Pestum - Posejdonija

Duh Stare Grčke tiho nastavlja da živi u Južnoj Italiji, na obali Tirenskog mora u današnjem gradu Pestumu (Paestum) i obližnjem primorskom gradu Agropoliju (Agropoli). Tri monumentalna hrama posvećena boginji Atini, Posejdonu i boginji Heri, kao i muzej Pestuma sa svojim eksponatima učiniće da se osećate kao da ste u sred današnje Grčke. 

Prošlo je 2.500 hiljade godina otkako su ovi hramovi podignuti, a stepen njihove očuvanosti nadmašuje sve one u ostatku helenskog sveta.

Hram boginje Atine (Ceres)

Grad Posejdoniju (Poseidonia), prema utemeljivaču zapadnjačke geografije Strabu, osnovali su ahajski kolonisti koji su bežali iz Sibarisa (Sybaris). Religiozni deo Agropolija (na desetak kilometara od Pestuma) na kome se nalazi srednjovekovni zamak verovatno odgovara hramu koji je bio posvećen Posejdonu.

Nešto dalje od hrama Atine (poznatom i kao hram Ceres), nalazi se impozantni hram Posejdona (Neptuna), amblem dorske arhitekture na Zapadu. Iako je u 18. veku ovaj hram bio poznat kao Neptunov hram, on je posvećen kultu Here - odnosno, najverovatnije - Zevsu, što se može zaključiti sa oslikane statue od terakote sa bradom i bronzanom krunom.

Hram Posejdona (Neptuna)

Najstariji od tri hrama, onaj posvećen boginji Heri, nalazi se odmah pored hrama Posejdona. Izgrađen je 530. godine p.n.e, a poznatiji je kao Bazilika - kako su ga nazivali u 18. veku.

Hram boginje Here (Bazilika)

Posejdoniju su u petom veku pre nove ere pokorili Lukanijanci, italski narod samnitskog porekla. Od tog perioda, u Pestumu se prožimaju starorimska i starogrčka kultura i ovo mesto živi i razvija se sve do 1246. godine kada ga uništava Fridrih II (1194-1250), car Svetog rimskog carstva.

Pestum oživljava ponovo tek u vreme fašističkog režima, neposredno pre početka Drugog svetskog rata.

Ulaznica za posetu ovom arheološkom nalazištu košta 10 evra, kupuje se u muzeju i obuhvata posetu samom muzeju. Mala cena za osećaj koji pruža i za zadovoljenje nostalgije prema Grčkoj - a sve to na samo pola sata vožnje od Salerna!

Upaljač - gadžet za svaki dan

Prvo aprilsko sunce na školju. More je još uvek nemirno, a zaklon mola slabi vetar koji uspeva samo blago da uzdiže kose dveju sirena na neznatnoj udaljenosti od mene.

S vremena na vreme, bacim pogled i uhvatim obrise njenih grudi. Ne pravim razliku. Obe su divne. Sunčam se. Zatvorio sam oči i puštam sunce da radi svoje. Od njih dopire kikot i znam da je počelo...

Zapaliću.

Meškoljenje se nazire u slepom vidnom polju i sad već vidim osmehe. Ali kuliram. I tako svakim dimom cigarete. Ništa se važno ne zbiva.

Slušam samo grgoljenje vode ispod stena na kojima ležim i osećam vetar koji razmazuje sunčeve zrake po meni. Kamenje se već urezalo u leđa i podižem se da zapalim još jednu.

"Izvini, imaš li upaljač?"


Klimam glavom potvrdno i mrmljam "imam...". Prilazi preskačući sa jednog kamena na drugi. Muči se. Totalno uživam u prizoru i polako, nezainteresovano, vadim paklu, pružam joj upaljač i vidim divan osmeh pun belih, mlečnih zuba. Stežem opasač. Ne ovaj put.

Drugarica gleda i smeška se. A ja gledam u jedrilice u daljini i na "hvala" odgovaram sa "molim".

