Pompeja - život u zagrljaju smrti

Jedna je stvar doći s ćerkom arheologa u Pompeju, a druga stvar sa arheologom, glavom i bradom, čovekom koji bolje poznaje kako je život tekao sto godina pre nove ere nego danas, čovekom koji se odmara šetajući kroz istoriju koja se i dalje piše istim ulicama grada koji je do kraja 16. veka počivao pod naslagama vulkanskog pepela, zemlje i rastinja - zaboravljen od svih kao da ga nikad nije ni bilo. Hiljadu i sedamsto godina se nije ni znalo za Pompeju. Ako se znalo, bilo je to nešto nalik na neprijatno sećanje potisnuto duboko u podsvesti. Ali život ovog grada nije prestao danom kada su utihnuli životi njegovih stanovnika i posetilaca te davne 79 godine. Vrelog 24. avgusta. Doduše, danas se u naučnoj javnosti, kao što obično i u bilo kojoj javnosti biva, polemiše oko datuma jer ima onih koji tvrde da se tragedija desila kasnije zbog toga što su pronađeni neki ostaci voća koje obično zri kasnije. Sve je to, pak, manje važno. Godina 79. je jedna važna godina u istoriji Pompeje. Tada je stavljena tačka na kontinuitet njenog razvoja, koji je počeo negde oko 800. godine pre nove ere, kada su grad osnovali Oski.

Gde ući u Pompeju? Ima jedan jedini službeni ulaz. Ulaznica košta 11 evra, a od ulaza vas put vodi pravo ka amfiteatru. Kada sam pre nekih dve godine prvi put posetio Pompeju, prepustio sam putu da me vodi i obilazak otpočeo od amfiteatra. Ali s arheologom je druga priča. Taman što sam zakoraknuo poluotvorenih usta nameštenih u položaj "Oopa!" - odušak koji čovek sebi da kad pređe liniju koja deli dečake od ljudi, modernu Pompeju od matere joj stare, Bruno savi ulevo niza stepenice i u tanki pojas koji deli svet mrtvih od sveta živih. Danas je ta linija previše tanka i dva su sveta izmešana, pa se ne može reći koji od dva sveta je mrtviji od onog drugog, ni gde ima više naroda, više života. 

Nekropolis - grad mrtvih

Grobnice od pre 2000 godina su i danas impozantne, iako su mermerne oplate i drugi ukrasi odavno poskidani i verovatno se nalaze po celoj Kampaniji, po dvorcima i letnjikovcima napuljskih kraljeva, od Napulja pa do Kazerte. 

Na grobnicama su na latinskom ispisana imena onih koji tu počivaju. Ime je uvek bilo skraćeno, tj. uvek se stavljalo samo početno slovo imena, a zatim prezime. Onda je išao rang i kratak zapis o tome koga  možete tu zateći ako kojim slučajem banete. Mnoge od tih grobnica su zapravo domovi nekadašnjih robova, ljudi koji su u jednom trenutku u svom životu oslobođeni. Takve su zvali liberto, odnosno "oslobođeni", "slobodni"...

Prva pomisao mi je bila ta da smo u delu groblja za sirotinju, ali daleko od toga. Od jednog do drugog groba, natpisi su bili nedvosmisleno jasni - titule ljudi koji su tu sahranjeni bile su one koje su obično zauzimali Oslobođeni, najviše titule u kategoriji "juče rob - danas grob". Šalu na stranu (ne znam šta mi je - mora da je druga čaša vina koju sam popio, a dobro plemenito vino iz Montepulćana), robovi su bili najbogatiji ljudi u Pompeji! Ovaj apsurd zaslužuje uvođenje nove definicije za ropstvo.

Robovi u Pompeji su radili kao trgovci. Njihove gazde su bili vlasnici nepokretnosti - imali su vile i zemlju, ali su trgovinu smatrali nedostojnom rabotom. Ono jes' - idi ti da se cenjkaš po pijacu za kilo kajmaka pa gledaj hoće li te zajebati i uvaliti ti onaj što su mešali s margarinom, a pri tom ti naplatiti deset dinara više od babe što prodaje čist kajmak dve tezge dalje. U svakom slučaju, robovi su trgovali - a gde je trgovina, tu je uvek bila i para. Jel' tako Miško? Jeste. 

"I dođe tako vreme", da i ja budem pametan pa citiram Andrića, kad ga svaka budala po fejsu citira, pa gospodar oslobodi svog roba. Šta se menja? Pa... ponešto. Njegov status kao čoveka koji je rođen kao rob ga je sprečavao u tome da obavlja određene funkcije u društvu tog vremena. Postojale su neke jasno definisane granice i svi su ih poštovali i nije bilo nevladinih organizacija da se bore za obespravljene robove. A ni oni se nisu bunili, već su živeli sa tim i gledali da maksimalno iskoriste prava koja imaju. Imali su i značajna prava. Kao slobodni ljudi, možda nisu mogli da postanu predsednici opštine, ali su mogli da budu u gradskom savetu, što je već u vreme pred apokalipsu Pompeje bilo značajna stvar. Kao danas predsednik kućnog saveta. Njihova deca, rođena u slobodi - uživala su sva prava. 

Ne treba smetnuti s uma finansijsko bogatstvo... sve ovo vreme, obespravljeni ili ne, robovi su bili najbogatiji ljudi u gradu. To su poštovali svi. Naravno, parama možeš ponešto i da kupiš, uključujući i status. Doduše, neke linije se nikad nisu prelazile, ali nije ni bilo potrebe. Na primer, jedan je liberto finansirao rekonstrukciju jednog hrama iz svoje vrećice (da ne kažem - džepa, jer ih tóga nija predviđala), ali je zauzvrat tražio da njegov sin, dečak od šest leta, bude izabran već tada za člana gradskog saveta. I bi mu odobreno. Natpis o činidbi i dan danas stoji iznad ulaza u Izidov hram.

