Granada

Vazduh miriše drugačije u Granadi. Miriše na uljuljkanost, na zanatski obrađenu kožu torbi po uskim 'marokanskim' sokacima, na stotine različitih čajeva iz celog sveta što se prodaju na meru, na kebab - čuvenu 'švarmu', sa teškim začinima Maroka i Pakistana, na falafel, na Sijera Nevadu i na nadu...

Tamo vreme kao da stoji, kao da nije 'preša' ni za šta: odrpani hipici po vijugavim kaldrmama Albajsina, na malim 'trgovima', kraj česmi i na vidikovcima pune ionako uninani vazduh melanholičnim tonovima svojih mejnstrim i alternativnih instrumenata. Čini se da i crkvena zvona usporeno odzvanjaju. Uličice pripadaju njima, a većina ih nije odatle - došli su sa svih strana Španije, Evrope i sveta, našli se, osećaju se kao kod kuće i tako se i ponašaju. Granada je njihova kuća. A ti si verovatno turista? Pravi se da kapiraš. Budi kul, sedi na pločnik. Započni razgovor. Gledaj omamljeno u prste maestra dok šije flamenko na gitari ili ga snimaj profi aparatom (kao fol, ti si takođe umetnik, samo u svetu fotografije i amaterskog filma među urođenicima čije običaje hoćeš da prikažeš svom selu) i sve je kul. Sve je neizmerno kul. Tako prolaze godine. Ako ne paziš, u Granadi se jednog dana možeš probuditi i shvatiti da ti je život prošao u opijenosti životom, na otvorenom, na žurkama uveče, na večerima flamenka, dugim šetnjama, neizmerno dugom posmatranju Alhambre i "najlepšeg zalaska sunca na svetu", kako se izrazio zločinac Bil Klinton, sa vidikovca San Nikolas. Njemu u čast je bila postavljena i ploča na San Nikolasu, u fazonu "Bili je bio ovde", ali nema je više. Nisam ja, časna reč!

Da li je Granada više sunce ili kiša? Sunce, mnogo sunca. Ali ima i kiše. Dosadne, sipljive kiše, koja zna da pada po nekoliko dana na neuverljiv, melanholičan način. A onda se sunce ponovo rađa i kroz uske arapske sokake šire se mirisi paelje, morskih plodova i ko zna čega spremljeni na belom luku, zaštitnom znaku Španije. Taj beli luk je smetao i Bekamovoj ženi dok je muž igrao za Real: "Španija se oseća na beli luk! Bljaaaak!" reče Viktorija i bi dočekana na nož španskog građanskog mnjenja. Onomad, pre koju godinu. Rekao sam vam, u Granadi je vreme relativno, pa mi deluje kao da je bilo juče, a zapravo je bilo nekad.

I onda još jedan dan udahnut punim plućima. Silazim niz strme ulice Albajsina, ne znam ni sam gde ću, ali znam da ću proći "Teteriju", tj. marokansku ulicu čaja i arapskog turizma u Andaluziji, doći do Kalje Elvira (ulice Elvira), sa superalternativnim barovima, iće levo do Plasa Nueva (Novi trg) ili desno Elvirom, a možda produžiti pravo, izaći na Gran Via Kolon, najveću ulicu, preći je kod katedrale i opet se zavući u manje ulice čaja, svile i kadife, fensi radnji, suvenirnica, među turiste i granadinske polufensere (Gran Via Kolon predstavlja granicu između hipi carstva i običnih ljudi). Manji i veći trgovi se smenjuju levo, desno i pravo ispred, a onda se sve završava linijom kod Burger Kinga. Odatle se grad uozbiljava i počinje pomalo da liči na neki običan evropski grad. Radnje nadžidžane duž tri kraka ulica, od kojih jedan vodi skroz do parka Garsije Lorke, koji je inače bio zaljubljen u Granadu i tu je proveo skoro ceo svoj život.

Na ovom mestu već razmišljam da li da se vratim odakle sam došao, pa skrenem levo prema koridi, do bara El Nido del Buho (Sovino gnezdo), gde se služe jedni od najboljih tapasa u Granadi, obilno i ukusno. Za 2 evra, bilo onomad, tj. za 2,20 evra (jebi ga, kriza) danas, 2012. godine, dobiješ točeno pivo od 0,33 i lepu porciju klope. Moje omiljene opcije su: losos sa namazom filadelfija, losos sa crvenim sosom, paelja (ako je ima), a bogami i iberijska pršuta (jamon iberico). Izbor je veličanstven, gotovo kao Sulejman Veličanstveni: ima i hamburgera, hotdogova (e, da: zovu ih "perritos calientes", tj. topli kučići!?), avokada, ražnjića, i čega sve ne.

