Mikonos

Na svako putovanje krećem sa koferom punim predrasuda. To je jače od mene. Neke od njih su se potvrdile kao činjenice po dolasku na odredište, ali je u slučaju drugih rezultat bio potpuno obratan od očekivanog. To je bio slučaj sa Santorinijem, zatim sa Kaprijem, a poslednji od takvih je Mikonos. Odlučio sam zato da prilikom sledećeg putovanja, verovatno na Ibicu, krenem potpuno bez predrasuda, bez očekivanja i bez nadanja.

Ponovo u Atini

Nikada nisam očekivao da ću se toliko zaljubiti u neki drugi grad kao u Atinu. Igrom sudbine, prošle godine sam tamo proveo nešto više od tri meseca. Bila su to spasonosna tri meseca za mentalno zdravlje. Možda joj se i zato vraćam. Ovog puta, na moje iznenađenje, osećao sam se kao turista. Poznavao sam ceo grad, ali sada sam sve gledao iz perspektive turiste. Kao dva stranca koja se nekim čudom poznaju i prepoznaju, ali se ne upuštaju još uvek u otvoren, direktan kontakt, već izokola, Atina i ja smo proveli prvih nekoliko dana u opipavanju pulsa jedno drugome.

Osećaj je takođe bio drugačiji: ovog puta sam živeo na drugom mestu, u rezidencijalnom delu Atine, na Kolonakiju. Taj kraj mi prošle godine nije puno značio jer sam samo par puta svratio do centralnog trga. Ovaj put, upoznavao sam ulice i uličice ove elitne zone i pred kraj boravka već sam se osećao kao lokalac - imao sam svoj kafić, svoje konobarice (ah, konobarice, konobarice...), prodavnice u kojima sam kupovao i omiljene ulice.

Pogled sa terase više nije bio na rog Katehakija, već na brdo Likabet, na bele zgrade prekoputa i malu uličicu koja nas je delila. Nije se video ni mesec uveče pred spavanje. Svejedno, disao sam poznati atinski vazduh i bio srećan što sam ponovo tu.

Upoznao sam nove delove grada. Još uvek ne mogu da verujem da ih ranije nisam znao. Nekako su mi promakli, a opet su toliko bitni za samu Atinu i ljude koji tu žive kao što su bitni Palilula ili Dorćol za Beograđane. Eksahija, Omonija (koju sam znao, ali sam je izbegavao), Nacionalni arheološki muzej, ulica Kolokotroni prepuna barova - u koje sam išao i prošle godine, ali samo par puta... Konačno sam ove godine i shvatio zašto je Gazi loše mesto za izlaske - a tamo sam prošle godine najčešće išao.

Put za Mikonos

Kao i svaki veliki grad, i Atina me je posle nedelju dana malo umorila. Učinili smo ono što i Atinjani čine - odabrali ostrvo, kupili karte, rezervisali smeštaj i zapalili na nekoliko dana. Mikonos je izgledao kao idealna opcija jer - tu smo, a Mikonos je Mikonos. A da sam znao šta je Mikonos, nisam. Za mene je to bila stena u sred mora puna nadrogiranih plećatih klabera sa britanskog ostrva što neumorno skaču na plaži uz tehno ritmove, kurava koje se pijane daju za osmeh i nadrkanih radnji u elitnom gradu Mikonosu kojima ova bagra nema pristup, već samo fino društvo svetskog džet-seta.

Sećam se i da sam u glavi imao onu čuvenu sliku koja prati Mikonos svakim pomenom - Mala Venecija. Verovao sam da grad ima i bolje da ponudi jer mi je taj dok na slikama izgledao pred kolapsom i nisam očekivao ni da ga zateknem kad smo stigli. Zatekao sam ga. Izgleda kao da će svakog momenta da se sruši. Jedino što liči na Veneciju ovde jeste činjenica da more zapljuskuje direktno temelje kuća. U stvari, ne zapljuskuje baš direktno, ali skoro. Ova Mala Venecija je toliko mala da nema smisla porediti je sa Venecijom - radi se o parčencetu doka sa nekoliko kuća u grčko-turskom stilu (gornji sprat isturen i poduprt gredama na zid donjeg sprata). Na ovom delu je zaista lepo sesti i popiti kafu u nekom od kafića, gledati na more i opustiti se. Večera u nekom od priobalnih restorana Male Venecije takođe je događaj za sebe. Hrana je izvanredna, ali su i cene iznad svakog proseka. Na primer, porciju špageta sa sosom od paradajza ćete platiti 18 evra, ravioli sa spanaćem su 22 evra, pakeri (vrsta paste) sa hobotnicom su 28 evra... Boca najjeftinijeg vina je 25 evra, a cene idu i do 400 evra.

Mala Venecija

Do Mikonosa se dolazi brzim ili sporim brodovima iz atinske luke Rafina, koja se nalazi sa druge strane Atike (iz ugla nekog ko živi u Atini i na Pirej gleda kao na glavnu luku).

Tipične uličice u gradu Mikonosu

Tipične uličice u gradu Mikonosu

Mikonos ima veliku pozitivnu energiju. Sam grad Mikonos je veoma opušten i "otvoren za sve". Nijednog momenta se nećete osetiti neprijatno kao što biste se možda mogli osetiti na Kapriju ukoliko neugledni izađete na ulicu.

Vetrenjače Mikonosa

Kao što je slučaj sa velikom većinom grčkih ostrva, najbolja stvar je iznajmiti automobil. Ne košta puno, a mnogo vam daje. Mikonos ima ogroman broj plaža od kojih se ne zna koja je od koje bolja i lepša. Postoje one koje su popularnije i one koje su manje popularne, one na otvorenom i u zavetrini, ali svaka se isplati.