Upaljač zbližava ljude.

Pariz - grad brzine svetlosti za tri dana

Put me nikad nije navlačio na tu stranu, prema Francuskoj, Parizu. Uvek sam odlagao neizbežno, sumnjajući da je za posetu ovom gradu potrebno malo više od običnog proputovanja. Sumnje su bile na mestu.

Pariz je grad brzine svetlosti. Vreme se ne proliva, već se u trku prelistava u metrou, prelazi sa knjige na knjigu, sa slova na slovo, s Parižanina na Parižanina. Zarazna pohlepa za vremenom je pretočena i u pravilo za korišćenje pokretnih stepenica: "Molimo, krećite se desnom stranom." Levom stranom galopiraju oni koji žure, za vremenom, za novcem. 

Pariz je grandiozan. Monumentalan. Palate su fascinantne i građene su po meri džinova, ne običnih ljudi. Shvatio sam odakle potiče poslovični francuski osećaj superiornosti i insistiranja na tome da svi moraju da govore francuski jezik. Kada imaš grad kao što je Pariz, osećaj superiornosti je na mestu. Sam Hitler je bio toliko fasciniran Parizom da je svoju novu prestonicu sveta želeo da modelira upravo prema ovom gradu. 

Kako se snaći u gradu

Ceo grad funkcioniše zahvaljujući izuzetnom sistemu javnog prevoza. Na raspolaganju su vam takozvani šatlovi (vrste voza koje prevoze putnike od aerodroma do železničke stanice), vozovi (RER, linije A, B i C) i metro (oznaka je M, a svaka linija ima svoj broj, npr. M1, M2, M3...). 

Ako stižete na aerodrom Orli (Orly), najbolje je da kupite odvojeno kartu za šatl OrlyVal (košta oko 8 evra) i dnevnu kartu za metro (košta oko 10 evra). Ono što će prodavci uvek pokušati da urade jeste da vam prodaju spojenu kartu od aerodroma do grada za 11,30 evra (koja obuhvata šatl OrlyVal i kartu u jednom pravcu do centra). Međutim, ako istog dana želite da koristite metro po gradu, moraćete ponovo da kupite ili dnevnu ili višednevnu kartu. 

Druga opcija jeste da kupite kartu NaviGo (potrebna vam je slika - automati su odmah pored biletarnice) za sedam dana. Sve zavisi od toga koliko ostajete.

Šatl OrlyVal vas prevozi do stanice Antony. Tu presedate na voz (RER), na liniju B - pratite oznake, u smeru prema Mitry-Claye. Na mapi metroa i železnice obeležene su sve stanice na toj liniji. U odnosu na to gde treba da stignete, odredite i na kojoj stanici ćete izaći. Dovoljan je jedan dan da se osetite kao da ste izuzetno snalažljivi i da poznajete Pariz uzduž i popreko. Razlog je taj što je sve vrlo pregledno i jasno obeleženo.

Mapa pariskog metroa

Šta videti

1. Ajfelova kula (Tour Eiffel) - (karta košta 14 evra da biste se popeli do vrha; možete kupiti i kartu od 8 evra za izlazak do prve etaže)

2. Trokadero (Trocadéro) (odavde je najbolji pogled na Ajfelovu kulu i okolinu)

3. Trijumfalna kapija (Arc de triomphe)

4. Jelisejska polja (Champs-Élysées)

5. Mala palata (Petit Palais) - kod Jelisejskih polja

6. Velika palata (Grand Palais) - prekoputa Male palate

7. Opera Garnijer (Le Palais Garnier) - Pariska nacionalna Opera

8. Katedrala Notr-dam (Cathédrale Notre Dame) (izgrađena 1163. godine)

9. Muzej Luvr (Musée du Louvre)

10. Vojni muzej (Musée de l'Armée) (u njemu se nalazi i grobnica Napoleona Bonaparte) u oblasti Invalides.

Vojni muzej (Musée de l'Armée)

11. Bazilika Svetog srca na Monmartru (Sacré coeur)

12. Mulen ruž (Moulin Rouge) - (zbog svoje fame ga treba posetiti, ali budite spremni da se razočarate spoljašnjim izgledom; daleko je to od glamura! Međutim, siguran sam da kada padne noć, to mesto postaje nešto drugo...)