Vratimo se Nekropolisu. Zakon onog vremena je zabranjivao da se mrtvi sahranjuju unutar zidina grada. Iz tog razloga, sahranjivani su van zidina, u krugu oko grada. Bila je to simbioza mrtvih i živih. Grobovi i velelepnost njihova govorili su o bogatstvu i ekonomskoj situaciji onih s druge strane zida. Između prvih grobova i zidina grada nalazio se takozvani sveti pojas od tridesetak metara u kome se nije smelo graditi. To je bila javna zemlja. Sveta zemlja. Vreme će pokazati da ponekad, kad su vremena teška, ništa nije sveto.

Jedan od nekadašnjih ulaza u drevnu Pompeju

Pored 79. godine, još jedna godina je vrlo važna u istoriji Pompeje. Desilo se nešto važno 17 godina pre apokalipse - snažni zemljotres je uništio veliki deo grada. Bilo je to 62. godine. Narod je to, naravno, pripisao činjenici da se bogovima nije dovoljno udovoljavalo, da su ih na neki način naljutili, a brojna podrhtavanja tla koja su se nastavila u godinama nakon zemljotresa naterala su mnoge da prodaju svoje već poluurušene kuće (što je bio slučaj sa jednom od kuća pretvorenom u perionicu veša) ili da sizifovski rade na udovoljavanju bogova. To vreme od zemljotresa do nestanka grada nije bilo dovoljno da se sanira šteta - i danas se vidi da su radovi na sanaciji od zemljotresa bili u toku kad se desila erupcija Vezuva.

Arhitektura grada

Više puta mi je tast ponovio da "mi danas ništa nismo izmislili". Što je više primera davao, sve sam više shvatao šta želi da kaže. Arhitektura gradova je bila izuzetno osmišljena. Pre nego što bi se počelo sa gradnjom, već je postojao plan razvoja. Grad su presecale dve glavne ulice pod pravim uglom, a na njihovim krajevima su bili ulazi u grad - severni, južni, zapadni i istočni. Ako je grad bio veći, bilo je više ulaza, kao i više od dve glavne ulice koje se seku pod pravim uglom.

Voda je bila javno dobro. Česme sa koritima su postavljane na raskrsnicama, pola korita je izlazilo na ulicu, a pola na trotoar. Na taj način je višak vode isticao u ulicu i odlivao se. Udaljenost od jedne do druge česme je bila tačno 80 metara. To je značilo da je maksimalna udaljenost izvora vode od kuće u datoj ulici mogla da bude 40 metara. Izuzetno je važna činjenica da se u vreme suše prvo zatvarala voda u privatnim kućama, zatim u bazenima, a uvek je moralo da je bude na javnim česmama.

Česma po kojoj je uilca Izobilja dobila ime

Arhitektura kuća je uvek pratila jednu glavnu ideju: sa vrata si mogao da vidiš ceo raspored. Dakle, kad staneš na vrata i gledaš prema unutrašnjosti kuće, prvo dolazi deo koji su zvali vestibulo, ili predvorje. Naziv potiče od imena boginje vatre i ognjišta - Veste. Odatle se prostor širio u atrijum u čijem je centru bio plitki bazen za prikupljanje kišnice. Plafona u tom delu nije bilo već je otvor na krovu (compluvium) služio za propuštanje kišnice. Ispod plitkog bazena (impluvium), nalazila se cisterna, a voda se iz nje uzimala po potrebi iz atrijuma. Odmah zatim, slede dve prostorije za obedovanje sa leve i desne strane: jedna letnja, jedna zimska. Jelo se u poluležećem položaju, a u prostorijama su bili postavljeni kreveti. Na kraju, pod uticajem Starih Grka, prostor se dalje odvajao u takozvani peristilium, odnosno, vrt oivičen stubovima. Pompejska kuća je zapravo bila u stalnom kontaktu sa prirodom.

Peristilium jedne bogatije kuće u Pompeji

Na ulicama, od kojih je najveća i najvažnija bila Via dell'Abbondanza, kako je danas zovu (ulica Izobilja), koja je ime dobila po jednoj česmi na kojoj je ispisana reč 'izobilje', nalazilo se mnoštvo prodavnica, barova, gostionica u kojima se moglo kupiti od brze hrane, preko kuvanog vina do nekoliko sati sna u zadnjem delu radnje, sa ili bez usluge devojke. Radan je to narod bio. Vino se pilo razblaženo s vodom i toplo, jer se nekada pripremalo tako da je bilo sirupasto i nije se moglo piti nerazblaženo. Sami barovi su zapravo bili deo kuće. Kad se posao oko 4 popodne završi, velikim panelima koji su bili naslagani sa strane i umetnuti u već postavljene žlebove, zatvarao bi se dućan i prostor bi postajao dom. Svaka je kuća imala donji i gornji sprat. Bogatije kuće su imale i posebne ulaze za sluge. Najpoznatije su Menandrova kuća (po freski na kojoj se nalazi čovek koji čita knjigu grčkog pesnika Menandra), Faunova kuća (po statui Fauna u plitkom bazenu atrijuma kuće), itd. 

Kao centar zabave za Rimljane i mesto koje je privlačilo brojne goste, od grčkih polisa na jugu, pa do trgovaca iz prekomorskih zemalja, Pompeja je bila pravi kosmopolitski grad. Devojke koje su radile u bordelu (lat. lupanare - bordel, javna kuća, kurvarnik) bile su iz svih krajeva tada poznatog sveta. Posebno na ceni su bile one egzotične, iz Egipta, Palestine, s helenskih ostrva. Uglavnom nisu govorile latinski, a gosti bordela su se s njima sporazumevali o raboti koju žele tako što će pokazati na oslikanu fresku sa datom pozom. Freske sa pozama su i danas prilično očuvane, a na ulazu u mali, zavučeni bordel na dva sprata, najveći je red turista i danas.