Pogled na plažu Ornos

Plaža Ornos je prelepa i mirna, s prelepim morskim dnom i mirnom vodom uvale, veoma je slična famoznoj plaži Psaru (na koju se sliva svetski džet-set). Nešto dalje su plaže Ftelija, Elija, itd. Otvorenije su i više se oseti vetar, ali jednako lepe. Doduše, na njima nema mnogo sveta, pa ko voli da se odmakne od svega - eto prilike.

Plaža Psaru

Ukoliko imate vremena i želju da saznate nešto više o starogrčkoj kulturi, odvojite jedan dan za put na praktično nenaseljeno ostrvo Delos, u neposrednoj blizini Mikonosa. Ono predstavlja jedan od najbogatijih arheoloških nalazišta u Grčkoj, možda najpoznatije po statuama lavova na takozvanom Svetom putu.

Terasa lavova na ostrvu Delos

Što se tiče klabinga, najbolja sezona je jul i prva polovina avgusta. Tada se svi okupljaju na plažama Paradise Beach i Super Paradise Beach (koja je između ostalih, poznata i kao okupljalište gej populacije). Kruži priča da je san svake gej osobe da dočeka izlazak sunca na ovoj plaži. Romantične duše su to.

Tango argentino...

To je mesto na kome će vam čvrsti mišići zadnjice zanosne Argentinke probuditi asocijaciju na mesnati biftek rasnih krava argentinskih pampi. A još to iščekivanje večernjeg izlaska s odreskom divne govedine, voda koja curi na usta, pozivni broj +54 i... odgovor "odabrali ste nepostojeći broj"! Tako blizu, biftek moj, a tako efimeran osta. Romantični zalasci sunca će me ubiti. Jose Cuervo, žuti, evo nas.

Nepostojeći broj

Godinu dana nakon toga, godinu dana razmišljanja o tome da možda nije imala kredita, što je međunarodni operater protumačio sasvim površnim komentarom da "broj ne postoji", iako je postojao, u nekoj drugoj dimenziji, nekom lepšem vremenu - rodili su ideju da je bolje poslati SMS. Pošaljite SMS, čitaoci. Ako uspete da zadržite kontrolu i ne proklinete kurvu, te momentalno izbrišete "pogrešni" broj.

Da ne bi Tamare, vesele i inteligentne Španjolke koja radi u nemačkom ogranku Majkrosofta, a govori više svetskih jezika - propao bi osećaj društvene koristi. Ležerna razmena poslovnih kontakata podiže moral pred put u Atinu. Atinu, kojoj se i ove godine radujem. Kao lud.

Jel' neko za pivo?

Ingeniozni simbol

Zašto je riba simbol hrišćanstva? Sigurno nije zato što ribe poslovično nisu pričljive, što se pak dovodi u vezu sa zavetom ćutanja rane hrišćanske zajednice u Rimskom carstvu zbog straha od progona i pogroma.

Reč "riba" (na starogrčkom: ἰχθύς, odnosno ΙΧΘΥΣ; čita se "ihtus"), od početnih slova izraza na starogrčkom "Ίησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ" (čita se: Ijesus Hristos, Teu Jios Soter, u prevodu: Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj) postala je simbol svih Hrišćana i zapravo je bila izvorni, tajni simbol hrišćanstva. Tajni, zato što je hrišćanstvo kao religija bilo zabranjeno. Igrom slučaja, riba je postala znak prepoznavanja.

Slično tome, u Italiji tokom Austrougarske okupacije narod je ispisivao parole "W VERDI" (Živeo Verdi), a da se zapravo mislilo "ŽIveo Kralj!". VERDI u ovom slučaju predstavlja akronim od "Vittorio Emanuele, Re D'Italia" - Vitorio Emanuele, Kralj Italije"). Sam Verdi, kompozitor, bio je zapanjen da je odjednom postao toliko popularan, ali ubrzo je shvatio o čemu se radi. 

Ova dva primera prikazuju ingenioznost simbola i nepostojanje potrebe da isti bude povezan sa idejom koju simbolizuje. Naprotiv. 

Da li znate neki drugi simbol sa sličnom pričom?

Kleomen III

Postoje neki istoričari koji osporavaju činjenicu da je Isus Hrist postojao kao istorijska ličnost. Zapravo, iako danas postoje brojni zapisi iz Hristovog vremena koji nedvosmisleno potvrđuju da je Isus Hrist postojao kao istorijska ličnost, kult koji je oko njega stvoren možda ne pripada istom čoveku.

Naime, neka tri veka pre Hrista, u Sparti je vladao kralj Kleomen III. On je bio poznat po tome što je želeo da ukine dugove ljudi. U to vreme, ko nije mogao da vrati pozajmljeni novac, postajao bi rob onoga ko mu je novac pozajmio. Često se dešavalo da su se seljaci pozajmljivali od bogatijih ljudi da bi zasejali svoja polja, ali bi u slučaju prirodnih ili ratnih katastrofa mogli ostati bez letine što ih je pretvaralo u robove.

Kleomen je verovao da ovo nije ispravno i želeo je da dužnicima oprosti dugove ("i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim"). U svoje vreme, smatran je čudnim čovekom jer je išao protiv svog vremena i ustaljenih normi. Bio je i jedan od poslednjih velikih spartanskih kraljeva, koji je učvrstio vlast Sparte na gotovo čitavom Peloponezu.