13. Galerija Lafajet (Galeries Lafayette): mesto za ekskluzivni šoping u predivnom ambijentu svodova sa oslikanim staklima (vitražima) i balkonima kao u operi. Nalazi se nedaleko od Opere Garnijer.

Zaključne napomene

Pariz je izuzetno skup grad. Da biste uštedeli, najbolje je da ne dolazite, ali ako ste se već odlučili na taj korak i želite da prođete jeftinije, organizujte se na vreme (a ne kao ja). Posetite sajtove svake od atrakcija koje želite da obiđete - možete eventualno naići na neki popust kod kupovine ulaznica ili slično.

Obratite pažnju na hotelski smeštaj. Ako želite da uštedite, moraćete da napravite ogromne kompromise. Barem je moje iskustvo tako. Cena dobrog hotela (da vam bude drago što ste se vratili u svoju sobu u kojoj ćete se pružiti na udoban krevet ili istuširati u lepom kupatilu) iznosi oko 150 do 200 evra za noć. Za sve ispod toga, kvalitet drastično opada. Za 40 evra, koliko sam rizikovao i opekao se, dobio sam ultra-raspadnutu sobu bez kupatila, ali u delu grada oivičenom prepoznatljivim slovom O (pariski "krug dvojke"). Sada bih platio više.

Dođite na barem 7 dana. Tako ćete moći da vidite sve glavne atrakcije, da posetite bar nekoliko izuzetnih muzeja i da, pri tom, ne oštetite sopstveno zdravlje. Gore navedenih 13 atrakcija sam uspeo da vidim za nepuna četiri dana (od čega sam imao samo 1 ceo dan na raspolaganju - ostalo su bili polovični dani; naravno, pao mi je imunitet od svakodnevnog obilaženja, pešačenja, vožnje u metrou i spavanja u memljivom hotelu. Takođe, nisam posetio nijedan muzej - samo sam uspeo da ih slikam spolja, ali i to je nešto).

Probajte čuvene pariske kolače macarons!

Macarons - čuveni pariski kolači

Vodite računa o tome gde jedete. Često se plati mnogo, a jede se loše. Često sve izgleda fenomenalno, ali ukus ne opravdava izgled.

Bastilja je srušena, zapaljena, ne postoji. Međutim na trgu Bastilje u ulici La Roquette i La Harp nalazi se veliki broj kafića u kojima se okupljaju omladinci i omladinke.

Trg Bastilje

Cigarete koštaju puno. Crveni Marlboro košta 6,60 evra. Mislio sam da je 5 evra gornji limit cene, ali Francuzi ne znaju za bol. Čaša vina je obično oko 5 evra. Jedan obrok u restoranu će vas koštati oko 20-30 evra po osobi.

Uživajte!

Santorini - prvi deo

Na sam pomen reči Santorini, u mislima se javljaju samo lepi prizori belih kućica i crkvi sa azurno plavim krovovima, mondenskog mesta koje treba posetiti bar jednom pre nego što čovek umre. A sve su prilike da ćeš pre umreti nego što ćeš nogom kročiti na vulkansko tlo ovog ostrva.

Fira

Dva su načina da do njega dođeš - vodenim putem ili avionom. Avion je svakako pogodniji zbog udaljenosti od kopna - brzom brodu treba oko pet sati iz atinske luke Pirej, mada ako si na Kritu, putovanje do Santorinija nije loša ideja.