Ulaz u nekadašnji bordel

U zapisima koji su sačuvani iz vremena kad su mladi Rimljani svoja leta provodili u Pompeji, mogu se pročitati brojni jecaji i jadikovke zaljubljenih momaka i žal što moraju ostaviti svoju dragu i vratiti se kući. Mnogi ugledniji građani Rima u to doba imali su vile u Pompeji, pa su tamo slali sinove na letnji raspust ili i sami dolazili. Nije ni čudo da su se tu osećali dobro - moderni spa centri, kojima bi mnogi današnji pozavideli, radnje pune svakojake robe, vežbaonice u kojima su mogli da se nadmeću u sportu - obično u trčanju, plivanju, rvanju, teatri u kojima su se igrali najnoviji komadi starogrčkih tragičara i komičara, arena u kojoj su gostovali gladijatori...

Terme 

Kad je posao nakon dugog dana bio gotov, opšti ritual je bio odlazak u terme (spa centar). Bogatiji su sa sobom vodili sluge koji bi ostajali u prijemnom delu sa pregradama za ostavu robe - ono što su danas ormarići, u ono vreme su bile pregrađene komore bez vratanaca. Dešavalo se često da garderoba koju bi vlasnik ostavio pre ulaska u banjski deo dobije noge i novog vlasnika.

Terme su bile organizovane odvojeno za muškarce i za žene, a u oba slučaja sledile su isti princip - iz dela za presvlačenje se ulazilo u komoru sa toplim vazduhom (tepidarium) koji je zagrevan pećnicom koja se nalazila sa spoljašnje strane zida. Kroz prostoriju se kretalo preko sistema drvenih mostova na uzdignutim stubićima od naslagane cigle, postavljenih ravnomerno celom prostorijom, a između stubića je bila zagrejana voda koja je isparavala. Zidovi su bili dvoslojni, a između dva sloja je strujao vreo vazduh koji je izlazio kroz probušene rupe na delovima istog zida. Nakon izvesnog vremena provedenog u toploj prostoriji, gde se telo prilagođavalo toploti, a pore otvarale, ulazilo se u vrelu prostoriju (caldarium). Svod prostorije je bio kupolastog oblika kako bi se pospešilo zagrevanje vazduha - vreli vazduh koji se dizao do kupole, spuštao se zatim naniže kružno i stalno cirkulisao. Ovde su se već sve pore otvorile, prljavština se izbacivala iz kože i cedila uz pomoć metalnih zatupljenih noževa pokretima koji liče na šurenje praseta, a kad su bili zadovoljni, vraćali bi se u toplu prostoriju - u tepidarijum, a odatle bi ih put vodio u poslednju, hladnu prostoriju (frigidarium). Telo je već regenerisano i na kraju je ostalo da se namažu kremama i mirisnim uljima, pa da krenu ko na počinak, ko u kurvarluk.

Kurac! dragi gledaoci...

Danas dok šetate gradom možete ponekad pomisliti da su Pompejanci bili seksualni manijaci - s vremena na vreme videćete reljefni prikaz muškog polnog organa. Falus je u ono doba predstavljao zapravo nešto drugo. Bio je amajlija protiv uroka (jer kurac nema oči, očigledna logika). Nalazio se u svakoj kući, na javnim mestima, a danas se u narodu zadržao u pokretu hvatanja za genitalije kad treba da se desi nešto važno, kao molba vrhovnom biću da ishod bude onakav kakvim ga priželjkuješ. Nešto kao kad se čovek prekrsti pa kaže "Bože pomozi".

Falus ozbiljnih dimenzija

U Srednjem veku, međutim, Crkva počinje da se buni protiv upotrebe ovog simbola u narodu jer ga smatra neprimerenim hrišćanskoj tradiciji, pa se pod pritiskom simbol polako menja u rog, čuveni simbol protiv uroka u Napulju i južnoj Italiji danas. Analogija je očigledna, a u jeziku se direktna analogija održala u izrazu "cornuto" (od "corno" - rog, "cornuto" - rogonja, neko koga je žena prevarila, odnosno "cornuta", ako muž ženu prevari). U svakom slučaju, neko je nekom nabio kurac.

Teatri, amfiteatri

Pompeja je u ono vreme bila toliko napredna da se u njoj rodio i koncept amfiteatra - prvi sagrađeni amfiteatar na svetu je upravo onaj koji je sagrađen u Pompeji 80. godine pre nove ere. Rimski koloseum, da stvari stavimo u vremenski kontekst, izgrađen je 150 godina nakon Pompejskog! U vreme kada je izgrađen, nije postojao naziv za taj koncept, pa su ga nazvali spectacula. Kasnije su prešli na amfiteatar - ako je teatar bio polukružna struktura, onda dva teatra spojena u jedan čine amfi-teatar.

Amfiteatar - prvobitno: spectacula

Teatri su u ono vreme bili mesto kulturnih dešavanja, a usavršeni su do te mere da današnja pozorišta i na kraju stadioni funkcionišu na apsolutno istim principima - gotovo da ništa novo nije dodato, već su svi elementi preslikani.

Veliki teatar

Način na koji se u ono doba ponašala publika u teatrima i arenama ni po čemu se ne razlikuje od današnjice - postojala je jasna podela po staležima: ugledni građani, upravnici grada, javni službenici i pokrovitelji događanja - bilo da je reč o predstavama ili o borbi gladijatora, ulazili su u prostor teatra, odnosno arene na glavni ulaz koji se uvek nalazio u podnožju, tj. u nivou zemlje. Ulazeći, sa leve i desne strane su se odvajali polukružni hodnici iz kojih se sa leve ili desne strane izlazilo na tribine u prvom redu. Svi ostali su u teatar, odnosno arenu ulazili tako što bi se stepenicama popeli na gornji, najviši nivo, a zatim se spuštali do svog mesta.

Amfiteatar iz perspektive gladijatora - odvojeni nivoi

Postojala su tri nivoa: donji, za najistaknutije ljude i za pokrovitelja događanja koji je priređivao celu zabavu za prisutne, srednji, za bogatije ljude koji su sebi kupili mesto u tom redu, i gornji, za sve ostale. Ulazi u arenu i teatar su bili numerisani: "karte" su se prodavale u obliku žetona od tvdog materijala na kome su urezani broj ulaza, strana, red i broj mesta za sedenje.