Posle tri godine sam se vratio u Granadu. Kakav fleš! Nije ni čudo bilo da mi je dok sam tamo živeo sve delovalo kao san. Atmosfera je kao u pesmi Alfreda Tenisona "The Lotos Eaters". Za ovu pesmu, Tenison je dobio inspiraciju upravo na putu u Španiji: mornari se najedu lotosa, ili, da prevedemo na srpski, najedu se bunika, pa tako obamru i upadnu u stanje blaženog sna na javi, izolovani od ostatka sveta... Skoro pa se ništa nije promenilo. Ponovo koračam istim pločnicima duž Gran Vije, vidim iste radnje, iste turiste, samo u telu nekog drugog, prepoznajem lica pojedinih ljudi što rade u radnjama...

I tako bejah i ne bejah. Katkad mi se činilo da samo senka mene šeta onim ulicama gde je nekada studirao i ludirao Čedomir Pušica, vlasnik tela koji spava negde u Srbiji, u Italiji, u Grčkoj, u Mađarskoj, u Matriksu. Nešto se promenilo. Ja. Jebi ga...

„Pobješnjeli“ u Rimu

Rim je kao feniks. Izgori i ponovo se diže iz pepela. Osuđen je na palikuće, od ludog Nerona, preko raznih osvajača, do današnjih dana i, konkretno, jučerašnjeg pira tzv. „Pobješnjelih“.

-          A što bjesne?

-          Eh... nije lako odgovoriti ako nisi „unutra“.

-          Vol Strit?

-          Jok, more.

-          Pa jel’ ima veze s krizom?

-          Ima.

Dete pogleda u dedu, delimično iznervirano što ga ovaj tera da mu izvlači reči kleštima iz usta... No, smognu snage da nastavi:

-          Pa koja je veza?

Đed uze lulu s kredenca. Primaknu se prozoru i zagleda se u more. Istrese duvan iz kesice i poče po automatizmu da puni čađavi kraj lule.

-          Ukus.

-          Duvana?

-          Hm... – osmehnu se stari. – Srećom, duvan je ostao dobar...

-          Pa ukus čega? Mama uvek kupuje ukusnu hranu.

Starac se nasmija i rukom protrlja kosu svoga unuka. – Dođi vamo. – reče i dade signal malom da se primakne prozoru. – Vidiš li dolje onaj svjet na pjaci? -          Vidim.

-          E... pogledaj Marija... Aha, eno ga i Marko sa ćaćom: vidiš?

-          Vidim. – nije mu bilo jasno što mu deda pokazuje na te ljude. Nije valjda da su oni nešto skrivili? Izgledaju potpuno normalno.

-          Eno ga i Armando. – dodade deda, - Vidiš li nešto zajedničko kod svih njih?

-          Ne znam... šetaju...

-          Jeste. Šetaju. Ali šta nose?

Mali se zbunio, ali pokuša da pronikne u to što deda oće od njega.

-          Nose pantalone, košulju... Armando nosi i prsluk. Mario ima šal.

-          Bravo! Aha, eno ga i Dijego...

-          Dijego ima i sako i farmerke.

-          Jeste. Ima i naočare. A jel’ vidiš da su im svijem pantole prionule uz nogu? Da su im košulje strukirane, na uspravne tanke pruge, obično su bjelo-plave ili ljubičasto-bjele. Vidiš da su prslučići svi ljubičasti? Šalovi svi vise u ležernoj omči. A kad bi se bolje zagledao, odavde se ne vidi najbolje, vidio bi i da su im obrve k’o kod žena, tip-top sređene i počupane – ma ne liče na muškarce nego na manikine iz izloga.

Dete je bilo potpuno zatečeno. Stajao je i gledao dole na pjacu. Ništa mu nije bilo jasno. Kako to da su njegovi drugari krivi? Možda je Markov otac nešto kriv, mada je mislio da je ok.

-          A šta su oni uradili?

-          Ništa sinko. Država je kriva. K’o i uvjek. Nije ovo smjela da dopušti. Kriv je Milano i kriva je puna kasa. Nisu oni ośetili šta znači nemati. Pobješnjelo sve.

Đed izvadi šibicu i pripali utabani duvan.

-          E, vako je i Rim gorio, ali je kvalitet izgorelog slabiji.

-          Ti kupuješ najbolji duvan. – nadao se mali da će bar laskanjem odobrovoljiti dedu da počne razumno da govori.

-          I to je tačno! Mada, bolje ti je da po’edeš govno nego da počneš da pušiš.

-          A što su zapalili Rim?

-          Nisu oni. Rim je sam sebe zapalio. Takva mu je sudbina. S vremena na vrjeme mora da se pročisti.

-          Deko, odoh ja sad da se igram.

-          Ajde, ajde. Javi se samo majci da ne brine.