Novčići sa likom Kleomena III

Nakon pada Sparte, ukinute su reforme koje je Kleomen sproveo, a sam Kleomen je sa svojim najodanijim ljudima krenuo u egzil u Egipat. U Aleksandriji je zatražio i dobio obećanje od cara Ptolomeja III Euergeta da povrati vlast u Sparti, ali je ovaj umro pre nego što je uspeo da održi obećanje. Kleomen je organizovao svoje ljude i pokušao nasilno da preotme vlast u Aleksandriji. To mu je samo donekle uspelo. Ljudima je na ulicama govorio da su slobodni, a oni su mu klicali, iako zaista nisu znali o čemu se radi. Verovali su da je on nekakav mesija.

Kada je pobuna propala, Kleomen je sa svojim ljudima zatočen, ali su uspeli da pobegnu. Pre nego što će izvršiti samoubistvo, pozvao je 12 svojih najbližih prijatelja na ono što je nazvao "poslednja večera". Tada im je saopštio da ga je neko od njih izdao i naredio im da odustanu od dalje pobune jer je stvar propala.

Tajna večera

Nakon samoubistva, novi kralj Egipta je Kleomenovo telo razapeo na krst. Istog tog dana, u Aleksandriji su zabeležene čudne prirodne pojave - zemljotresi, grmljavina, a sledećeg dana je primećena i zmija koja se popela na Kleomenovo telo. Za Egipćane je zmija bila simbol boga sunca i momentalno su Kleomena proglasili "sinom bogova" (ne jednog boga, već više njih - bili su mnogobožačka religija).

Sve ovo zabeležio je Plutarh, rimski istoričar, mnogo godina pre rođenja Isusa Hrista. Zanimljivo je koliko elemenata Kleomenovog života koincidira sa nama poznatom pričom o Hristovom životu: od dugova, preko kasnije aluzije na 12 apostola i na poslednju večeru, pa do raspeća na krst i titule "sina bogova".

A to je samo vrh ledenom brega.

Korupcija u Rimskom carstvu i danas

Korupcija današnjih političara je dostigla burleskni nivo. U politiku se ulazi da se iz bede uđe u imanje, da se zarade bezobrazne pare i nakrade za više budućih pokolenja. I sve prolazi. Ali nije sve uvek bilo tako...

Evolucija ne ide uvek u pozitivnom smeru, bar ne ona društvena.

Da bi čovek razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, potrebno je da pogleda u prošlost. Jedno veliko carstvo, koje je kulturološki značajno ujedinilo Evropu, a preko Sjedinjenih Američkih Država i svet - Rimsko carstvo, korupciju kao takvu skoro da nije ni poznavalo. To je bio sistem...



Kako je sve bilo organizovano?

Svaki "grad" je imao dva gradonačelnika, ono što su nazivali "duoviri" (lat. dva čoveka), koji su bili zaduženi za političko vođenje grada i za donošenje važnih odluka koje su uticale na živote svih stanovnika. Obojica su imali pravo veta na odluke drugog.

Pored njih dvojice, postojala su još dvojica važnih službenika zaduženih za infrastrukturna pitanja grada - puteve, akvadukte i ostala komunalna pitanja. Bili su neka vrsta inženjera danas (lat. ediles).

Glasanje za četvoricu ljudi koji bi vodili grad u narednih godinu dana (dvojicu duovira i dvojicu edilesa) održavalo se svake godine 1. marta, a novoizabrani bi stupali na funkciju 1. juna iste godine. Dakle, mandat im je trajao jednu godinu.

Ko je mogao da se kandiduje? Mogao je da se kandiduje samo slobodan čovek, koji je rođen slobodan (u to vreme, postojali su robovi, kao i oslobođeni robovi, lat. liberti). Pored toga, svaki kandidat morao je imati značajna finansijska sredstva zato što je u godini svog mandata morao da plaća platu za svojih desetak asistenata koje je sam birao, kao i da finansira sve ono što je bilo potrebno finansirati u gradu. Dakle, radi se o izuzetno velikoj količini novca kojom su morali raspolagati.

Ovo ne znači da u Rimskom carstvu nije postojalo plaćanje poreza i finansiranje iz državnog budžeta. Postojalo je, ali je u najvećem broju slučajeva na sredstva iz budžeta trebalo čekati više vremena, pa su to čekanje premošćavali najbogatiji ljudi u gradu - bilo je normalno da imućni ljudi plaćaju popravke opštih dobara u gradu (npr. u slučaju zemljotresa ili drugih razaranja, odnosno propadanja). Državni budžet se usvajao na godišnjem nivou, a novac se trošio u okviru budžetske godine. Sav novac iz budžeta, kao i iz privatnih izvora, koristio se za opšte dobro.

Šta je to značilo za običnog čoveka? Značilo je poštovanje prema opštem dobru. Nije se moglo desiti da neko oskrnavi ili ukrade neko javno dobro. Takođe, činjenica da su samo bogati mogli da se kandiduju za javne funkcije danas u mnogima može izazvati nekakav revolt, ali zaboravlja se da je ovaj sistem zapravo funkcionisao mnogo bolje nego što danas funkcionišu brojni državni aparati. Zapravo, najrazvijenija i najbolje uređena svetska sila - Sjedinjene Američke Države, preslikala je sistem funkcionisanja Rimskog carstva. U Kongres se mogu kandidovati samo američki državljani koji su rođeni u SAD (analogija sa slobodnim ljudima u Rimskom carstvu koji su rođeni slobodni), bez obzira na to da li su im roditelji rođeni u SAD ili ne (kao u Rimskom carstvu, deca oslobođenih robova - liberta, imala su sva prava kao i slobodni ljudi), i potrebno je da imaju mnogo novca - to nije nigde zapisano kao takvo, ali u praksi je to tako. Svi političari u Americi potiču upravo iz bogatih porodica koje sebi mogu da priušte da decu školuju na najprestižnijim školama i da ih usmeravaju od malih nogu ka tom cilju, da postanu kongresmeni ili drugi visoki državnici.