Na ostrvu se nalazi nekoliko gradića i dosta čuvenih mestašaca koje valja posetiti. Sva ova mesta su raštrkana na različitim delovima ostrva, tako da je iznajmljivanje automobila, skutera ili kvada najbolja opcija. Definitivno savetujem da odmah u luci iznajmite automobil - košta oko 30 evra na dan, a na benzin će vam odlaziti od 5 do 10 evra dnevno, što je prihvatljivo. Da biste videli sve znamenitosti ostrva potrebno vam je nekoliko dana. Četiri dana su optimalna, ali možete sve videti i za manje vremena.

Kao što je Zakintos poznat po velikim morskim kornjačama čija su gnezda obeležena letvicama spojenim u piramidalnu strukturu po plažama, kao što je Hidra poznata po magarcima - tako je Santorini poznat po kamiljem stopalu. Pričali su mi, ali nisam verovao, dok prvog dana sa porodicom nisam otišao na najbolju plažu na ostrvu - crnu, vulkansku plažu Kamari na kojoj će vas sačekati mir, kristalno čista voda puna riba i ribica koje grickaju, a moći ćete da uživate i u prizoru kamiljih stopala prostrtih na ležaljkama ili kako tek izlaze iz vode (običaj je da se u ovom slučaju otpije gutljaj piva i izgovori "pomozi Bože").

Kamilje stopalo

Najveći grad na ostrvu je Fira, najpoznatiji Ija, a vredi posetiti i Pirgos. Preostalo otpada na plaže - Crvenu, Crnu i Belu, vinarije i krivudavu putnu infrastrukturu.

Iako svaki Ciga svoj zalazak sunca hvali, na Santoriniju je opšti metež da se dođe do najzapadnije tačke Ije na kraju dugog šetališta kroz živopisni gradić na kičmi stene. Ija je pravo mondensko mesto, mesto na kome želiš da potrošiš sav imetak za oporavak duše i njeno izbavljenje u jednom od privatnih apartmana uklesanih na padini ovog komada vulkanskog ispljuvka, kao naslikanih kičicom nadrealiste, sa bazenima čija tirkizno zelena ili azurno plava boja - efekat svetiljki postavljenih oko vode - izgledaju kao školjke, otvorene i spremne da te poklope dok se opuštaš uz pogled na luku, more i kalderu...

Kaldera

Što se više približavaš kraju puta, gužva je sve veća. Čuju se svi jezici sveta, a najviše italijanski, engleski i nemački. Zbog stepenika, guranje dečijih kolica prerasta u golgotu. Stigli smo. Sunce je već zašlo. Vide se još uvek predivne nijanse crvene i narandžaste boje neba i tamno-plava boja mora. Sledeći put ćemo ranije poći.

Zalazak sunca u Iji. Kasno Marko na Kosovo stiže.

Vraćamo se po auto koji smo parkirali na jednom parkingu koji su izgleda ostali prevideli. Dosta je prostran i nalazi se odmah na početku dugačkog šetališta. Sva mesta kraj puta su bila zauzeta. Izgleda da ljude mrzi malo bolje da pogledaju.

Razmišljamo o tome kako ćemo po povratku u Firu prošetati kratkim ravnim šetalištem i naručiti hranu kod Kineza. Umorili smo se od girosa, pomfrita i duboko zapržene hrane. Već sam gladan. A na ulazu u naš parking stoji podignut debeli lanac zaključan katancom za stub. Ništa od ovoga nisam ranije video. Znak za zabranjeno parkiranje visi na sred oklembešenog lanca...

U međuvremenu su došli još dvoje Italijana koji su se greškom parkirali gde i mi. Preuzimam inicijativu i raspitujem se u baru prekoputa o vlasniku parkinga, pa me upućuju na kuću na glavnom šetalištu čije dvorište izlazi na naš parking. Mrak je, a iz dvorišta zabarikadiranog visokim zidovima čujem samo kevtanje džukaca, nekog manjeg i više većih. Ne znam da li su iz istog dvorišta.

