„Pobješnjeli“ u Rimu

Rim je kao feniks. Izgori i ponovo se diže iz pepela. Osuđen je na palikuće, od ludog Nerona, preko raznih osvajača, do današnjih dana i, konkretno, jučerašnjeg pira tzv. „Pobješnjelih“.

-          A što bjesne?

-          Eh... nije lako odgovoriti ako nisi „unutra“.

-          Vol Strit?

-          Jok, more.

-          Pa jel’ ima veze s krizom?

-          Ima.

Dete pogleda u dedu, delimično iznervirano što ga ovaj tera da mu izvlači reči kleštima iz usta... No, smognu snage da nastavi:

-          Pa koja je veza?

Đed uze lulu s kredenca. Primaknu se prozoru i zagleda se u more. Istrese duvan iz kesice i poče po automatizmu da puni čađavi kraj lule.

-          Ukus.

-          Duvana?

-          Hm... – osmehnu se stari. – Srećom, duvan je ostao dobar...

-          Pa ukus čega? Mama uvek kupuje ukusnu hranu.

Starac se nasmija i rukom protrlja kosu svoga unuka. – Dođi vamo. – reče i dade signal malom da se primakne prozoru. – Vidiš li dolje onaj svjet na pjaci? -          Vidim.

-          E... pogledaj Marija... Aha, eno ga i Marko sa ćaćom: vidiš?

-          Vidim. – nije mu bilo jasno što mu deda pokazuje na te ljude. Nije valjda da su oni nešto skrivili? Izgledaju potpuno normalno.

-          Eno ga i Armando. – dodade deda, - Vidiš li nešto zajedničko kod svih njih?

-          Ne znam... šetaju...

-          Jeste. Šetaju. Ali šta nose?

Mali se zbunio, ali pokuša da pronikne u to što deda oće od njega.

-          Nose pantalone, košulju... Armando nosi i prsluk. Mario ima šal.

-          Bravo! Aha, eno ga i Dijego...

-          Dijego ima i sako i farmerke.

-          Jeste. Ima i naočare. A jel’ vidiš da su im svijem pantole prionule uz nogu? Da su im košulje strukirane, na uspravne tanke pruge, obično su bjelo-plave ili ljubičasto-bjele. Vidiš da su prslučići svi ljubičasti? Šalovi svi vise u ležernoj omči. A kad bi se bolje zagledao, odavde se ne vidi najbolje, vidio bi i da su im obrve k’o kod žena, tip-top sređene i počupane – ma ne liče na muškarce nego na manikine iz izloga.

Dete je bilo potpuno zatečeno. Stajao je i gledao dole na pjacu. Ništa mu nije bilo jasno. Kako to da su njegovi drugari krivi? Možda je Markov otac nešto kriv, mada je mislio da je ok.

-          A šta su oni uradili?

-          Ništa sinko. Država je kriva. K’o i uvjek. Nije ovo smjela da dopušti. Kriv je Milano i kriva je puna kasa. Nisu oni ośetili šta znači nemati. Pobješnjelo sve.

Đed izvadi šibicu i pripali utabani duvan.

-          E, vako je i Rim gorio, ali je kvalitet izgorelog slabiji.

-          Ti kupuješ najbolji duvan. – nadao se mali da će bar laskanjem odobrovoljiti dedu da počne razumno da govori.

-          I to je tačno! Mada, bolje ti je da po’edeš govno nego da počneš da pušiš.

-          A što su zapalili Rim?

-          Nisu oni. Rim je sam sebe zapalio. Takva mu je sudbina. S vremena na vrjeme mora da se pročisti.

-          Deko, odoh ja sad da se igram.

-          Ajde, ajde. Javi se samo majci da ne brine.

***

Via Kondoti... da li su i nju spalili? Bože smiješne li rabote – Talijani izišli na ulicu na demonstracije! Pa to je horor! To je teror! Sve te uske košuljice, sve te ešarpe, svi ti fino sređeni zulufići, počupane obrve, elementi na bradi... svi ti beli kaiševi s velikom tokom na farmericama boje lila, pripijenim usko, usko, od učkura pa do članka... sve te košuljice na prugice – tanke pruge plave i bele boje... sakojčići... fensi tikepa, najnoviji gadžeti pokojnoga Stiva Džobsa, bog da mu dušu prosti... a njima nek’ oprosti.