Nije ni čudo da je rimski pesnik Horacije (koji, pri tom, nije jedini primer), neposredno pred smrt jednog svog roba, panično trčao da ga za života oslobodi, kako bi ovaj mogao u carstvu nebeskom da bude slobodan čovek. Rimljani su zapravo verovali da ako neko umre kao rob na Zemlji, služi kao rob i na onom svetu. Neretko se dešavalo da se između robovlasnika i robova razvijalo veliko prijateljstvo koje je kulminiralo oslobađanjem roba u nekom trenutku. Međutim, ovi bi iz poštovanja nastavili da se staraju o svom bivšem robovlasniku, pozajmljivali mu novac i svu neophodnu pomoć (finansijski, robovi su zapravo bili mnogo imućniji od svojih robovlasnika jer su se bavili trgovinom, na koju je plemstvo gledalo kao na nedostojnu aktivnost).

Kandidovanje i politički marketing

Za razliku od današnjih vremena, gde svaki kandidat sam sebe hvali kao najboljeg i obećava u svoje ime da će uraditi štošta za svoga mandata, u ono vreme to je bilo nezamislivo. Filozofski gledano, potpuno su u pravu. Nije potrebno dugo razmišljati da se shvati da je samohvalisanje i samopromocija ništa drugo do običnog samoljublja koje drugima ne može da da nikakvu garanciju ni poverenje.

Ondašnji kandidati su ćutali. O njima su pričali oni koji ih poznaju. Drugi su garantovali za njih ili ih natpisima na svojim radnjama (grafitima na zidovima) podržavali. "Glasajte za tog i tog..." Slični natpisi sa predizbornim pozivima i danas se mogu videti na nekim očuvanim zidovima u Pompeji, gradu koji predstavlja najveći muzej rimskog načina života u svom izvornom obliku.

Logično pitanje koje se postavlja jeste pitanje motivacije jednog bogatog građanina da bude izabran na javnu funkciju, ukoliko ona sa sobom donosi samo ogromne izdatke, a neretko i pravo siromašenje izabranih. Pitanje ne čudi jer dolazi iz vremena korumpiranog načina razmišljanja, odnosno života u korumpiranom društvu. A odgovor je jednostavan - prestiž.

Vratimo se sada na trenutak na momenat kada su duoviri zapravo vršili svoju funkciju. U slučaju kada su oba duovira bila složna oko određene stvari, pri čemu bi zauzeli zajednički stav i doneli jednoglasnu odluku, sledeći korak nije bio izvršenje odluke (preko svojih asistenata i izvršnog aparata), već stavljanje ove odluke na glasanje pred Savet duovira. A Savet duovira sačinjavali su svi prethodni duoviri, odnosno gradonačelnici čiji je mandat prošao. Dakle, radilo se o ljudima koji su imali iskustva u javnim poslovima vezanim za konkretan grad, koji su nastavljali da vrše politički uticaj na mesto kojim su nekada i direktnije upravljali, što je obezbeđivalo kontinuitet i čime se izbegavalo ono što je danas često slučaj - da posle pada jedne vlade ili stranačke opcije, vlast u nekom mestu zauzme potpuno drugačiji kurs i bude u potpunom antagonizmu sa prethodnom. Takođe, ovakvom organizacijom odavalo se poštovanje prema ljudima koji su nešto značajno činili ili učinili za grad, pa makar i samo u materijalnom smislu.

Pored toga, svi duoviri, kao i članovi Saveta duovira, imali su posebne počasti kada je reč o prisustvovanju pozorišnim predstavama, borbama ili drugim svečanostima u teatrima ili arenama - najbolja mesta, ona u prvom krugu arene, odnosno teatra, bila su rezervisana upravo za njih. Možda to nekome danas izgleda malo, ali njihovo životno stremljenje je bilo upravo to: društveni prestiž i zasluženo poštovanje, a to su želeli i za svoju decu.

Dakle, kroz sve ovo gore navedeno, vidi se da se korupcija nigde ne spominje i da za nju nema mesta. To je upravo tako i bilo. Međutim, bilo bi neistinito reći da korupcije nije bilo nigde u celom Rimskom carstvu. Doduše, ona nije sistemski organizovana, niti je ikada bila planirana, ali se u nekim situacijama dešavala. Zapravo, dešavala se u slučajevima udaljenih provincija, najčešće tek osvojenih provincija u koje su često slati konzuli ili vojni zapovednici da uvode rimske vrednosti i zakone. Oni su nekada zakon uzimali na svoju ruku, pa su svojevoljno od lokalnog stanovništva ili njihovih vođa zahtevali plaćanje izmišljenih poreza, koje sam Rim nije nametao. Tako bi se oni sa službe od godinu dana vraćali u Rim mnogo bogatiji nego što su odlazili. Na to im se nekako gledalo kroz prste jer je ovo bila retkost, a ne praksa.

Zašto je ceo ovaj sistem propao? Ako zaboravimo na trenutak na to da ga najveća svetska sila danas primenjuje u priličnoj meri, veoma uspešno, i kažemo da je sistem kao takav propao, razlog treba potražiti u relativno neobrazovanim zagovaračima takozvanih jednakih prava za sve i opšte jednakosti među ljudima. Ne radi se tu samo o komunistima. Ideja je potekla već od same Francuske revolucije. Besplatno školstvo i pristup znanju bi trebalo da budu ideje vodilje današnjeg društva i to jeste ispravno, ali nije u svojoj celosti. Sama ta ideja pristupa svih svemu, ma koliko plemenita bila, nije u sebi sadržala mehanizam odbrane od najvećeg neprijatelja ljudskog napretka - ličnog okorištavanja pojedinca, rđavog pojedinca, zlog čoveka. A zli, mali ljudi postoje.