Vičem nešto, a kerovi laju sve više. Otvaram vrata kapije u nameri da uđem i pozvonim na vrata, ali čujem lavež koji se približava i momentalno uzmičem. Ne vidi se ništa u dvorištu. Neka baba na kraju promiče u kućici i pokušavam da doprem do nje kricima. "Signomi!" (jedna od retkih grčkih reči koje sam naučio - "Izvinite!"). Vičem i skačem i na kraju neko otvori vrata. "Kali spera. Naš auto je na parkingu. Možete li da otključate katanac?" Iako sam ostatak izgovorio na engleskom, jedna drtina od žene, kao odvaljena od stene, poče da viče na mene na grčkom. Shvatila je šta je problem. I ja sam odmah shvatio da nije prvi put da neki jebeni turista parkira auto u njenom dvorištu. Iako nisam razumeo gotovo ni reč, shvatio sam sve šta je vikala dok je nadrkana prilazila sa ključem u rukama. Teško je hodala, noge su joj bile kao klade, natekle, a po čitavoj površini su joj izlazile proširene vene koje su na mesečini izgledale sablasno. Napravila je prvi korak niza stepenice i hladan znoj me je oblio jer sam mislio da će se strovaliti. Jedva je silazila, ali je zato snaga glasa koji je iz nje dopirao drmala zemlju. "Izvinite... nisam znao..." "Šta koji kurac nisi znao!? Niko od vas ne zna! Svi se prave pametni i parkiraju u moje dvorište!" Blaga pauza. Okreće se prema meni i vidim mržnju u očima, a pena joj izbija na usta. "Slušaj, ja mogu sad da vas ostavim ovde pa se jebite do sutra!" "Ali imam malo dete..." "Trebalo je da misliš ranije! Dosta mi vas je!" Ćutim. Već smo sišli do ostalih. "Šta!? Još vas ima! Jebo vam pas mater svima redom!" Približila se lancu. Posegao sam za sitninom u džepu, reko' da joj dam da je odobrovoljim. Imalo je skoro dva evra kad se sve sabere. Hteo sam diskretno, šarmantno da joj tutnem novce u ruku, namignem i kažem "Da popiješ nešto", kad iz nje prasnu bes! "Napolje! Napolje! Brže dok se nisam predomislila!" Potrčah ka autu nek je đavo nosi. Drž' dijete, sklopi kolica, zatvori prtljažnik, go! go! go! Čujem babu kako viče dok ulazim u auto: "Mogli ste bar da se zahvalite!" Jeste. Ima pravo. Otvaram prozor auta i pokunjeno govorim "Efharisto." "Marš u pičku materinu!" I' čuma te odnijela! Stiskam gas i počinjemo da se smejemo, od straha.

"Hvatam ga u letu"

Popodnevno razgledanje

U Firi je puno sveta uveče. Šetalište nije veliko, ali je zanimljivo videti toliko opuštenih ljudi. Male strme uličice sa dosta stepenika vode i do vrha gradića, a uske uličice sa čijih izloga džidžabidže napadaju prolaznike podsećaju izuzetno na Albajsin u Granadi. Sve je puno ljudi, a po silasku niz strme uličice nailazimo na veliki broj kafića i barova, punih mladih ljudi koji piju i zezaju se i napolju i unutra. Promoterke ne da promovišu nego su bezobrazne! Siguran sam da među njima ima i vlasnica kamiljih stopala koje sam tih dana viđao po plažama. Valja se ovde vratiti. Bar na pivo.

Božić u Italiji

Već treći Božić (što pada 25. decembra) proslavljam u Italiji i donekle se razumem u folklor. Šta je to što ga obeležava? Prvo, bar ove godine, to je za mene pesma "A Natale puoi".

Pored toga, cela pretpraznična groznica kupovine poklona - kad si se već istrošio plaćajući stotinu drugih dažbina, treba kupiti poklone za porodicu i drugare. Svi se utrkuju da kupe što više i da što više obraduju svoje. Circulum viciosus mešavine sreće i nezadovoljstva koji te ostavlja potpuno praznih džepova i često učini da sam praznik izgubi smisao koji ima - odmor.