Svet je zreo za revoluciju. Tu su i revolucionarne ideje. Jedino što nedostaje je plan za sutra. Ovako ne valja. Jahali su i jašu, ali došlo je vreme i da sjašu. Zašto? Zar se danas ne živi dobro? Zar se ne živi bolje nego pre sto godina? Ma živi se neuporedivo bolje, ali može da se živi još mnogo bolje i da se radi još mnogo manje, a da rezultat bude bolji nego što je danas. Nisu ovi na vlasti – nigde u svetu – doprineli blagodeti u kojoj uživamo, već pojedinci koji su uspeli da realizuju svoje ideje. Ti ljudi su geniji. Verovatno ima još mnogo genija koji bi promjenili svet na bolje mnogo brže da ih ne opterećuju režimi vlasti koji postoje u zemljama u kojima žive. Potrebna je alternativa da bi se izašlo na ulicu. A ne izlazak radi sebe samog. Svi znamo da su svi spremni i da žele bolje. Nepotrebno je izaći na ulicu da bi se to videlo, a da sutra ne uradiš ništa. Drugo, ne možeš izaći na ulicu kao masa i nadati se da će nešto da se promeni samo od sebe. Svet menjaju pojedinci – a takvih pojedinaca u ovoj masi nema. Vidim Italiju – izašli na modni defile, pojedini manekeni su dobili batine, porazbijani su izlozi i popaljena neka vozila. Sve je to izdirigovala vladajuća struktura! Sve, apsolutno sve. Danas već niko više ne priča o Rimu. Ajde, pričaju. Odlično je došlo sve to da se tema skrene sa jebene Sare koja je ubijena pre 3 godine na nešto novo i da analiziraju do besvesti novu temu na Rai-u, ali svetski pokret „besnih“ ne može da se skoncentriše i lokalizuje na parolu „Dole Berluskoni“ u Italiji. To nije dovoljno globalno. To je jadno. I politički vrlo jednostrano. To je ono: sjaši Kurta da uzjaše Murta. Ono što nama treba nije Murta, nego alternativa. Ono što je stvorilo predstavu o „jahanju“ utemeljeno je na jednom jedinom principu koji je do sada vladao u svetu: neko mora nekog da jaše. Alternativa je da niko nikog ne jaše, osim po kućama... A Berluskoni je legenda.

Prostor i vreme

Prostor i vreme su jedno te isto. Zapravo, vreme je promena mesta u prostoru. Kad bi sve mirovalo, svaki i najmanji deo vasione, vreme bi stalo, tj. ne bi ni postojalo. Međutim, sve se kreće u eliptičnim krugovima, pod uticajem sile gravitacije, čiji su zakoni manje-više isti i na makro i mikro nivou.

Sad se postavlja pitanje: da li možemo da zaustavimo vreme? U teoriji bismo mogli: potrebno je da uvek budemo na istom mestu u prostoru, a pod prostorom se misli na sveukupnost materije u celom poznatom i nepoznatom kosmosu. Zemlja se okreće oko svoje ose, oko Sunca, a sa Suncem i oko većih galaksija, koje opet orbitiraju oko nekog zamišljenog većeg centra, i tako u beskonačno (beskonačno u smislu da ljudski um to teško može da shvati). Kad se pravci svih tih kretanja integrišu, dobije se jedna jedinstvena putanja po kojoj se svaka tačka na Zemlji kreće. Brzina kretanja je opet rezultat sabiranja svih tih pojedinačnih tela. Verovatno bismo se iznenadili kojom brzinom se zapravo Zemlja kreće u odnosu na Centar svega.To je brzina kojom bismo se na Zemlji morali kretati, ali u smeru suprotnom od kretanja svake tačke na Zemlji u odnosu na Sve, kako bismo "zaledili" vreme, tj. uvek bili na istom mestu.

Pošto je sve relativno, tj. povezano jedno s drugim, nama deluje da sve miruje. Pogledamo zvezde na nebu i vidimo da su uvek tu, u istom rasporedu. Realnost je da zajedno s njima jurimo oko nečeg mnogo daljeg. Taj centar je opet ništa drugo do mesto sudara, tj. susreta pozitivnih i negativnih čestica, skupova čestica ili čitavih galaksija vis-a-vis, odnosno jednih nasuprot drugih.

Ako se spustimo na najniži nivo čestice, tj. na ono što su antički filozofi smatrali atomom, onim što se više ne može deliti, naći ćemo sledeće: pozitivnu materiju, negativnu materiju i neutralnu materiju. Kombinacija pozitivne, odnosno negativne materije sa neutralnom će rezultirati u pozitivnoj, odnosno negativnoj materiji veće mase, odnosno veće sile privlačenja.