Drugo zlo čovekovo jeste brz zaborav svega onoga što je prethodilo sopstvenom osvešćenju. Živi se u periodu okovanom granicama sopstvenog života i zaboravlja se da je život kao takav postojao i pre nas i da će postojati posle nas. Latinska izreka koju su neki naučili, neki zaboravili, a neki o njoj i porazmislili - Historia magistra vitae est (lat. Istorija je učiteljica života), mnogo toga govori, ali ljudi u svojoj plitkosti, a pri tom, ogromnom strahu od učenja jer ono iziskuje više istraživanja, čitanja, slušanja i razmišljanja, a manje prazne priče potkrepljene samo sopstvenim (ograničenim) iskustvom, odustaju od toga da je shvate. Da bi razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, upoznaj prošlost. O tome je pevao i Bob Marli, veliki borac protiv okova neznanja.

Pametnom čoveku sva politička priča i stranačka filozofija danas mora biti nemoralna i apsurdna jer se dešava u političkom sistemu koji je izvitoperen i pogrešan. Danas ne postoji dobra opcija, jer sve opcije funkcionišu u okviru istog pokvarenog sistema, koji nema u sebi ugrađenu zaštitu od virusa zvanog čovek. Priča jednih protiv drugih je velika uvreda za inteligenciju. Na kraju se sve završava i bazira samo na jednom - ličnoj materijalnoj koristi uključenih strana. Kada korist postane duhovna, onda će sistem biti onaj pravi.

Alberobelo i truli

Alberobelo je malo mesto u regiji Apulija na jugu Italije u pokrajini Bari. Od Barija je udaljeno oko osamdesetak kilometara, a od obale Jadranskog mora ovo mesto deli dvadesetak minuta vožnje automobilom. Da nije specifičnog stila gradnje kuća u ovom mestu i okolini, Alberobelo bi bilo samo obični gradić u sušnoj Apuliji.

Truli

Takozvani truli (it: trullo) predstavljaju poseban tip male kuće koja se gradi od kamena i čiji je krov takođe napravljen od kamena. Najčešće je okrugle osnove, koja se "uvršava" tako što se kameni blokovi pod blagom kosinom u koncentričnim krugovima zatvaraju od linije tavanice prema vrhu. Krov se zatim oblaže nizom pločastih kamenova sive boje koji su postavljeni pod blagom kosinom tako da se voda ne zadržava na krovu niti prodire u konstrukciju.

Presek jednog trula - način gradnje

Prilikom gradnje trula, skele se postavljaju oko samog trula, a vični majstori odoka postavljaju kamene prstenove i ukrovljavaju sam trulo. Ne postoje potporne grede prilikom gradnje sa unutrašnje strane - krov trula se ne urušava zahvaljujući iskustvu majstora koji znaju pod kojim uglom da postave kamen, a da se on ne uruši dok ne stignu do uvršenja krova. Statika materijala zatim radi svoje i trulo može da izdrži test vremena.

Ovaj tip gradnje kuća svoj početak ima u 16. veku, kada su zbog problema oko dobijanja dozvola za ukrovljavanje, seljaci počeli da prave kuće "bez krova", odnosno bez tipične krovne konstrukcije. Parcele na kojima su truli izgrađeni su nepravilnog oblika, zbog oblika samog trula, pa su sve do dvadesetog veka ova naselja - od kojih je najveće upravo ovo u Alberobelu, bila ispresecana krivudavim ulicama, a parcele su bile i ostale nepravilnog oblika. Rešenje kvadrature kruga je i danas nepoznanica čak i samim meštanima.

Rejon Monti - maketa

Iako su ponikli kao spontano, divlje naselje, truli su vremenom postali popularna turistička destinacija i donekle je i infrastruktura koja ih prati pretrpela promene: napravljene su manje-više prave ulice, a sami truli su obnovljeni ili pretvoreni u radnje suvenira, restorane, izložbene prostore, hotele ili letnjikovce Italijana koji su poreklom iz Alberobela ili koji su kupili, pa renovirali neki trulo za boravak tokom odmora.

Trulo pretvoren u radnju suvenira

Danas se mogu videti različite grupacije trula: od samostalnih koji su obično kružnog oblika, pa do nekoliko spojenih trula, pri čemu "most" između dva trula može biti elipsoidnog ili pravougaonog oblika. Ova gaudijevska odlika gradnje ponovo duguje svoj izgled spontanosti i potrebama momenta. Naime, kada su seljaci gradili svoja trula, gradili su ih prema trenutnim potrebama. Kako se broj čeljadi povećavao, a samim tim i potreba za dodatnim prostorom za spavanje, novi trulo bi se dograđivao uz stari i spajao tako da gradi jednu celinu. Nekadašnji način života bio je takav da se u kućama, uključujući i trule Alberobela, živelo sa domaćim životinjama. Deo kuće bio je odvojen za njih, a između nije postojala posebna pregrada.

Unutrašnjost kupole trula izgleda veoma uglačano, a kamenovi su precizno postavljeni jedan preko drugoga. Uglačanost nije samo efekat preciznosti majstora, već i kasnije dorade. Kada bi ukrovljavanje bilo završeno, majstori bi počeli da rade na unutrašnjosti kupole: čekićem bi obijali nazubljene delove kamena (praktično, iznutra je pre intervencije krov imao izgled kontrastepenica - bio je nazubljen). Na taj način, svod je pratio jednu liniju od zida do vrha kupole.