***

Via Kondoti... da li su i nju spalili? Bože smiješne li rabote – Talijani izišli na ulicu na demonstracije! Pa to je horor! To je teror! Sve te uske košuljice, sve te ešarpe, svi ti fino sređeni zulufići, počupane obrve, elementi na bradi... svi ti beli kaiševi s velikom tokom na farmericama boje lila, pripijenim usko, usko, od učkura pa do članka... sve te košuljice na prugice – tanke pruge plave i bele boje... sakojčići... fensi tikepa, najnoviji gadžeti pokojnoga Stiva Džobsa, bog da mu dušu prosti... a njima nek’ oprosti.

Svet je zreo za revoluciju. Tu su i revolucionarne ideje. Jedino što nedostaje je plan za sutra. Ovako ne valja. Jahali su i jašu, ali došlo je vreme i da sjašu. Zašto? Zar se danas ne živi dobro? Zar se ne živi bolje nego pre sto godina? Ma živi se neuporedivo bolje, ali može da se živi još mnogo bolje i da se radi još mnogo manje, a da rezultat bude bolji nego što je danas. Nisu ovi na vlasti – nigde u svetu – doprineli blagodeti u kojoj uživamo, već pojedinci koji su uspeli da realizuju svoje ideje. Ti ljudi su geniji. Verovatno ima još mnogo genija koji bi promjenili svet na bolje mnogo brže da ih ne opterećuju režimi vlasti koji postoje u zemljama u kojima žive. Potrebna je alternativa da bi se izašlo na ulicu. A ne izlazak radi sebe samog. Svi znamo da su svi spremni i da žele bolje. Nepotrebno je izaći na ulicu da bi se to videlo, a da sutra ne uradiš ništa. Drugo, ne možeš izaći na ulicu kao masa i nadati se da će nešto da se promeni samo od sebe. Svet menjaju pojedinci – a takvih pojedinaca u ovoj masi nema. Vidim Italiju – izašli na modni defile, pojedini manekeni su dobili batine, porazbijani su izlozi i popaljena neka vozila. Sve je to izdirigovala vladajuća struktura! Sve, apsolutno sve. Danas već niko više ne priča o Rimu. Ajde, pričaju. Odlično je došlo sve to da se tema skrene sa jebene Sare koja je ubijena pre 3 godine na nešto novo i da analiziraju do besvesti novu temu na Rai-u, ali svetski pokret „besnih“ ne može da se skoncentriše i lokalizuje na parolu „Dole Berluskoni“ u Italiji. To nije dovoljno globalno. To je jadno. I politički vrlo jednostrano. To je ono: sjaši Kurta da uzjaše Murta. Ono što nama treba nije Murta, nego alternativa. Ono što je stvorilo predstavu o „jahanju“ utemeljeno je na jednom jedinom principu koji je do sada vladao u svetu: neko mora nekog da jaše. Alternativa je da niko nikog ne jaše, osim po kućama... A Berluskoni je legenda.

Prostor i vreme

Prostor i vreme su jedno te isto. Zapravo, vreme je promena mesta u prostoru. Kad bi sve mirovalo, svaki i najmanji deo vasione, vreme bi stalo, tj. ne bi ni postojalo. Međutim, sve se kreće u eliptičnim krugovima, pod uticajem sile gravitacije, čiji su zakoni manje-više isti i na makro i mikro nivou.

Sad se postavlja pitanje: da li možemo da zaustavimo vreme? U teoriji bismo mogli: potrebno je da uvek budemo na istom mestu u prostoru, a pod prostorom se misli na sveukupnost materije u celom poznatom i nepoznatom kosmosu. Zemlja se okreće oko svoje ose, oko Sunca, a sa Suncem i oko većih galaksija, koje opet orbitiraju oko nekog zamišljenog većeg centra, i tako u beskonačno (beskonačno u smislu da ljudski um to teško može da shvati). Kad se pravci svih tih kretanja integrišu, dobije se jedna jedinstvena putanja po kojoj se svaka tačka na Zemlji kreće. Brzina kretanja je opet rezultat sabiranja svih tih pojedinačnih tela. Verovatno bismo se iznenadili kojom brzinom se zapravo Zemlja kreće u odnosu na Centar svega.To je brzina kojom bismo se na Zemlji morali kretati, ali u smeru suprotnom od kretanja svake tačke na Zemlji u odnosu na Sve, kako bismo "zaledili" vreme, tj. uvek bili na istom mestu.

Pošto je sve relativno, tj. povezano jedno s drugim, nama deluje da sve miruje. Pogledamo zvezde na nebu i vidimo da su uvek tu, u istom rasporedu. Realnost je da zajedno s njima jurimo oko nečeg mnogo daljeg. Taj centar je opet ništa drugo do mesto sudara, tj. susreta pozitivnih i negativnih čestica, skupova čestica ili čitavih galaksija vis-a-vis, odnosno jednih nasuprot drugih.