Попрчавање Срба (или „Ко се боји геја још“)

Ово је прича о несретним временима, или боље рећи о обичним временима и несретном Григору који се нашао између чекића и наковња у најгорем од свих лошим времена, када је малој напаћеној земљи Србији претио нови непријатељ - профани попрчитељи.

Са Запада нам никад ништа добро није стигло, чак и кад се на тацни као добро нудило. Тако су нам наметнули и ове педере и лезбаче. Ове мисли су опседале Григора док се синоћ враћао кући. Исти пут, знао га је напамет и време је често кратио размишљањем. Тада га је тиштало оно што је случајно чуо прошавши крај мале групице брадоња у црним неструкираним хаљинама: „Људи, покрштавање смо преживели кад се цела Јевропа дала у крст. Наши зилоти су спремни. У име бога...“ У вечерњим новинама наслов да је СПЦ рашчинила некадашњег монаха Давидовића, па је сад бљутавији од рашчињеног сока из кесице. Његова мантија дакле... Маска! А свуда је има.

Као и све страно, и педерлук изазива бојазан. Потребно је заштитити породице јер ако ти се педер породице дочепа, ух, кукала ти мајка! Породична шетња. Међу породичним људима и правобранитељима наших породица у првом реду су ћелафци испод двадесет година којима је вероватно једина мајка Србија. Григор се присетио кад је служио војску да је неки новајлија од 18 година по доласку у његову чету за занимање ставио да је навијач. Мислио је да момак зајебава војно руководство. Међутим, они то испоштоваше. Дечко је после на конту тога ишао на утакмице, кад су они што нису навијачи по занимању морали да чисте круг касарне.

Већи педер од педера

Тек неколико година касније „навијачи“ (побеснеле чирлидерсице) почињу да играју све значајнију улогу у политичком и уличном животу Србије. Земља их користи сваки пут кад је потребно направити неки физички насртај на некога и изазвати хаос. Они у томе уживају. Траже још, и бивају све јачи, а земља мора да им удовољи и да их нахрани. При том, жртве су углавном много слабији...

Пред бој

Година је 2010. али је дух 1389. са народом. Аналогија две године је јасна свима - Турци, педери: исто је! Једна битка је изгубљена, али понос никад није. Другу нећемо изгубити, иначе ће нас тек онда нагузити!

Распомамљене хорде педера и лезбејки се приближавају, заставе им се виде у даљини. Надиру са свих страна и постављају бијеле чадоре на пољани Мањеж. Међу њима су и домаћи издајници, потурице (они што су потурили тур) и увек присутни представници Запада. Сви су се уротили против мале, али поносите, прелепе Србије!

За то време, у домовима сељака

А српски народ по својим кућама, далеко од места дешавања, пратио је шта се догађа. На ТВ су се смењивале слике претњи, нереда, говора који соколе једне и вређају друге... гостовали су бројни аналитичари и алхемичари друштвених односа, објашњавали шта нам то доноси педеризам ако га као религију прихватимо. „Не желимо да нам заразе децу!“ О, не, само децу не! Хм... можда не би било лоше да престанете да шаљете децу у црквене хорове? Али то је само успутно размишљање. Машина за прање мозга је радила ко швајцарски сат и, мало по мало, Григор је и сам почео по глави да врти мантру „педери, деца, педери, наша деца, нагузиће децу, то су наша деца...“ Ни сам не зна како, али у једном моменту му је синуло. Као мали је знао за педере, сањао лезбејке, а прво никад није постао нити је друго икад имао среће да види. Морао је то рећи свету. Назвао је антифашистички покрет у Србији. „Добар дан друже Тито...“

***

Ивица и марица

То су срца два. Изазивају озареност и олакшање где год се појаве. Људи се мењају. Контролне тачке су осигуране, србокапи се сукобљавају са породичним људима без портфеља и светлост почиње да побеђује таму. Није било тако откако је Црвена армија умарширала у Београд!

Банда родољуба је сатерана до Храма Св. Саве, опколила их је полиција. Онда је дошао и тек пробуђени народ са кукама и мотикама. Бестије су се нашле у клопци, сада су они постали мањина. А приближавали су се и њихови љути непријатељи са шареним заставама... Настао је општи покољ и макљање. Навијачице су имале почетну предност јер су огрезле у тучама, али је маса превладала и почела да крцка и меље све пред собом, као парни ваљак. Круг се смањивао. Пале су и мантије.

