Diverzija

(Nastavak priče: Na Eginu po... pistaći)

"A trojke su Đuro, šta?"

Nijedan od nas dvojice nije razmišljao o "osnovnim jedinicama diverzantskih grupa" kada je naša mala Kubanka počela da priča o trojkama. "Kad žena ovde izađe sa dva muškarca, svi misle da je to trojka, hahaha!" Ne znam da li smo brže sipali pivo u se ili smo brže pržili cigare i gledali butke koje sevaju svaki put kad bi prekrstila nogu preko noge, a prekrštala ih je kao da smo na bogosluženju.

Mesec je bio pun, a nebo vedro, kao što je i uvek tokom letnjih dana. Romantika je plakala za ovim momentom, ali je njena starija sestra Pornjava ipak dobila prednost.

"U Grčkoj su većina muškaraca maricones, a žene su tortilleras." Prvu reč sam znao - pederi, ali ovu drugu nikad nisam čuo. Napravila je gest dlanom o dlan, ukrštajući ih između palca i kažiprsta - "Tortilleras". Kakav vizuelni prikaz lezbejskog odnosa! Provalio sam se od smeha.

Pomen trojki je još uvek odzvanjao u mislima. Svo to ćaskanje između teško je padalo jer smo hteli samo da počnemo da stavljamo tačku na celu priču. Ne znam šta je Dragan mislio, ali moja prva pomisao je bila da će to biti prvi put u životu da od seksa pravim perverziju. Koliko god mamilo, bilo je i nečeg neugodnog u pomisli na grupnjak.

"Sa moje terase se baš lepo vidi mesec."
"Ja bih voleo da vidim mesec s tvoje terase." (Kakva jadna fraza, ali gledao sam dosta porno filmova)
"Hahaha!" - njene sitne oči su me gledale vragolasto i smejale mi se, u lice. Da li me izaziva ili mi se samo smeje? Radi sopstvenog duševnog zdravlja, odlučio sam se na prvu opciju.
"Ajmo do tebe." Falilo je samo da dodam "svi znamo zašto smo ovde", ali ipak sam odlučio da zadržim bar minimum manira. Sve ovo vreme i Dragan je tu (osim kad smo pričali o mesečini - tada je bio u WC-u), ali jedino ja pričam i prevodim s vremena na vreme. Prevodi su bili više nego u duhu srpskog jezika: "Brate, kako bih je iscepao!" "Kad ćemo više da idemo, dosta mi je i piva i cigara!" "E, ali stvarno je jebozovna... znači... uh!"
"Šta ti je rekao!?" - znala je o čemu smo mogli da pričamo. Jedino što nisam znao jeste da li da joj stvarno kažem ili da ipak prevedem kao "ma kaže Dragan kako je neverovatno koliko ljudi može da stane u ovako mali kafić i kako je šteta što smo samo još sutra tu."
"Aha..."

***

Iz ove perspektive u glavi su mi samo komadići velike slike: tamna soba, zelenkasti zidovi prepuni slika neke devojčice, mesecom obasjana terasa, presijavanje mesečevih zraka na njenim oblinama, drugarska raspodela posla, cigareta u pet ujutru, oproštaj i laki koraci nazad do naše sobe. Kupili smo još po limenku piva usput i još po jednu paklu cigareta. Nismo mogli da spavamo...

***

Sveti Nektarije, ti nas spasi

To jutro su nas probudile bučne komšije. Ne znam ni koliko smo spavali, ali sigurno ne dovoljno. Bilo je oko deset ujutru. Dragan je izašao ispred sobe i posle par minuta me je pitao da li hoću kafu - komšije su nas ponudile. Ništa mi ne bi bolje prijalo! Ispostavilo se da niko od tih ljudi ne govori engleski niti bilo koji drugi strani jezik, a imali su ogromnu želju da pričaju sa nama. I pričali su. Mi smo s pola mozga pokušavali da razumemo, objasnimo, zahvalimo se. I odlično nam je išlo.