Ako se spustimo na najniži nivo čestice, tj. na ono što su antički filozofi smatrali atomom, onim što se više ne može deliti, naći ćemo sledeće: pozitivnu materiju, negativnu materiju i neutralnu materiju. Kombinacija pozitivne, odnosno negativne materije sa neutralnom će rezultirati u pozitivnoj, odnosno negativnoj materiji veće mase, odnosno veće sile privlačenja.

Попрчавање Срба (или „Ко се боји геја још“)

Ово је прича о несретним временима, или боље рећи о обичним временима и несретном Григору који се нашао између чекића и наковња у најгорем од свих лошим времена, када је малој напаћеној земљи Србији претио нови непријатељ - профани попрчитељи.

Са Запада нам никад ништа добро није стигло, чак и кад се на тацни као добро нудило. Тако су нам наметнули и ове педере и лезбаче. Ове мисли су опседале Григора док се синоћ враћао кући. Исти пут, знао га је напамет и време је често кратио размишљањем. Тада га је тиштало оно што је случајно чуо прошавши крај мале групице брадоња у црним неструкираним хаљинама: „Људи, покрштавање смо преживели кад се цела Јевропа дала у крст. Наши зилоти су спремни. У име бога...“ У вечерњим новинама наслов да је СПЦ рашчинила некадашњег монаха Давидовића, па је сад бљутавији од рашчињеног сока из кесице. Његова мантија дакле... Маска! А свуда је има.

Као и све страно, и педерлук изазива бојазан. Потребно је заштитити породице јер ако ти се педер породице дочепа, ух, кукала ти мајка! Породична шетња. Међу породичним људима и правобранитељима наших породица у првом реду су ћелафци испод двадесет година којима је вероватно једина мајка Србија. Григор се присетио кад је служио војску да је неки новајлија од 18 година по доласку у његову чету за занимање ставио да је навијач. Мислио је да момак зајебава војно руководство. Међутим, они то испоштоваше. Дечко је после на конту тога ишао на утакмице, кад су они што нису навијачи по занимању морали да чисте круг касарне.

Већи педер од педера

Тек неколико година касније „навијачи“ (побеснеле чирлидерсице) почињу да играју све значајнију улогу у политичком и уличном животу Србије. Земља их користи сваки пут кад је потребно направити неки физички насртај на некога и изазвати хаос. Они у томе уживају. Траже још, и бивају све јачи, а земља мора да им удовољи и да их нахрани. При том, жртве су углавном много слабији...

Пред бој

Година је 2010. али је дух 1389. са народом. Аналогија две године је јасна свима - Турци, педери: исто је! Једна битка је изгубљена, али понос никад није. Другу нећемо изгубити, иначе ће нас тек онда нагузити!

Распомамљене хорде педера и лезбејки се приближавају, заставе им се виде у даљини. Надиру са свих страна и постављају бијеле чадоре на пољани Мањеж. Међу њима су и домаћи издајници, потурице (они што су потурили тур) и увек присутни представници Запада. Сви су се уротили против мале, али поносите, прелепе Србије!

За то време, у домовима сељака

А српски народ по својим кућама, далеко од места дешавања, пратио је шта се догађа. На ТВ су се смењивале слике претњи, нереда, говора који соколе једне и вређају друге... гостовали су бројни аналитичари и алхемичари друштвених односа, објашњавали шта нам то доноси педеризам ако га као религију прихватимо. „Не желимо да нам заразе децу!“ О, не, само децу не! Хм... можда не би било лоше да престанете да шаљете децу у црквене хорове? Али то је само успутно размишљање. Машина за прање мозга је радила ко швајцарски сат и, мало по мало, Григор је и сам почео по глави да врти мантру „педери, деца, педери, наша деца, нагузиће децу, то су наша деца...“ Ни сам не зна како, али у једном моменту му је синуло. Као мали је знао за педере, сањао лезбејке, а прво никад није постао нити је друго икад имао среће да види. Морао је то рећи свету. Назвао је антифашистички покрет у Србији. „Добар дан друже Тито...“

***

Ивица и марица

То су срца два. Изазивају озареност и олакшање где год се појаве. Људи се мењају. Контролне тачке су осигуране, србокапи се сукобљавају са породичним људима без портфеља и светлост почиње да побеђује таму. Није било тако откако је Црвена армија умарширала у Београд!

Банда родољуба је сатерана до Храма Св. Саве, опколила их је полиција. Онда је дошао и тек пробуђени народ са кукама и мотикама. Бестије су се нашле у клопци, сада су они постали мањина. А приближавали су се и њихови љути непријатељи са шареним заставама... Настао је општи покољ и макљање. Навијачице су имале почетну предност јер су огрезле у тучама, али је маса превладала и почела да крцка и меље све пред собом, као парни ваљак. Круг се смањивао. Пале су и мантије.