Zanimljiva stvar je upravo odnos prema novcu i bogatstvu nekad i sad. U ono vreme su bogatiji ljudi finansirali javne radove - podizali su hramove, popravljali su hramove, gradili arene i sređivali ih po potrebi. Zauzvrat su dobijali slavu i njihovo ime je ostajalo na dar generacijama. Često bi statua pokrovitelja, uz statue članova porodice, bila postavljana na ulazu. Iako je postojao "opštinski" novac, na njega se nije čekalo već je najbogatiji, ili više njih zajedno, finansiralo radove.

Vežbaonica je u Pompeji bilo dve: manja, sumitska, i veća, dar cara Vespazijana. Uprkos uverenju današnjih generacija, u vežbaonicama Pompeje se nisu obučavali gladijatori. Gladijatori su obučavani u drugim mestima, a u Pompeju su dolazili samo povremeno i njihovo kretanje i zadržavanje u gradu su bili ograničeni. Nije ni čudo da je Arena izgrađena na obodu grada (tako se i danas grade stadioni - da ne bi došlo do zagušenja centra). Dešavalo se da se tokom gostovanja gladijatora okupi i po dvadesetak hiljada ljudi! To je otprilike i procenjeni broj žitelja grada u vreme erupcije 79. godine.

Tokom borbi gladijatora, masa je navijala. Incidenti nisu bili retkost, ali jedan koji se dogodio 59. godine kada su se "navijači" iz Noćere sukobili sa lokalnim "navijačima", pri čemu je nastradalo nekolicina ljudi, pa je i milicija morala da interveniše, dovela je do zatvaranja arene i svih dešavanja u njoj na period od deset godina. Ukaz je doneo sam car. To je bio prejak udarac narodu, kome je sva zabava obustavljena, činilo se, na večnost.

Tri godine nakon zatvaranja arena, desio se stravičan zemljotres koji je devastirao grad. Stradanja su bila tih razmera da je i sam car odlučio da ukine zabranu 62. godine jer je verovao da su građani već suviše propatili. Sreća u nesreći.

Mnogo se toga promenilo nakon zemljotresa. Nastupilo je određeno bezakonje, otimačina, uglavnom društvenog zemljišta. Sveta zemlja - pojas od trideset metara oko gradskih zidina, u kome se nije smelo ništa graditi, oskrnavljena je. Pojedinci su u tom delu počeli da grade grobnice. Nezadovoljstvo naroda je bilo veliko, pa se pribeglo i molbama prema caru ili uticajnim ljudima carstva da spreče bezakonje koje je uzelo maha. Rez je napravio upravo Vespazijan - ukazom je prekinuta otimačina svete zemlje i bespravna gradnja je zaustavljena, a narod je konačno dobio zadovoljenje. Šteta je već nanesena, ali nikada nije mogla biti do kraja ispravljena jer je tok istorije hteo da stavi tačku na razvoj ovog mesta.

Život se posle zemljotresa nastavio. Radovi su bili prisutni u svakom delu grada. Kameni kurčevi su dobijali obrise na sve više mesta po gradu, a požurilo se i sa obnovom hramova: ljudi su bili uvereni da ih stiže gnev bogova zbog zanemarivanja. Od hramova koji su postojali u gradu, izdvajaju se Apolonov hram, Dionizijev hram, Izidin hram.

Apolonov hram

Iako prva dva pripadaju evropskoj zaostavštini božanstava, zanimljivo je to da je prvi obnovljeni hram nakon zemljotresa bio onaj posvećen egipatskoj boginji Izidi. Novac za obnavljanje je obezbedio jedan liberto, a zauzvrat je tražio od gradskih otaca mesto u gradskom savetu za svog sina. A sin je u tom momentu imao samo šest godina. Dobio je šta je tražio i hram je obnovljen... Zašto je odabrao Izidin hram?

Izida je jedina obećavala život posle smrti... Jasno je zašto je ta ideja jednom bivšem robu, sada bogatom čoveku koji ipak nema sva prava slobodno rođenog, bila posebno prijemčljiva. Ne čudi ni što je hrišćanstvo uzelo maha i dva i po veka kasnije ozvaničeno kao državna religija Rimskog carstva.

Izidin hram

Kada je 79. godine umro car Vespazijan (naslednik Nerona), na prestolu ga je zamenio njegov sin Tit Flavije Vespazijan, koji je vladao samo dve godine i koji je zapamćen po tome što je za vreme njegove vladavine uništena Pompeja u erupciji Vezuva.

Ljudi u Pompeji su verovali da je Vezuv mrtav vulkan, bez obzira na to što je iz njega izlazio dim, koji i dan danas izlazi. Kada se nesreća dogodila, mnogi su pokušali da pobegnu, ali su se u pokušaju ugušili i pokrio ih je vulkanski pepeo. Danas njihovi ostaci, odnosno replike od maltera, mogu da se vide u Vrtu begunaca. U tom vrtu su nekada bili vinogradi - doduše, i danas su tu vinogradi, a proizvođači tvrde da je vino isto kao ono koje se tada proizvodilo. Svakako, radi se o marketinškom triku, jer je način proizvodnje promenjen, ali ima nešto u tome da čovek pije vino iz Pompeje! Košta, ali ko voli...

Posle još jednog dana provedenog u ovom najvećem muzeju na otvorenom, jedinstvenom arheološkom nalazištu na svetu - jer se u celosti može videti svaki detalj jednog antičkog grada i način na koji je on bio organizovan, za razliku od npr. Rima, gde se iskopine i ostaci iz antičkog perioda nalaze raštrkani po modernom gradu, shvatio sam da će biti potrebno još nekoliko odlazaka da bi se kockice mozaika složile u jednu jasniju strukturu.