Božić u Italiji i čitava ta groznica izuzetno liče na Novu godinu u Srbiji i novogodišnju groznicu koja vlada kod nas. U stvari, potpuno su identični.

Danas je Badnje veče, a u Salernu je običaj da ljudi izađu na korzo (ceo grad i okolina se sliju na glavno šetalište), tzv. struscio i pozdravljaju se sa prijateljima, poznanicima i daju poklone jedni drugima. U barovima trešti muzika, a po manjim uličicama i trgovima su štandovi prodavaca pržene ribe u fišecima (it. cuopo - fišek pržene ribe: lignje, girice, inćuni, itd.), šećerne vune, slatkiša od kojih ti srce stane, služi se vino, šampanjac i puno je ljudi.

Uveče se porodica okuplja na večeri. Služe se razne đakonije iz mora: moj favorit bez koga ne može da prođe Božićno poselo su škampi u crvenom sosu koji se služe u čašama za sladoled, zatim veliki škampi zapečeni u rerni na morskoj soli, pakeri (tip paste) u sosu od jastoga ili nekom drugom crvenom sosu (na primer, sa vrganjom kao jednim od sastojaka), tu su i razne druge zafrkancije - prljave dagnje, kapice (vongole), itd. Jede se do iznemoglosti.

Između obroka se otvaraju pokloni - jedan po jedan. Problem je kad posle dva-tri mezeta ispucaš sve adute, dok drugi nastavljaju da te iznenađuju.

Na kraju večere, ako nisi uspeo da ispratiš salve poklona, bar gledaj da ispratiš protivnike u pokeru - skoro svaka porodica ima profesionalno koferče sa čipovima, kompletom karti za poker, lokalne igre (npr. dosta se igra napuljska "skopa" - it. scopa). Pripremi sitninu.

Na kraju ti ostaje samo da se dobro ispavaš.

Smaknem-ti-ga-majci sveta

Svi su ga prizivali i željno iščekivali. Svi su postavljali šatro smešne komentare i rugali se smaku sveta u lice na fejsu. Nezaobilazni saveti su bili i "hej, pojebite sve one koji vam se nađu pri ruci jer - vreme je proleću!", "zašto da učim kad mogu da se kurčim - ionako je sve gotovo 21.og (posadim te na mog)" i zauzimali su prve redove u sali uz 3D naočare, kokice i pičkice (pomamni reciprocitet kod žena nisam primetio).

A ja sam sinoć zbog svega toga sanjao kraj. 

Bili smo kući. Nebo je bilo oblačno. Prethodnih sati je padala kiša, pa se podigla i neka magla, a oblaci su se spustili do vrhova brda koji su okruživali grad. Isto kao sad (u pič...). Izašao sam na terasu i pogledao u nebo. Oblaci. Već je 21. decembar, jutro. Ništa se ne dešava i vlada lepa tišina, zatišje pred smak sveta. 

Čujem pucketanje i vidim da se već nisko pri zemlji, na jednom mestu iz oblaka ukazuju užarene kapi kiše meteora. Samo na jednom mestu. Raspršuju se i padaju na zemlju među stabla čečara. "Počelo je!" vičem ukućanima. Pre nego što su uspeli da dođu do terase i vide i sami prizor za koji se tražila karta više u End of the World Cinema, vatra je počela da pljušti iz oblaka, razdirala ih je i padala na više mesta istovremeno i pre nego što je pala i po našoj kući, kroz nju i po dvorištu, uspeo sam da vidim samo kako komadi meteora presecaju stabla kao da su od putera. Privili smo se jedno uz drugo. 