Испред Светосавског храма, Богу на истину, изведени су они који су се о истог тог Бога огрешили и позивали на мржњу уместо на љубав. Судиће им се корбачом. Десет пута преко леђа! Али најгора казна тек их је чекала: да се забави, народ је позвао неке од најозлоглашенијих гејчина да изврше пресуду над већ клонулим рашчипоповима и побеснелим чирлидерсицама - трпање у буљу! Лезбаче су већ почеле да играју у трансу, а јадни људи су на коленима плакали. Кандићка се разрогачених очију радовала у првом реду чекајући на извршење казне и прстом се задовољавала додиривањем по чмару, али када је дошло до момента истине, ружичастокоси младић се окренуо ка маси и рекао: „Па ја то не могу да урадим. Мени треба љубав, а не буља пер се.“ Народ је схватио, ваљда, и сви су почели да тапшу. Само једна особа се није смејала. Била је то Наташа, која је у шоку јаким стиском остала без средњег прста десне руке.

Била је то још једна у низу српских револуција, овог пута симпатично названа „шарена револуција“.

Pompeja - trenutak zaleđen u vremenu

Pompeja je sebe prozvala "grad kulture, umetnosti i vere". To piše na ulasku u grad. Imaju i razloga da se tom krilaticom diče jer ničega od to troje ne manjka u gradu. Vera mi je posebno zanimljiva jer su u tome otišli toliko daleko da osveštavaju i automobile. Što bi se reklo kod nas, "dokon pop i jariće krsti". S druge strane, vera i možda nada je ono što prirodno pristaje mestu koje je pre dve hiljade godina u trenutku izdahnulo po erupciji obližnjeg Vezuva. Iako su po krovovima grada padale vulkanske bombe, nije to ubilo narod, već pepeo od koga su se ugušili. To je vidljivo i po pronađenim ostacima ljudi u položajima grča, otvorenih usta.

Sve je danas kao što je bilo pre dve hiljade godina. Jedna trodimenzionalna slika trenutka kroz koju možete da hodate. Pompeja je najveće arheološko iskopište te vrste u svetu, a da biste obišli ceo grad potrebno vam je dobrih četiri do pet sati. Na prvi pogled, imam utisak da sam ušao u neki moderni grad današnjice: sve je tako dobro uređeno i na svom mestu, pravilno raspoređeno i lako za snalaženje da moram sebe konstantno da podsećam sudbine koja je zadesila ovo mesto da bih nastavio da se divim. Toliko je mesto bilo ispred svog vremena.

Na ulasku u arheološki deo, tj. u antički deo grada Pompeje koji je čini se veći i lepši od modernog grada u čijem se centru nalazi, možete odlučiti šta želite videti: "samo" Pompeju ili Pompeju sa pet manjih seoca koja su joj gravitirala i koje je zadesila ista klet. Od svih pet najpoznatiji je Erkolano - u tom mestašcetu su i krovovi ostali netaknuti, za razliku od Pompeje čiji su krovovi uglavnom razrušeni vulkanskim bombama ili su se kasnije urušili sami od sebe. Do tamo se ide autobusom i moj je savet da ipak vidite "samo" Pompeju, jer grad je ogroman. Kažem grad, a ne "iskopine" Pompeje kako ga inače zovu jer je stvarno pravi grad u kome bi se uz malo ulaganja i popravke moglo živeti i danas.

Cena karte za posetu je 11 evra.

Po ulasku u kompleks, prvo nailazite na odlično očuvanu arenu, tj. koloseum ili amfiteatar od koga dalje možete krenuti u istraživanje ostatka grada. Najbolje je da krenete takozvanom ulicom Obilja (Via dell' Abbondanza) sa čije leve i desne strane se odvajaju brojne uličice i - kojom ako idete do kraja, dolazite do centralnog trga ili foruma na kome su državnici i ostali učen svet tog vremena raspravljali o tekućim problemima ili se takmičili ko će koga da natpriča. A u međuvremenu, dok ne stignete do tamo, obratite pažnju na mnogobrojne kućice sa leve i desne strane. Sve te kućice nazvane su po nekoj svojoj posebnoj karakteristici, npr. Kuća male fontane, Dioskurijeva kuća, Apolonova kuća, Kuća tragičnog pesnika... Na zidovima mnogih od njih nalaze se freske koje oslikavaju scene iz svakodnevnog života, prirodu, zgrade. Najpoznatija, ipak, je slika "Venere u školjci". Da, bukvalno je umetnik naslikao Veneru kako se izležava u ogromnoj školjci.