Pogled na svetilište Bogorodice iz Pompeje iz drevne Pompeje

Pestum - Posejdonija

Duh Stare Grčke tiho nastavlja da živi u Južnoj Italiji, na obali Tirenskog mora u današnjem gradu Pestumu (Paestum) i obližnjem primorskom gradu Agropoliju (Agropoli). Tri monumentalna hrama posvećena boginji Atini, Posejdonu i boginji Heri, kao i muzej Pestuma sa svojim eksponatima učiniće da se osećate kao da ste u sred današnje Grčke. 

Prošlo je 2.500 hiljade godina otkako su ovi hramovi podignuti, a stepen njihove očuvanosti nadmašuje sve one u ostatku helenskog sveta.

Hram boginje Atine (Ceres)

Grad Posejdoniju (Poseidonia), prema utemeljivaču zapadnjačke geografije Strabu, osnovali su ahajski kolonisti koji su bežali iz Sibarisa (Sybaris). Religiozni deo Agropolija (na desetak kilometara od Pestuma) na kome se nalazi srednjovekovni zamak verovatno odgovara hramu koji je bio posvećen Posejdonu.

Nešto dalje od hrama Atine (poznatom i kao hram Ceres), nalazi se impozantni hram Posejdona (Neptuna), amblem dorske arhitekture na Zapadu. Iako je u 18. veku ovaj hram bio poznat kao Neptunov hram, on je posvećen kultu Here - odnosno, najverovatnije - Zevsu, što se može zaključiti sa oslikane statue od terakote sa bradom i bronzanom krunom.

Hram Posejdona (Neptuna)

Najstariji od tri hrama, onaj posvećen boginji Heri, nalazi se odmah pored hrama Posejdona. Izgrađen je 530. godine p.n.e, a poznatiji je kao Bazilika - kako su ga nazivali u 18. veku.

Hram boginje Here (Bazilika)

Posejdoniju su u petom veku pre nove ere pokorili Lukanijanci, italski narod samnitskog porekla. Od tog perioda, u Pestumu se prožimaju starorimska i starogrčka kultura i ovo mesto živi i razvija se sve do 1246. godine kada ga uništava Fridrih II (1194-1250), car Svetog rimskog carstva.

Pestum oživljava ponovo tek u vreme fašističkog režima, neposredno pre početka Drugog svetskog rata.

Ulaznica za posetu ovom arheološkom nalazištu košta 10 evra, kupuje se u muzeju i obuhvata posetu samom muzeju. Mala cena za osećaj koji pruža i za zadovoljenje nostalgije prema Grčkoj - a sve to na samo pola sata vožnje od Salerna!

Upaljač - gadžet za svaki dan

Prvo aprilsko sunce na školju. More je još uvek nemirno, a zaklon mola slabi vetar koji uspeva samo blago da uzdiže kose dveju sirena na neznatnoj udaljenosti od mene.

S vremena na vreme, bacim pogled i uhvatim obrise njenih grudi. Ne pravim razliku. Obe su divne. Sunčam se. Zatvorio sam oči i puštam sunce da radi svoje. Od njih dopire kikot i znam da je počelo...

Zapaliću.

Meškoljenje se nazire u slepom vidnom polju i sad već vidim osmehe. Ali kuliram. I tako svakim dimom cigarete. Ništa se važno ne zbiva.

Slušam samo grgoljenje vode ispod stena na kojima ležim i osećam vetar koji razmazuje sunčeve zrake po meni. Kamenje se već urezalo u leđa i podižem se da zapalim još jednu.

"Izvini, imaš li upaljač?"


Klimam glavom potvrdno i mrmljam "imam...". Prilazi preskačući sa jednog kamena na drugi. Muči se. Totalno uživam u prizoru i polako, nezainteresovano, vadim paklu, pružam joj upaljač i vidim divan osmeh pun belih, mlečnih zuba. Stežem opasač. Ne ovaj put.

Drugarica gleda i smeška se. A ja gledam u jedrilice u daljini i na "hvala" odgovaram sa "molim".

Upaljač zbližava ljude.

Pariz - grad brzine svetlosti za tri dana

Put me nikad nije navlačio na tu stranu, prema Francuskoj, Parizu. Uvek sam odlagao neizbežno, sumnjajući da je za posetu ovom gradu potrebno malo više od običnog proputovanja. Sumnje su bile na mestu.

Pariz je grad brzine svetlosti. Vreme se ne proliva, već se u trku prelistava u metrou, prelazi sa knjige na knjigu, sa slova na slovo, s Parižanina na Parižanina. Zarazna pohlepa za vremenom je pretočena i u pravilo za korišćenje pokretnih stepenica: "Molimo, krećite se desnom stranom." Levom stranom galopiraju oni koji žure, za vremenom, za novcem. 

Pariz je grandiozan. Monumentalan. Palate su fascinantne i građene su po meri džinova, ne običnih ljudi. Shvatio sam odakle potiče poslovični francuski osećaj superiornosti i insistiranja na tome da svi moraju da govore francuski jezik. Kada imaš grad kao što je Pariz, osećaj superiornosti je na mestu. Sam Hitler je bio toliko fasciniran Parizom da je svoju novu prestonicu sveta želeo da modelira upravo prema ovom gradu. 

Kako se snaći u gradu

Ceo grad funkcioniše zahvaljujući izuzetnom sistemu javnog prevoza. Na raspolaganju su vam takozvani šatlovi (vrste voza koje prevoze putnike od aerodroma do železničke stanice), vozovi (RER, linije A, B i C) i metro (oznaka je M, a svaka linija ima svoj broj, npr. M1, M2, M3...). 

Ako stižete na aerodrom Orli (Orly), najbolje je da kupite odvojeno kartu za šatl OrlyVal (košta oko 8 evra) i dnevnu kartu za metro (košta oko 10 evra). Ono što će prodavci uvek pokušati da urade jeste da vam prodaju spojenu kartu od aerodroma do grada za 11,30 evra (koja obuhvata šatl OrlyVal i kartu u jednom pravcu do centra). Međutim, ako istog dana želite da koristite metro po gradu, moraćete ponovo da kupite ili dnevnu ili višednevnu kartu. 

