čestica ili čitavih galaksija vis-a-vis, odnosno jednih nasuprot drugih.

Ako se spustimo na najniži nivo čestice, tj. na ono što su antički filozofi smatrali atomom, onim što se više ne može deliti, naći ćemo sledeće: pozitivnu materiju, negativnu materiju i neutralnu materiju. Kombinacija pozitivne, odnosno negativne materije sa neutralnom će rezultirati u pozitivnoj, odnosno negativnoj materiji veće mase, odnosno veće sile privlačenja.