Na pola puta do čuvenog trga sa Skupštinom opštine, ili "administrativnih zgrada", tj. samog centra, nalaze se centralna kupatila - samo jezgro ekonomsko-društvenog krema tog vremena. A desno, vrlo namerno u blizini kupatila - odvojenih za muškarce i žene, nalazi se "Lupanare" (lat. lupa - prostitutka). Tako je, dragi moji seksomani, javna kuća. Prvo se plaknu u kupatilima, pa u blud. A kad svrše sa poslom, mogu da se vrate niz ulicu i produže do malog teatra pa kad žena zove "gde si bio, šta si radio?" kažu da su gledali strava gostovanje pozorišne trupe iz Napulja.

Javna kuća je jako mala, sa sprčenim sobičcima - 4 sobička, tj. pregrade u prostoriji koju pređete u 5 koraka, dve sa jedne, dve sa druge strane. Kreveti od kamena, preko se stavljala neka mekana posteljina. Po zidovima fresko slike poza u kojima su domaćice umešne.

Da... gde sam ono stao? A da, krenuo sam na trg. Mnogo stubova, i uspravnih i popadalih. Vrućina je velika i samo koračam napred. S vremena na vreme nailazim na česmu, umijem se, pijem vodu i nastavljam dalje. Pomislio sam da u antičkom gradu ima više vode na svakom koraku nego u modernim gradovima gde se voda može samo kupiti.

E, sad... ono što me je fasciniralo je zapravo nešto na šta se mnogi mogu zgroziti i reći da se radi o skrnavljenju. Ne, nije javna kuća. Napravili su potpuno moderni kafić koji se može videti u bilo kom danas živom gradu u Italiji u jednoj od antičkih zgrada. Šta me je fasciniralo? Da nije bilo erupcije vulkana, potpuno bih mogao da zamislim ovaj grad danas kao jednu modernu evropsku metropolu u kojoj bi ovo bila VIP zona, centar grada sa brojnim znamenitostima i kafićima na otvorenom, a šoping na sve strane.

Međutim, ono što je na mene svakako ostavilo najveći utisak jesu okamenjeni ostaci ljudi koji su umrli na licu mesta, ugušeni. Jedna statua se nalazi na samom ulasku u ulicu Via dell' Abbondanza, sa desne strane - žena u fetalnom položaju, usta širom otvorenih u krik. Druga se nalazi na skroz drugom delu grada, u Vili misterija (Villa dei misteri). To je muškarac u mrtvačkom ropcu stomakom okrenut ka zemlji, potpuno ispružen. I on je otvorenih usta. A blizu malog teatra i vežbaonice (Pallaestra) nalazi se Vrt begunaca, ljudi koji su pokušali da se spasu begom, ali nisu uspeli. I muškarci i žene i deca u različitim bolnim položajima. Kao da se guše i umiru upravo sada pred mojim očima. Ono što možda treba napomenuti je da su ti okamenjeni ostaci zapravo replike u gipsu, ali to nimalo ne umanjuje doživljaj. Stvarni ostaci nalaze se u Erkolanu.

To je i najveći utisak. A biblijsku dimenziju mestu daje pogled iz grada na Vezuv - dželat i njegova žrtva.

Borboni bomboni

U malom gradu Kaserti, poznatom ni po čemu osim po letnjoj rezidenciji Borbona - nekadašnje vladarske porodice iz Napulja, nalazi se... upravo ta letnja rezidencija Borbona. Kraljevski dvor iz Kaserte (Reggia di Caserta) u stilu je monolita iz Odiseje u svemiru 2001, kompaktan, snažan i sa jasnom porukom svima - tu sam za vijek vijeki. Grandioznost dvora odzvanja već na samom ulasku gde vas kao titani dočekuju masivni mermerni stubovi, dok se vaša majušnost oseća svakim tik-takom koraka koji se gube u intrazijama svodova.

Sa leve strane nalazi se biletarnica. Na izboru imate nekoliko opcija: obilazak samog dvora košta 7 evra, obilazak samo engleskih vrtova košta 3 evra, a komplet karta za oboje košta 9 evra. Preporučujem komplet lepinju. Takođe, preporučujem da u posetu dođete bar oko podne (a bolje još ranije) da biste sve videli, a toliko toga lepog ima da se vidi... Engleski vrtovi zatvaraju se oko 17:00h, a kraljevska palata u 19:00h.

Po stilu, dvor u Kaserti podseća me na onaj u Beču, čuveni Šenbrun. I park koji se od dvora proteže u nedogled veoma je sličan. Budući i da su iz istog perioda, ne čudi.