Druga opcija jeste da kupite kartu NaviGo (potrebna vam je slika - automati su odmah pored biletarnice) za sedam dana. Sve zavisi od toga koliko ostajete.

Šatl OrlyVal vas prevozi do stanice Antony. Tu presedate na voz (RER), na liniju B - pratite oznake, u smeru prema Mitry-Claye. Na mapi metroa i železnice obeležene su sve stanice na toj liniji. U odnosu na to gde treba da stignete, odredite i na kojoj stanici ćete izaći. Dovoljan je jedan dan da se osetite kao da ste izuzetno snalažljivi i da poznajete Pariz uzduž i popreko. Razlog je taj što je sve vrlo pregledno i jasno obeleženo.

Mapa pariskog metroa

Šta videti

1. Ajfelova kula (Tour Eiffel) - (karta košta 14 evra da biste se popeli do vrha; možete kupiti i kartu od 8 evra za izlazak do prve etaže)

2. Trokadero (Trocadéro) (odavde je najbolji pogled na Ajfelovu kulu i okolinu)

3. Trijumfalna kapija (Arc de triomphe)

4. Jelisejska polja (Champs-Élysées)

5. Mala palata (Petit Palais) - kod Jelisejskih polja

6. Velika palata (Grand Palais) - prekoputa Male palate

7. Opera Garnijer (Le Palais Garnier) - Pariska nacionalna Opera

8. Katedrala Notr-dam (Cathédrale Notre Dame) (izgrađena 1163. godine)

9. Muzej Luvr (Musée du Louvre)

10. Vojni muzej (Musée de l'Armée) (u njemu se nalazi i grobnica Napoleona Bonaparte) u oblasti Invalides.

Vojni muzej (Musée de l'Armée)

11. Bazilika Svetog srca na Monmartru (Sacré coeur)

12. Mulen ruž (Moulin Rouge) - (zbog svoje fame ga treba posetiti, ali budite spremni da se razočarate spoljašnjim izgledom; daleko je to od glamura! Međutim, siguran sam da kada padne noć, to mesto postaje nešto drugo...)

13. Galerija Lafajet (Galeries Lafayette): mesto za ekskluzivni šoping u predivnom ambijentu svodova sa oslikanim staklima (vitražima) i balkonima kao u operi. Nalazi se nedaleko od Opere Garnijer.

Zaključne napomene

Pariz je izuzetno skup grad. Da biste uštedeli, najbolje je da ne dolazite, ali ako ste se već odlučili na taj korak i želite da prođete jeftinije, organizujte se na vreme (a ne kao ja). Posetite sajtove svake od atrakcija koje želite da obiđete - možete eventualno naići na neki popust kod kupovine ulaznica ili slično.

Obratite pažnju na hotelski smeštaj. Ako želite da uštedite, moraćete da napravite ogromne kompromise. Barem je moje iskustvo tako. Cena dobrog hotela (da vam bude drago što ste se vratili u svoju sobu u kojoj ćete se pružiti na udoban krevet ili istuširati u lepom kupatilu) iznosi oko 150 do 200 evra za noć. Za sve ispod toga, kvalitet drastično opada. Za 40 evra, koliko sam rizikovao i opekao se, dobio sam ultra-raspadnutu sobu bez kupatila, ali u delu grada oivičenom prepoznatljivim slovom O (pariski "krug dvojke"). Sada bih platio više.

Dođite na barem 7 dana. Tako ćete moći da vidite sve glavne atrakcije, da posetite bar nekoliko izuzetnih muzeja i da, pri tom, ne oštetite sopstveno zdravlje. Gore navedenih 13 atrakcija sam uspeo da vidim za nepuna četiri dana (od čega sam imao samo 1 ceo dan na raspolaganju - ostalo su bili polovični dani; naravno, pao mi je imunitet od svakodnevnog obilaženja, pešačenja, vožnje u metrou i spavanja u memljivom hotelu. Takođe, nisam posetio nijedan muzej - samo sam uspeo da ih slikam spolja, ali i to je nešto).

Probajte čuvene pariske kolače macarons!

Macarons - čuveni pariski kolači

Vodite računa o tome gde jedete. Često se plati mnogo, a jede se loše. Često sve izgleda fenomenalno, ali ukus ne opravdava izgled.

Bastilja je srušena, zapaljena, ne postoji. Međutim na trgu Bastilje u ulici La Roquette i La Harp nalazi se veliki broj kafića u kojima se okupljaju omladinci i omladinke.

Trg Bastilje

Cigarete koštaju puno. Crveni Marlboro košta 6,60 evra. Mislio sam da je 5 evra gornji limit cene, ali Francuzi ne znaju za bol. Čaša vina je obično oko 5 evra. Jedan obrok u restoranu će vas koštati oko 20-30 evra po osobi.

Uživajte!

Santorini - prvi deo

Na sam pomen reči Santorini, u mislima se javljaju samo lepi prizori belih kućica i crkvi sa azurno plavim krovovima, mondenskog mesta koje treba posetiti bar jednom pre nego što čovek umre. A sve su prilike da ćeš pre umreti nego što ćeš nogom kročiti na vulkansko tlo ovog ostrva.

Fira

Dva su načina da do njega dođeš - vodenim putem ili avionom. Avion je svakako pogodniji zbog udaljenosti od kopna - brzom brodu treba oko pet sati iz atinske luke Pirej, mada ako si na Kritu, putovanje do Santorinija nije loša ideja.

Na ostrvu se nalazi nekoliko gradića i dosta čuvenih mestašaca koje valja posetiti. Sva ova mesta su raštrkana na različitim delovima ostrva, tako da je iznajmljivanje automobila, skutera ili kvada najbolja opcija. Definitivno savetujem da odmah u luci iznajmite automobil - košta oko 30 evra na dan, a na benzin će vam odlaziti od 5 do 10 evra dnevno, što je prihvatljivo. Da biste videli sve znamenitosti ostrva potrebno vam je nekoliko dana. Četiri dana su optimalna, ali možete sve videti i za manje vremena.