Malo po malo, jedan od njih, bogougodni Grk, objasnio nam je da ide u crkvu Sv. Nektarija i da, ako želimo, može da nas poveze do tamo. To je najveća pravoslavna crkva u Grčkoj. Neverovatno je da se nalazi upravo na ostrvu Egini. Dosta toga nisam ni znao o Egini. Tačnije: ništa nisam znao o Egini. Nedavno sam gledao i dokumentarac o Staroj Grčkoj u kome su govorili o tome da je jedan od najvećih konkurenata Atine u davna vremena bila upravo Egina! Atinjani su imali tu sreću da jednom prilikom pronađu rudnik srebra u blizini grada, a Temistokle je imao dovoljno mudrosti da nagovori sugrađane da se odreknu svog dela sledovanja (ono što bi danas bile akcije, npr. Telekoma) u korist grada i zarad izgradnje lake flote koja bi mogla da se suprotstavi Eginjanima. Otad počinje dominacija Atine na moru.

Na Egini se nalazi i jedan značajan hram iz antičkog doba, vrlo dobro očuvan, ali do njega nismo uspeli da odemo. Ako Eginjane pitate da vam preporuče šta treba da vidite na ostrvu, reći će vam odmah - crkvu Sv. Nektarija. Antički hram im nije na prvom mestu.

Sve to verovatno ima svoje istorijske razloge, a ostrvljani izuzetno poštuju Sv. Nektarija kao čudotvorca, čoveka koji je za života izlečio neizlečive, učinio da hendikepirani prohodaju, da se čovek koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći vrati u žive... Sve nam je to ispričao naš dragi vodič, na grčkom. Ako smo ga dobro razumeli. Sam on kaže da je video jedno od tih čuda svojim očima (da je hendikepirani prohodao).

Objasnio nam je i da su kod Sv. Nektarija dolazili mnogi da se izleče od bola u glavi. Da li je slučajnost ili ne, ali dok smo se provlačili ispod skela unutar crkve (još nije u potpunosti završeno njeno oslikavanje), jedna žena čelom opali u metalni direk. To sveto mesto je učinilo da ne prasnem u smeh, ali pomislih da je to ipak sreća u nesreći. Triput Oče naš i sve će da prođe.

Danas Sv. Nektarije počiva u krugu crkve, a brojni vernici dolaze da se poklone njegovom grobu u maloj kapeli. Ako prislonite uho na mermerni sanduk, možete da čujete otkucaje. Kažu da je to Nektarijevo srce koje kuca. Ja sam čuo. 

Što se tiče bola u glavi, i on me je prošao. Nisam osećao sav onaj alkohol od sinoć, prestao sam i da mislim na sve što se izdešavalo i pustio sam da me duhovnost mesta oslobodi bremena morala. Naučio sam da se ispovedam u sebi otkad me je, mlađanoga, moj prijatelj Savo nagovorio da popu kažem da sam grešio, a kao motiv - pošto sam bio sav čedan inače, savetovao mi da navedem rukoblud. Dan danas se toga sećam sa određenim čemerom. Zamišljam tu situaciju kako se ponavlja kao loop, a popov izraz lica i misli su uvek drugačiji. Jednom je to "Drk'o si, a?", jednom podignute obrve, iskolačene oči i uzvik "Uuuu!", nekad me samo samilosno pogleda u fazonu "Nije tebi lako..."

Naš vodič nam je u međuvremenu sve živo objašnjavao. Dva sata smo morali da naprežemo vijuge i dokažemo da smo razumeli ono što je rekao. Nije bilo lako. Na kraju nam je poklonio bočicu ulja i bočicu svete vode iz crkve, seli smo u auto i krenuli nazad ka gradu. Na prvoj krivini, dok se crkva Sv. Nektarija još uvek videla u svojoj veličanstvenosti, vodič pokaza na samostan do koga se odvajao kraći sporedni put: "E, a sad da vidite ženski samostan..." Ovoga puta sam znao da smo i Dragan i ja pomislili isto: "E idi više u pičku materinu!" Pokucao je na vrata. Molim te Bože, molim te... samo da niko ne otvori. Ponovo je pokucao i osluškivao da li neko prilazi. Pokazah mu na "radno vreme" samostana - baš smo došli u sred popodnevne pauze, tj. molitve. Ali pokucao je još jednom - treća sreća. Niko nije otvorio. Hvala ti Bože! 

***

Dobrih ljudi svuda ima. A u predvečerje tog dana upoznali smo i jednu vrelu Holanđanku od 23 godine, studentkinju kriminologije, odsek za disekciju ljudskih leševa. Šteta što je bila sa grobom od drugarice, pa ih sutradan nismo zvali na planinarenje do Likabeta.