Tavanica trula iznutra

Unutrašnjost jednog trula - pretvorenog u galeriju

Stari deo Alberobela u kojem se nalaze truli, podeljen je na dva dela grada: rejon Monti (Rione Monti) i rejon Aja Pikola (Rione Aia Piccola). Rejon Monti je pravi turistički deo Starog grada i predstavlja zanimljiviji deo njegove celine. Tu se nalaze svi restorani, suvenirnice, kao i svi turisti. Od čuvenih trula, ističe se Sijamski trulo (Trullo Siamese), a najpoznatiji od svih je zapravo crkva Sv. Antonija na samom vrhu rejona Monti.

Alberobelo - mapa Starog grada

Brojni restorani su idealna opcija za večeru i specijalitete ovog kraja koji obuhvataju uglavnom jela na bazi povrća: paprike, paradajza, kapera, maslina. Pasta se često pravi od čuvenog nagorelog žita, pa je zato crnkaste boje i ima poseban ukus. Takođe, često se preko sosa stavljaju i mrvice hleba koje samom jelu daju hrskavost i upotpunjuju ceo doživljaj. Koriste se prilično i pesto (sos od bosiljka, belog luka, maslinovog ulja i tvrdog sira parmiđano) i borove semenke.

Dok šetate između trula, primetićete da na krovovima mnogih postoje čudni znakovi - krstovi, polumeseci, srca i neki drugi simboli. Zapravo, radi se o mešavini predhrišćanskih, hrišćanskih i modernih simbola (od modernih tu je vrlo popularno srce). Nekada je njihova uloga bila magijska, da ukućanima donese sreću, zdravlje, dobru žetvu i da ih zaštiti od zla. Danas je ona uglavnom turistička.

Simboli na krovovima trula

Sa druge strane, na brdu Aja Pikola, atmosfera je prilično drugačija. Osim vidikovca koji se nalazi gotovo u samom podnožju Aje Pikole i sa koga se mogu napraviti lepe slike druge strane, ostatak brda prekrivaju tišina i redovi ništa manje impresivnih trula.

Pogled na trule rejona Monti sa vidikovca

Na trgu Piazza del Popolo nalazi se i zgrada Opštine, a odatle počinje i dugačko šetalište Corso Vittorio Emanuele i moderni deo grada. Na samom kraju šetališta je impresivna bazilika Sv. Kozme i Damijana (Santi Medici Cosma e Damiano), crkveni muzej sa značajnim brojem artefakta iz istorije bazilike, a u produžetku ulice koja se provlači između muzeja i bazilike nalazi se i Veliki trulo (Trullo Sovrano): nazvan tako jer je bio jedini trulo sa dva funkcionalna sprata. Inače, truli su prizemne građevine i iz tog razloga je ovaj bio nešto posebno.

Bazilika Sv. Kozme i Damijana

Glavni trulo (Trullo Sovrano)

Veliki broj tek venčanih parova dolazi u Alberobelo da pravi svoje svadbene fotografije, uključujući i značajan broj stranaca. U ovom mestu snimane su i neke epizode popularnih serija (između ostalog i Beautiful - američka serija koja je najsličnija Dinastiji koja se davala u Jugoslaviji nekada davno kad je ta zemlja još uvek postojala).

Ovo mesto može da bude dobra baza za obilazak nekoliko drugih mesta u pokrajini Bari - obližnjeg Putinjana, nešto daljih Polinjana i Monopolija, kao i pećina Kastelane. Naravno, ništa vas ne sprečava da odete do Taranta, Lećea, Matere - ali u tom slučaju, obavezno rezervišite smeštaj u tim mestima jer nisu blizu (od 80 kilometara, pa naviše).

Šta videti u Apuliji?

Italijanska regija Apulija (ili Pulja - it: Puglia) se nalazi na krajnjem jugoistoku Apenina, obuhvata celu "štiklu" i pojas Jadranske obale do Fođe (Foggia), uključujući i samu Fođu. Glavni grad ove regije je Bari, sa preko 300.000 stanovnika. Ova regija je posle Padanije najravnija italijanska regija. Leta su vrela, a pejzaž odaje utisak spržene zemlje - dokle vam pogled seže videćete suvu, žutu travu, maslinjake i, s vremena na vreme, vetrenjače.

Apulija je i jedno od omiljenih letovališta Italijana, mada i određeni broj obaveštenih stranaca dolazi da vidi fantastične gradiće i prirodne lepote ove regije, podeljene na pet pokrajina - Fođu, Bari, Leće, Brindizi i Taranto.

Pet pokrajina u regiji Apulija

Bari

Pored toga što je lučki grad, Bari ima i međunarodni aerodrom i predstavlja najbolju početnu tačku na putu vašeg istraživanja. Iako sam ranije Bari zamišljao kao smrdljivi, sivi mali grad-luku u čijim vodama nema živog sveta i gde naftne mrlje zapljuskuju obalu, mišljenje sam potpuno promenio - realnost je nešto drugo. Bari je vrlo lep i veliki grad pun života i mesto koje vredi posetiti.

Ulazak u luku Barija u rano jutro

Alberobelo

Jedna od najvećih atrakcija Apulije je svakako gradić Alberobelo (Alberobello) sa svojim "trulima" (i trulli) - tradicionalnim kućicama od kamena, koje podsećaju na svojevrsni Diznilend ili hobitsko selo. Truli su podeljeni po rejonima - rejon Monti na kome se nalazi najveći broj ovih kućica, pri čemu je veliki broj njih pretvoren u radnje, prodavnice suvenira ili restorane, i rejon Aja - bez radnji, restorana i prodavnica i manje posećen, iako je bukvalno naspram rejona Monti.

Pogled na rejon Monti - truli u Alberobelu

Na samom vrhu rejona Monti nalazi se crkva Sv. Antonija - napravljena u stilu trula. Ona je i najveći trulo koji postoji.