Kao što je Zakintos poznat po velikim morskim kornjačama čija su gnezda obeležena letvicama spojenim u piramidalnu strukturu po plažama, kao što je Hidra poznata po magarcima - tako je Santorini poznat po kamiljem stopalu. Pričali su mi, ali nisam verovao, dok prvog dana sa porodicom nisam otišao na najbolju plažu na ostrvu - crnu, vulkansku plažu Kamari na kojoj će vas sačekati mir, kristalno čista voda puna riba i ribica koje grickaju, a moći ćete da uživate i u prizoru kamiljih stopala prostrtih na ležaljkama ili kako tek izlaze iz vode (običaj je da se u ovom slučaju otpije gutljaj piva i izgovori "pomozi Bože").

Kamilje stopalo

Najveći grad na ostrvu je Fira, najpoznatiji Ija, a vredi posetiti i Pirgos. Preostalo otpada na plaže - Crvenu, Crnu i Belu, vinarije i krivudavu putnu infrastrukturu.

Iako svaki Ciga svoj zalazak sunca hvali, na Santoriniju je opšti metež da se dođe do najzapadnije tačke Ije na kraju dugog šetališta kroz živopisni gradić na kičmi stene. Ija je pravo mondensko mesto, mesto na kome želiš da potrošiš sav imetak za oporavak duše i njeno izbavljenje u jednom od privatnih apartmana uklesanih na padini ovog komada vulkanskog ispljuvka, kao naslikanih kičicom nadrealiste, sa bazenima čija tirkizno zelena ili azurno plava boja - efekat svetiljki postavljenih oko vode - izgledaju kao školjke, otvorene i spremne da te poklope dok se opuštaš uz pogled na luku, more i kalderu...

Kaldera

Što se više približavaš kraju puta, gužva je sve veća. Čuju se svi jezici sveta, a najviše italijanski, engleski i nemački. Zbog stepenika, guranje dečijih kolica prerasta u golgotu. Stigli smo. Sunce je već zašlo. Vide se još uvek predivne nijanse crvene i narandžaste boje neba i tamno-plava boja mora. Sledeći put ćemo ranije poći.

Zalazak sunca u Iji. Kasno Marko na Kosovo stiže.

Vraćamo se po auto koji smo parkirali na jednom parkingu koji su izgleda ostali prevideli. Dosta je prostran i nalazi se odmah na početku dugačkog šetališta. Sva mesta kraj puta su bila zauzeta. Izgleda da ljude mrzi malo bolje da pogledaju.

Razmišljamo o tome kako ćemo po povratku u Firu prošetati kratkim ravnim šetalištem i naručiti hranu kod Kineza. Umorili smo se od girosa, pomfrita i duboko zapržene hrane. Već sam gladan. A na ulazu u naš parking stoji podignut debeli lanac zaključan katancom za stub. Ništa od ovoga nisam ranije video. Znak za zabranjeno parkiranje visi na sred oklembešenog lanca...

U međuvremenu su došli još dvoje Italijana koji su se greškom parkirali gde i mi. Preuzimam inicijativu i raspitujem se u baru prekoputa o vlasniku parkinga, pa me upućuju na kuću na glavnom šetalištu čije dvorište izlazi na naš parking. Mrak je, a iz dvorišta zabarikadiranog visokim zidovima čujem samo kevtanje džukaca, nekog manjeg i više većih. Ne znam da li su iz istog dvorišta.

Vičem nešto, a kerovi laju sve više. Otvaram vrata kapije u nameri da uđem i pozvonim na vrata, ali čujem lavež koji se približava i momentalno uzmičem. Ne vidi se ništa u dvorištu. Neka baba na kraju promiče u kućici i pokušavam da doprem do nje kricima. "Signomi!" (jedna od retkih grčkih reči koje sam naučio - "Izvinite!"). Vičem i skačem i na kraju neko otvori vrata. "Kali spera. Naš auto je na parkingu. Možete li da otključate katanac?" Iako sam ostatak izgovorio na engleskom, jedna drtina od žene, kao odvaljena od stene, poče da viče na mene na grčkom. Shvatila je šta je problem. I ja sam odmah shvatio da nije prvi put da neki jebeni turista parkira auto u njenom dvorištu. Iako nisam razumeo gotovo ni reč, shvatio sam sve šta je vikala dok je nadrkana prilazila sa ključem u rukama. Teško je hodala, noge su joj bile kao klade, natekle, a po čitavoj površini su joj izlazile proširene vene koje su na mesečini izgledale sablasno. Napravila je prvi korak niza stepenice i hladan znoj me je oblio jer sam mislio da će se strovaliti. Jedva je silazila, ali je zato snaga glasa koji je iz nje dopirao drmala zemlju. "Izvinite... nisam znao..." "Šta koji kurac nisi znao!? Niko od vas ne zna! Svi se prave pametni i parkiraju u moje dvorište!" Blaga pauza. Okreće se prema meni i vidim mržnju u očima, a pena joj izbija na usta. "Slušaj, ja mogu sad da vas ostavim ovde pa se jebite do sutra!" "Ali imam malo dete..." "Trebalo je da misliš ranije! Dosta mi vas je!" Ćutim. Već smo sišli do ostalih. "Šta!? Još vas ima! Jebo vam pas mater svima redom!" Približila se lancu. Posegao sam za sitninom u džepu, reko' da joj dam da je odobrovoljim. Imalo je skoro dva evra kad se sve sabere. Hteo sam diskretno, šarmantno da joj tutnem novce u ruku, namignem i kažem "Da popiješ nešto", kad iz nje prasnu bes! "Napolje! Napolje! Brže dok se nisam predomislila!" Potrčah ka autu nek je đavo nosi. Drž' dijete, sklopi kolica, zatvori prtljažnik, go! go! go! Čujem babu kako viče dok ulazim u auto: "Mogli ste bar da se zahvalite!" Jeste. Ima pravo. Otvaram prozor auta i pokunjeno govorim "Efharisto." "Marš u pičku materinu!" I' čuma te odnijela! Stiskam gas i počinjemo da se smejemo, od straha.