Kada čovek vidi neki dvor, on nekako i ne razmišlja o tome koliko je tu zapravo rada uloženo, nego prolazi tim stepenicama, gleda letimično te figure u mermeru, kamenu i sl. i ponekad se kraj neke od njih slika i nastavlja dalje, upija više impresiju trenutka i ne misli na večnost mučenika koji su sve to odradili ili onih kraljeva koji su sve to osmislili. Za obilazak dvorskih prostorija treba, brat bratu, 45 minuta do sat vremena. Dvor se gradio 20 godina. Ovo poređenje nije da bi se pokazalo koliko su dugo pravili nešto tako malo, već da bi se shvatio apsurd. Dvor je ogroman i na svakom koraku sadrži stotine i hiljade detalja koje ljudskom umu predstavljaju ogromno opterećenje i ne stigne da im se nadivi za to kratko vreme boravka. Mozak sve te informacije filtrira i zadržava jedino impresiju. A da bi se shvatilo sve što postoji unutra potrebno bi bilo više od mesec dana, po mom skromnom ubeđenju. Tako je sa svakim dvorom i palatom. Sa svakom građevinom koju su ljudi pravili da bi bile ravne božanskima. A kakav je ovaj dvor?

Podeljen je na dva nivoa. Na donjem je najznačajnija prostorija kraljevski teatar koji nije otvoren za posetioce, iako se u njemu s vremena na vreme održavaju koncerti, pretpostavljam - ozbiljne muzike. U gornjem delu nalaze se različite sobe i prostorije: od soba za prijem - koje su opet izdiferencirane po tipu vlastele koja u njih dolazi - neke su za niže plemiće, a neke za kraljevsko plemstvo, do spavaćih soba za kraljicu, kralja, a prostorija koja oduzima dah je svakako Prestona dvorana, sva u pozlati. Na svodovima svake od prostorija oslikane su brojne scene sa temama koje su mešavina religioznog, mitskog i svetovnog, uglavnom onog svetovnog koje se odnosi na živote i smrti borbonskih vladara. Na zidovima je veliki broj ulja na platnu koja za teme imaju prirodu: more, mornare, brodove, Napulj sa Vezuvom u pozadini, vojničke ceremonije koje su se odigrale na širokom polju iza dvora ili portrete važnih ličnosti. Biblijske teme na slikama takođe su veoma zastupljene.

Od ostalih prostorija izdvajaju se biblioteka sa velikim brojem knjiga uredno spakovanih u zastakljenim vitrinama i postavka figura iz doba i sa prostora Isusa Hrista - Presepe. Ovo je tradicija koja je prisutna u katoličkim zemljama Zapadne Evrope. Za Božić se prave ili kupuju figurice koje oslikavaju pastoralni život u doba Isusa iz Vitlejema - pastiri, zatim njihovi izopačeni surogati čobani, ovce, Josif i Marija, tri kralja, kamile - kućice, kokoške, psi i šta sve ne. Ceo Bliski Istok u malom.

U jednom trenutku poželećete da izađete iz dvora. Učinite to. Napolju je ono što oduzima dah: kraljevski park "Put vode" koji se proteže naviše i naviše sve dokle seže pogled.

Čini se blizu, a zapravo je potrebno oko 45 minuta pešačenja da bi se došlo do vrha, gde je ulaz u Engleski vrt, najlepši deo celog ovog prostranstva. U njemu je ogroman broj biljaka iz najrazličitijih krajeva sveta. Drveta kao da nisu sa ovog sveta već iz Avatara - ogromna su! Postoje autobusi i karuce kojima možete doći do vrha.

A pre nego što uđemo u Engleski vrt, moram vam reći da su duž celog onog puta do ulaska u vrt sa obe strane vodotoka (koji se sastoji od bazena punih ribe) brojni putići koji vode u šumicu, fino ošišanu, a nalik onoj iz Alise u zemlji čuda ili Harija Potera. Previsoka živica u kojoj se lako izgubiti. U ovoj živici na svakih desetak metara nalazi se poneka statua muze - književnosti, muzike, astronomije, geografije... a to je mnogo statua.

Kad ste došli na vrh, uživajte u vodopadu. U jezercetu ispod vodopada nalaze se skulpture posvećene boginji Dafne, koja je prema mitologiji pretvarala sve one koji bi je videli da se kupa u jezercetu pretvorila u jelene, a jelene bi na kraju pojeli vuci. Ta scena je upravo i prikazana u jezeru iz dva dela.

Engleski vrt

Oni su na mene ostavili najveći utisak, valjda zato što volim prirodu. Kada uđete, videćete ogroman broj stabala i osetićete se kao da ste u zemlji gde je gravitacija veoma slaba, pa je sve ostalo veoma veliko. Dominiraju stabla domaćeg bora, koji mene podseća na drveta iz afričkih putopisa o divljini.

Sve je tako ogromno i prelepo. Pored borova, najviše ima palmi. Potoci, veštački vodopadi, Venerino jezero, gde se i kraljica kupala - sve je tako prirodno i prelepo.