Crkva Sv. Antonija - Alberobelo

Sa druge strane, na strani rejona Aja, kada već zađete u centralni deo grada i pođete glavnim šetalištem, naići ćete na veličanstvenu crkvu Sv. Damijana i Kozme.

Crkva Sv. Damijana i Kozme - Alberobelo

Iza crkve Sv. Damijana i Kozme, na stotinak metara, nalazi se i tzv. Trullo Sovrano (Glavni trulo). To je dugo bio najveći trulo u gradu sa još jednom osobenošću - u gornjem delu, na spratu, moglo je da se spava, odnosno postojala su dva funkcionalna sprata, za razliku od ostalih trula, gde je samo donji sprat "suveren", odnosno upotrebljiv u potpunosti, dok gornji sprat, ako postoji, služi uglavnom za ostavu.

Suvereni trulo (Trullo sovrano)

Monopoli

Monopoli je primorski gradić u blizini Alberobela i Polinjana. Svakako ga vredi posetiti zbog impozantnih istorijskih građevina - od Starog grada pa sve do zamka Karla V u neposrednoj blizini luke. Pored zamka Karla V se nalazi i jedan vrlo simpatičan mali restoran sa ukusnim jelima, ali su porcije iznenađujuće skromne za italijanske uslove.

Zamak Karla V u Monopoliju

Crkva presvete Bogorodice iz Madije (Chiesa Maria SS. Della Madia)

Polinjano (Polignano)

Sigurno ste čuli za pesmu "Volare". Možda ne znate da ju je pevao Domeniko Modunjo, koji je odrastao u Polinjanu gde su se njegovi roditelji preselili sa Sicilije, kao ni da je pesma pobedila na festivalu u San Remu 1958, a iste godine osvojila 3. mesto na Pesmi Evrovizije... Njemu u čast, podignuta je statua na jednom od vidikovaca grada na steni.

Statua Domenika Modunja u Polinjanu

Grad ima lepo šetalište, Stari grad sa svim lepotama jednog Starog grada, kao i malu plažu između dve stene na čijim vrhovima se sa obe strane uzdiže grad.

Polinjano - pogled sa vidikovca u Starom gradu

Polinjano - Stari grad (pogled sa vidikovca kod statue Domenika Modunja)

Putinjano (Putignano)

Putinjano se nalazi na svega petnaestak minuta vožnje od Alberobela, a njegova blizina ga čini odličnom opcijom za večernje izlaske zbog življeg noćnog provoda. Sam grad je vrlo moderan, a njegovo staro jezgro ograđeno gradskim zidinama, prilično je veliko i izgleda kao neki španski grad - uske uličice, bele visoke zgrade, od kojih je velika većina pravo umetničko delo za sebe... Grad je najviše prosperirao za vreme Vitezova malteškog reda, a vladavina Španaca tokom perioda Kraljevstva Dve Sicilije, verovatno je ostavila svoj trag.

Pećine Kastelane (Grotte di Castellana)

Ako imate vremena, posetite ove pećine. Obratite pažnju samo na to da ponesete nešto toplo jer je temperatura u pećinama oko 15 stepeni, pa ako je napolju 40, nije pametno ići bez gunja i vunenki. Inače, možete odabrati dve opcije - kraću, koja traje oko sat vremena i gde možete videti polovinu svega onoga što se u pećini nalazi, i naravno - dužu, koja se preporučuje jer je na samom kraju ovog linearnog pećinskog sistema najlepši i najosvetljeniji deo. Cena karte je oko 15 evra, a do pećina se lako i brzo stiže od Putinjana.

Pećine Kastelane (slika sa zvaničnog sajta)

Pored gore navedenih gradova, možete posetiti i Konversano (Conversano), Fasano, Lokorotondo (Locorotondo) i druga mala mesta, od kojih svako ima ponešto što će vam se svideti.

Matera

Grad za koji sam prvi put čuo pre dve godine, a za koji bi trebalo svi da znaju... ako njegova kandidatura bude uspešna, možda će postati evropska prestonica kulture 2019. godine.

Nalazi se u pokrajini Bazilikata, na jugu Italije - možda i najsiromašnije italijanske pokrajine, između Kampanije, Kalabrije i Pulje. To je grad u čijem je starom jezgru sniman film Mela Gibsona "Stradanje Isusovo". 

Dovoljan je jedan pogled na stari grad, na takozvanu zonu "Sassi" (moglo bi se prevesti kao Stene, Kamenje), da steknete utisak kao da ispred sebe imate otvorenu Bibliju. Poznat vam je osećaj, zar ne? Ne?

Kamenje o kome je reč zapravo su kuće uklesane u kamen iz perioda takozvane trogloditske kulture - odnosno, pravljanja kuća u zemlji ili u stenama. Sličan tip kuća, mada manje živopisan, postoji i u Guadiksu u Španiji. Razlika je u pejzažu: dok se stari deo Guadiksa nalazi uglavnom pod zemljom sa ventilacionim otvorima koji kao dimnjaci izbijaju iz nje, pa podseća i na groblje, stara Matera je uklesana u stenama i neretko put ili stepenice vode preko krova neke kuće.

Pogled sa vidikovca ispred Muzeja srednjovekovne i moderne umetnosti

Na trgu ispred Opštine se danas nalazi fontana - do skoro je preko tog trga išao saobraćaj, ali sve se promenilo kada su 1991. godine "otkrili" da se ispod trga nalazi jedna od najvećih cisterni za vodu u Evropi! Kada je centralni sistem vodovoda prošao kroz grad 1926. godine, cisterna je izgubila svoju funkciju i na nju se potpuno zaboravilo. Nemaju samo Srbi kratko pamćenje.