"Hvatam ga u letu"

Popodnevno razgledanje

U Firi je puno sveta uveče. Šetalište nije veliko, ali je zanimljivo videti toliko opuštenih ljudi. Male strme uličice sa dosta stepenika vode i do vrha gradića, a uske uličice sa čijih izloga džidžabidže napadaju prolaznike podsećaju izuzetno na Albajsin u Granadi. Sve je puno ljudi, a po silasku niz strme uličice nailazimo na veliki broj kafića i barova, punih mladih ljudi koji piju i zezaju se i napolju i unutra. Promoterke ne da promovišu nego su bezobrazne! Siguran sam da među njima ima i vlasnica kamiljih stopala koje sam tih dana viđao po plažama. Valja se ovde vratiti. Bar na pivo.

Božić u Italiji

Već treći Božić (što pada 25. decembra) proslavljam u Italiji i donekle se razumem u folklor. Šta je to što ga obeležava? Prvo, bar ove godine, to je za mene pesma "A Natale puoi".

Pored toga, cela pretpraznična groznica kupovine poklona - kad si se već istrošio plaćajući stotinu drugih dažbina, treba kupiti poklone za porodicu i drugare. Svi se utrkuju da kupe što više i da što više obraduju svoje. Circulum viciosus mešavine sreće i nezadovoljstva koji te ostavlja potpuno praznih džepova i često učini da sam praznik izgubi smisao koji ima - odmor.

Božić u Italiji i čitava ta groznica izuzetno liče na Novu godinu u Srbiji i novogodišnju groznicu koja vlada kod nas. U stvari, potpuno su identični.

Danas je Badnje veče, a u Salernu je običaj da ljudi izađu na korzo (ceo grad i okolina se sliju na glavno šetalište), tzv. struscio i pozdravljaju se sa prijateljima, poznanicima i daju poklone jedni drugima. U barovima trešti muzika, a po manjim uličicama i trgovima su štandovi prodavaca pržene ribe u fišecima (it. cuopo - fišek pržene ribe: lignje, girice, inćuni, itd.), šećerne vune, slatkiša od kojih ti srce stane, služi se vino, šampanjac i puno je ljudi.

Uveče se porodica okuplja na večeri. Služe se razne đakonije iz mora: moj favorit bez koga ne može da prođe Božićno poselo su škampi u crvenom sosu koji se služe u čašama za sladoled, zatim veliki škampi zapečeni u rerni na morskoj soli, pakeri (tip paste) u sosu od jastoga ili nekom drugom crvenom sosu (na primer, sa vrganjom kao jednim od sastojaka), tu su i razne druge zafrkancije - prljave dagnje, kapice (vongole), itd. Jede se do iznemoglosti.

Između obroka se otvaraju pokloni - jedan po jedan. Problem je kad posle dva-tri mezeta ispucaš sve adute, dok drugi nastavljaju da te iznenađuju.

Na kraju večere, ako nisi uspeo da ispratiš salve poklona, bar gledaj da ispratiš protivnike u pokeru - skoro svaka porodica ima profesionalno koferče sa čipovima, kompletom karti za poker, lokalne igre (npr. dosta se igra napuljska "skopa" - it. scopa). Pripremi sitninu.

Na kraju ti ostaje samo da se dobro ispavaš.

Smaknem-ti-ga-majci sveta

Svi su ga prizivali i željno iščekivali. Svi su postavljali šatro smešne komentare i rugali se smaku sveta u lice na fejsu. Nezaobilazni saveti su bili i "hej, pojebite sve one koji vam se nađu pri ruci jer - vreme je proleću!", "zašto da učim kad mogu da se kurčim - ionako je sve gotovo 21.og (posadim te na mog)" i zauzimali su prve redove u sali uz 3D naočare, kokice i pičkice (pomamni reciprocitet kod žena nisam primetio).

A ja sam sinoć zbog svega toga sanjao kraj. 

Bili smo kući. Nebo je bilo oblačno. Prethodnih sati je padala kiša, pa se podigla i neka magla, a oblaci su se spustili do vrhova brda koji su okruživali grad. Isto kao sad (u pič...). Izašao sam na terasu i pogledao u nebo. Oblaci. Već je 21. decembar, jutro. Ništa se ne dešava i vlada lepa tišina, zatišje pred smak sveta. 

Čujem pucketanje i vidim da se već nisko pri zemlji, na jednom mestu iz oblaka ukazuju užarene kapi kiše meteora. Samo na jednom mestu. Raspršuju se i padaju na zemlju među stabla čečara. "Počelo je!" vičem ukućanima. Pre nego što su uspeli da dođu do terase i vide i sami prizor za koji se tražila karta više u End of the World Cinema, vatra je počela da pljušti iz oblaka, razdirala ih je i padala na više mesta istovremeno i pre nego što je pala i po našoj kući, kroz nju i po dvorištu, uspeo sam da vidim samo kako komadi meteora presecaju stabla kao da su od putera. Privili smo se jedno uz drugo. 

Meteori su proždirali prostor oko nas. Osetio sam da se dezintegrišem živ. Snažna radijacija me je proždirala i jedino što sam mogao da uradim jeste da zagrlim dete i da tih poslednjih nekoliko sekundi provedemo zajedno. Setio sam se Pompeje i skamenjenih leševa ljudi i dece. Tih poslednjih sekundi mi je kroz glavu prošlo samo "o, jebem ti scenario izumitelju svih stvari! Jes da je tvoja poslednja, ali koja ti je ovo fora!?"

Život mi nije proleteo pred očima, što je minimalni preduslov za sigurnu smrt. Probudio sam se. Ipak je smrt ovog puta ostala samo "neprovjerena glasina", da citiram Emira Kusturicu.

Ne prizivajte nesreću. Ne svirajte kurcu. I nadasve, ne činite to svi u isto vreme jer svi mogu sve (znate li da kad bi svi Kinezi istovremeno prdnuli, snaga akumuliranog gasa bi mogla da podigne balon braće Mongolfjer visoko u zrak?).