Meteori su proždirali prostor oko nas. Osetio sam da se dezintegrišem živ. Snažna radijacija me je proždirala i jedino što sam mogao da uradim jeste da zagrlim dete i da tih poslednjih nekoliko sekundi provedemo zajedno. Setio sam se Pompeje i skamenjenih leševa ljudi i dece. Tih poslednjih sekundi mi je kroz glavu prošlo samo "o, jebem ti scenario izumitelju svih stvari! Jes da je tvoja poslednja, ali koja ti je ovo fora!?"

Život mi nije proleteo pred očima, što je minimalni preduslov za sigurnu smrt. Probudio sam se. Ipak je smrt ovog puta ostala samo "neprovjerena glasina", da citiram Emira Kusturicu.

Ne prizivajte nesreću. Ne svirajte kurcu. I nadasve, ne činite to svi u isto vreme jer svi mogu sve (znate li da kad bi svi Kinezi istovremeno prdnuli, snaga akumuliranog gasa bi mogla da podigne balon braće Mongolfjer visoko u zrak?).

Strašne priče

Dok sam vozio kroz Crnu Goru poslednji put kad sam autom dolazio iz Italije, tast mi je iz straha da ne zaspim - bila je duboka noć, pričao priče koje su njemu pričali stari kad je bio mali. Ne da nisam ni bio blizu spavanja, nego sam u noći što je teško padala na duga svetla Alfa Romea što se probijao kroz crnogorske klisure, počeo da priviđam, a jeza me svog obuzimala. Ćutao sam i gledao napred. Plašio sam se da mi pred kola ne iskoči mali pas koji se pojavljivao ljudima što su sami šetali van naseljenih mesta. Plašio sam se i njegovog prisustva i s vremena na vreme sa strahom skretao pogled udesno ka suvozačevom sedištu da se uverim da mi priča on, a ne Domeniko koji je davno preminuo...

Mali pas

Slučaj malog psa je priča koja počinje nevino. "I sam poznajem jednog našeg dalekog rođaka kome se pojavio mali pas dok se vraćao kući u Bonabitakolo. Nekad se išlo peške po desetak kilometara u nadnicu. Tako jednom dok se vraćao, najednom mu se kraj puta stvorio mali pas, kaže. Pomazio ga je i nastavio da ide, a pas za njim. I sve tako. A bio je umoran, nervozan i posle malo vremena, počne da ga nervira što ovaj ide za njim. Okrene se i počne da viče 'Šibe! Šibe!' - a pas ga gleda i ne pomjera se. Ovaj se naljuti, zaleti se i udari ga nogom. Bi šta bi. Pas se tog momenta poče da uvećava i da sve više i više raste. Ovaj poče da bježi, ali nije mogao nikako pobjeći. Pas je toliko narastao da je bio veći i od planine."

Nisam se nasmejao, nisam ni pitao "e, šta je duvao?" i slične budalaštine. Osetio sam neki nemir. Kad sam bio mali imao sam često noćne more. Počinjale su tako što bih gledao iz daleke perspektive potpuno prazan, beo prostor. Čuo sam zvuke koji su bili iritantni, a onda sam u tom belilu video tačku. Kao kad zumiraš tačku na sred prazne strane u dokumentu na kompjuteru, približavao sam se virtuelno u svom snu toj tački koja je zadobijala oblik, a zvuk je postajao sve jači i nepodnošljiviji. Jurio sam glavačke prema obliku koji je postao već jasan obris dvoje ljudi ili dece koja su razvlačila harmoniku. Iz nje je dopirala ne muzika, već prosta buka. Onako kako sam strmoglavio bestelesno i bez svoje volje sa visine prema sitnoj tački, tako sam se i nezaustavljivo kretao ka harmonici, uranjao u nju i zumirao i dalje sve dok zvuk nije postao nepodnošljiv, a ja postao jedna tačka dok je sve oko mene postalo veće i važnije. Budio sam se vriscima.