Na kraju mi je teško pao rastanak sa ovim mestom. Kada su nas obavestili da će uskoro da zatvore vrt, pomislio sam da možda i ne bi bila loša ideja ostati unutra... toliko je dobro.

Džizus Krajst iz Marateje i 9 krstova Škaleje

Narodna verovanja često znaju da zagaze u opsesiju, nekada izgledaju smešno, a nekad iznedre groteskne predstave kakvi su krstača iznad Skoplja, krsturina na ulasku u Kragujevac ili džinovska statua Džizusa na brdu iznad malog primorskog grada Maratee (Maratea) u provinciji Bazilikata na jugu Italije...

Sam grad Maratea je na oko pola sata vožnje udaljen od Skalee i nalazi se u podnožju pomenutog brda sa Isusom. Podeljen je na dva dela, tzv. gornju Marateu - gradić, i donju Marateu sa lukom. Gornja Maratea je prelep gradić, sav od kamena, ušuškana, mirna, i veoma nalik biblijskim gradovima Srednjeg Istoka. Izbrazdana je uzduž i popreko uzanim krivudavim ulicama i još užim sokacima između belih kućica od kamena. Veoma je slična Materi, iako je od nje manja, poznatoj po tome što je Mel Gibson tamo snimio svoj čuveni film The Passion of the Jew (Stradanje Isusovo). Sam Mel se inače zaljubio u jug Italije i kupio je tamo kuću. Još jedan čuveni isterivač vampira je u Italiji našao svoj spokoj - Džordž Kluni u svojoj poznatoj vili u Komu.

Ali da se ne udaljavam od teme, a to je Maratea: grad je plodno tle za crkve i kapelice kojih ima na svakom koraku. Vera je jaka u ovom mestu.

Do samog Isusa je veoma naporno doći. Put krivuda i zalama, ali srećom dobro je obeležen. Ako idete po noći, verovatno će vam se desiti da je na nekih kilometar od vrha put zatvoren. Naravno, zatvoren je i parking pored puta, tako da vam je jedina opcija na raspolaganju da lagano obiđete crveno-belu prepreku na putu i nastavite naviše. Svakog časa sam očekivao da ćemo propasti na nekom mestu na mostovima koji su usledili, ali to se nije desilo. Ipak su zatvorili samo iz ćefa.

A Džizus... Beo, prebledeo, više nalik utvari koja u daljini širi ruke prema tebi. Ma ne ni toliko prema tebi koliko prema brdima iza tebe - ipak je mnogo visok. To je zanimljivo. Statua je okrenuta ne prema gradu, kao ona iz Rio de Žaneira, ne prema moru, opet, kao ona iz Rio de Žaneira, već prema brdima! Moru i gradiću ispod je okrenula leđa, da ne kažem guzicu. Da li je to Pastir napustio svoje ovce? Da li je ovo uopšte statua Isusa?

Umesto zaključka:

- Ne znam jesi li primetio, meni ovaj Isus ne liči na Isusa kakvim ga mi pamtimo. Više ima lik nekog rimskog imperatora, vuče mi malo na Oktavijana Avgusta...

- Vrlo moguće. Ovde je narod opsednut religijom: šta god vide kažu - Isus. Pojavi se oblak na nebu malo drugačije forme - Bogorodica. Jednom se tokom mise u Vatikanu na zidu pojavio obris glave i ramena i svi su odmah povikali da je Bogorodica. Na TV se o tome pričalo danima, da bi se na kraju ispostavilo da je to bila senka jedne od monahinja. Ali narod želi da veruje... Po meni, više je ličilo na nožno peraje zabodeno u pesak!

+ + + + + + + + +

Postoje i priče od kojih ti se naježi koža. Pomisliš da su obične priče za plašenje dece, ali ipak ostavljaš oškrinuta vrata uma da bi možda nešto od toga moglo biti tačno ili u najmanju ruku zanimljivo videti i osetiti. Jedna od tih priča je i priča o devet krstova Skalee.

Naime, u vreme izgradnje delova grada koji se širio, devet radnika ostalo je da prokopava stenu koja je ometala pravu liniju budućeg puta. Iscrpljeni od rada, postali su i malo aljkavi u radu i neoprezni, a kad se radi sa dinamitom dovoljna je samo jedna greška...

Oko ponoći, dinamit na koji su zaboravili volšebno je eksplodirao, a stena ispod koje su radili odlomila se u jednom komadu i pala sprštivši svih devet radnika na mrtvo slovo. Od tada, svake noći oko ponoći čuju se njihovi krici i zapomaganja, diže se silan vetar i stvara se kovitlac prašine, peska i kamenčića. A onda nastaje muk.

Prošao je još jedan brzi voz.