Fontana na trgu ispred Opštine

Igrom prilika, 1991. godine, otkriveno je da se ispod centralnog trga nalazi okromna cisterna puna vode koja je pretila da ugrozi okolne zgrade. Tada počinje njeno istraživanje... Njena dubina iznosi 16 metara, potpuno je ručno iskopana, kapacitet joj je oko 5 miliona litara vode, a sistem vodosnabdevanja je organizovan po kaskadnom principu - različite komore za prikupljanje vode (cisterne) prelivaju se jedna u drugu od centarlnog gradskog trga, pa do najnižih delova Starog grada. Kako se voda u cisternama ne bi ustajala, u njih su ubačene jegulje. Na taj način, voda je bila u stalnom pokretu.

Pored fontane, na trgu se nalaze i crkva Sv. Domenika (San Domenico) i crkvica posvećena Bogorodici (Materdomini).

Crkva posvećena Bogorodici - ispod lučnih prolaza izlazi se na vidikovac

Crkva Sv. Domenika

U pogledu na Stari grad se može uživati sa nekoliko vidikovaca (italijanski: Belvedere). Jedan od njih nalazi se baš na trgu ispod koga je velika vodena cisterna, kraj crkve posvećene Bogorodici. Drugi vidikovac se nalazi pored Muzeja srednjovekovne i moderne umetnosti, oko 500 metara dalje (samo nastavite dugim šetalištem koje se pruža po obodu Starog grada).

Pogled sa vidikovca pored crkve Bogorodici

Odatle već možete da počnete da se spuštate niz uličice Starog grada. Neke od njih su me podsetile na Granadu, na Albajsin. Međutim, atmosfera je potpuno drugačija: kao da ste zakoračili u daleku istoriju. Vlada potpuni mir i samo kada siđete do kraja u ovaj amfiteatar kuća u kamenu, naići ćete na nešto življu atmosferu - poneki automobil, kafić, meštane koji šetaju pse ili sede ispred kuće. 

Iza velike stene u podnožju Starog grada, gde je snimana scena razapinjanja Isusa u filmu "Stradanje Isusovo", nalazi se i tipična kuća otvorena za posetioce sa mobilijarom i predmetima iz starih vremena. Nastavite dalje i naići ćete na crkvu Sv. Petra i Pavla, poznatiju kao crkva Sv. Petra Kaveoskog (it: chiesa di San Pietro Caveoso) na nešto širem trgu.

Crkva Sv. Petra i Pavla

Odatle vas očekuje novo penjanje uz krivudavi lavirint stepenica koje nekad vode kroz prolaze sa lukovima i kriju delove koji se ne vide spolja, kao što su zasvođeni ulazi u crkve u grčko-rimskom stilu. Osetio sam se na momente kao Indijana Džons.

Lučni prolaz u srcu Matere

Vrata crkve u unutrašnjosti Matere

Jedan od tih prolaza vodi i do trga ispred gradske katedrale čiji zvonik dominira obrisima grada. To je novi vidikovac koji je na suprotnoj strani onog kod Bogorodičine crkve.

Gradska katedrala

Vidik sa trga ispred gradske katedrale

Okolo-naokolo, ponovo se spustite na drugu stranu grada i izaći ćete do samostana Sv. Agostina, a odatle zatvarate krug oko Starog grada na stotinak metara naviše...

Samostan Sv. Agostina

Nedaleko od ovog samostana, ali prema gradskom trgu, nalazi se i prelepa crkva posvećena Sv. Jovanu Krstitelju (San Giovanni Battista).

Porta crkve Sv. Jovana Krstitelja

Crkva Sv. Jovana Krstitelja

Priča o bilo kom italijanskom gradu ne bi bila potpuna bez pomena kuhinje i lokalnih specijaliteta. Ovde su tipična jela na bazi povrća: patlidžan i paprika su zaštitni znak, a paste sa različitim varijantama kuvanog povrća su neizbežne u restoranima. Zatim, tu je mahunasto povrće, razne salate, meso i, odskora - riba. Zapravo, skromni način života čitavog područja uticao je i na kuhinju. 

Gde je jeo Mel Gibson?

Kafanica se zove "Locano". Nalazi se blizu gradskog trga (blizu cisterni), na jednoj od prometnih ulica. Ova kafana (it: trattoria) dobija Mišelinovu zvezdicu već nekoliko godina uzastopno.

- Đe si Mele, đe's Gibsone!

- Ooo, poštovanje.

- Inače?

- Evo, dobro je. Sad smo naručili nešto da jedemo, pa...

- Ako, ako... e, dobar ti onaj film sa Isusom.

- Hvala.

- E, jesi ga odradio, vala...

- Trudio sam se da prikažem što realnije to vreme...

- Prikazo si ga, jebalo majku! Ima li kakih novih projekata? 

- Pa, radim... sledeći film će da bude Boj na Kosovu. Sad učim srpski iz te epohe, jer moji filmovi oslikavaju...

- Slušaj, jebeš ti šta? A? Znaš ti šta žene žele. Slušaj, napuštam te, drago mi je da smo se viđeli i popi nešta da te ne uvati meze! Aj uzdravlju! Konobar! Dajder da vim šta ima da se jede... i... donesi Gibsonu i društvu šta piju!

***

Da obiđete Materu, treba vam jedan ceo dan, ali bi optimalno bilo da imate dva dana na raspolaganju. Najbolje vreme za posetu sigurno je proleće ili jesen, zbog velikih vrućina, mada će vam vrućina biti u drugom planu taman i da dođete u sred leta. Najbliži aerodrom je onaj u Bariju. Odatle bi bilo najbolje da iznajmite automobil jer se u celoj ovoj zoni nalazi još nekoliko mesta vrednih posete, kao što su Alberobelo sa svojim Trulima, Polinjano, Putinjano, Monopoli, itd.