"To nije jedini slučaj. Desilo se većem broju ljudi." Prekini! Pomislih. "Eto... ko bi rekao? Mali pas da se pretvori u demona. Zato ako ikad naiđeš na psa, pomisli da je možda i sam đavo i ni slučajno ga ne udaraj. Ti ljudi su ubrzo umrli pošto su ispričali šta im se desilo."

Domeniko

"E, a da ti ispričam još jednom šta se desilo u Bonabitakolu kad smo bili đeca... Bilo je ljudi što su držali krave i prodavali mlijeko po pijacu i od kuće do kuće, ko naruči." Setio sam se Akmačića i kad sam kao mali išao po flaše mleka kod već pokojnih, ne znam im više ni ime... "Moralo je da se krene rano ujutru, prvom zorom, oko pet-šest sati i onda se pešači do devet ujutru da se stigne na pijac. Roditelji nisu išli, nego su slali đecu. I tako se sakupe njih nekoliko i krenu, svak sa svojim flašama. Prvi se uvijek budio Mauro. Pošto mu je kuća bila najgornja, on se spuštao do ostalih, prvo do Karmele: Karmeee! i ona je silazila. Onda su išli po Domenika, pa na kraju do Ilijane. I svi tako, jedno za glavu veće od drugog. Kad sve prodaju, kupovali su u gradu šta je trebalo za selo, kako ko šta naruči, i onda su na to još zarađivali. Nije to bila neka para, ali onda para nije ni bilo ko danas. Više se cijenilo."

"Jedno jutro, isto tako, Mauro je sišao do Karmele, pa su zajedno otišli po Domenika. Rumenikoooo! - na dijalektu se Domeniko kaže Rumeniko. Čudan narod - od Domenika, kako si u kurac posto Rumeniko!? Rumenikooo! Njega nije bilo. Treći put kad su ga povikali i kad nije izišo, pomislili su da mu se nije šta desilo, da nije bolesan. Taman kad su se bili okrenuli da pođu bež njega, eto ti Domenika. Ništa ne govori. Pa mi te zvali triput, ti ništa! Šta ti je bilo? Domeniko i dalje ništa, samo ćuti i ide iza njih. Mislili smo da si se razbolio ili da si se uspavo... Ne izgledaš baš najbolje. Domeniko ništa na to nije rekao. Đeca su nastavila da idu dalje i da pričaju ko što samo đeca znaju. Ponešto bi dobacili Domeniku, ali ovaj nije bio voljan da govori. U jednom momentu se Ilijana okrenula i vidi nema Domenika. Ej, đe je Domeniko? Svo troje stadoše, pogledaše izase, ali ga nije bilo. O svašta! Pa do na stranu je išo za nama i ni da kaže da neće d'ide ni ništa... Ko ga šiša, ajmo mi pa ćemo viđeti kad dođemo kući."

"I tako su nastavili ko obično. Prodali mlijeko, kupili šta je trebalo - ko soli, ko kafe, šećera. Vratili se u selo, kad tamo se oko Domenikove kuće okupio narod.

- Šta je vo bilo?
- Ma desilo se nešto strašno.
- Šta se desilo? Kome?
- Umrlo jedno dijete.
- Ko umro? To je Rumenikova kuća. 
- Rumeniko. Svi se pogledaše u čudu.
- Kako Rumeniko!? Pa jutros smo sa njim išli. Ništa nije šćeo da priča i onda se vratio kući... Kad je umro?
- Noćas."

Ledeni me je znoj oblio. Ne sećam se o čemu sam razmišljao. Znam samo da me je bilo strah. Dok čovek vozi, ne gleda na suvozačko mesto ako mu taj neko nešto priča. Bilo me je strah i da pogledam jer sam se bojao da tamo neće biti moj tast nego Domeniko. Kad je put na trenutak prestao da krivuda, okrenuo sam glavu udesno. Tamo je sedeo on, mrtav umoran i sanjiv. Ali izdržao je budan do granice sa Srbijom, a onda se osetio kao kod kuće i zaspao.