Испред Светосавског храма, Богу на истину, изведени су они који су се о истог тог Бога огрешили и позивали на мржњу уместо на љубав. Судиће им се корбачом. Десет пута преко леђа! Али најгора казна тек их је чекала: да се забави, народ је позвао неке од најозлоглашенијих гејчина да изврше пресуду над већ клонулим рашчипоповима и побеснелим чирлидерсицама - трпање у буљу! Лезбаче су већ почеле да играју у трансу, а јадни људи су на коленима плакали. Кандићка се разрогачених очију радовала у првом реду чекајући на извршење казне и прстом се задовољавала додиривањем по чмару, али када је дошло до момента истине, ружичастокоси младић се окренуо ка маси и рекао: „Па ја то не могу да урадим. Мени треба љубав, а не буља пер се.“ Народ је схватио, ваљда, и сви су почели да тапшу. Само једна особа се није смејала. Била је то Наташа, која је у шоку јаким стиском остала без средњег прста десне руке.

Била је то још једна у низу српских револуција, овог пута симпатично названа „шарена револуција“.

Pompeja - trenutak zaleđen u vremenu

Pompeja je sebe prozvala "grad kulture, umetnosti i vere". To piše na ulasku u grad. Imaju i razloga da se tom krilaticom diče jer ničega od to troje ne manjka u gradu. Vera mi je posebno zanimljiva jer su u tome otišli toliko daleko da osveštavaju i automobile. Što bi se reklo kod nas, "dokon pop i jariće krsti". S druge strane, vera i možda nada je ono što prirodno pristaje mestu koje je pre dve hiljade godina u trenutku izdahnulo po erupciji obližnjeg Vezuva. Iako su po krovovima grada padale vulkanske bombe, nije to ubilo narod, već pepeo od koga su se ugušili. To je vidljivo i po pronađenim ostacima ljudi u položajima grča, otvorenih usta.

Sve je danas kao što je bilo pre dve hiljade godina. Jedna trodimenzionalna slika trenutka kroz koju možete da hodate. Pompeja je najveće arheološko iskopište te vrste u svetu, a da biste obišli ceo grad potrebno vam je dobrih četiri do pet sati. Na prvi pogled, imam utisak da sam ušao u neki moderni grad današnjice: sve je tako dobro uređeno i na svom mestu, pravilno raspoređeno i lako za snalaženje da moram sebe konstantno da podsećam sudbine koja je zadesila ovo mesto da bih nastavio da se divim. Toliko je mesto bilo ispred svog vremena.

Na ulasku u arheološki deo, tj. u antički deo grada Pompeje koji je čini se veći i lepši od modernog grada u čijem se centru nalazi, možete odlučiti šta želite videti: "samo" Pompeju ili Pompeju sa pet manjih seoca koja su joj gravitirala i koje je zadesila ista klet. Od svih pet najpoznatiji je Erkolano - u tom mestašcetu su i krovovi ostali netaknuti, za razliku od Pompeje čiji su krovovi uglavnom razrušeni vulkanskim bombama ili su se kasnije urušili sami od sebe. Do tamo se ide autobusom i moj je savet da ipak vidite "samo" Pompeju, jer grad je ogroman. Kažem grad, a ne "iskopine" Pompeje kako ga inače zovu jer je stvarno pravi grad u kome bi se uz malo ulaganja i popravke moglo živeti i danas.

Cena karte za posetu je 11 evra.

Po ulasku u kompleks, prvo nailazite na odlično očuvanu arenu, tj. koloseum ili amfiteatar od koga dalje možete krenuti u istraživanje ostatka grada. Najbolje je da krenete takozvanom ulicom Obilja (Via dell' Abbondanza) sa čije leve i desne strane se odvajaju brojne uličice i - kojom ako idete do kraja, dolazite do centralnog trga ili foruma na kome su državnici i ostali učen svet tog vremena raspravljali o tekućim problemima ili se takmičili ko će koga da natpriča. A u međuvremenu, dok ne stignete do tamo, obratite pažnju na mnogobrojne kućice sa leve i desne strane. Sve te kućice nazvane su po nekoj svojoj posebnoj karakteristici, npr. Kuća male fontane, Dioskurijeva kuća, Apolonova kuća, Kuća tragičnog pesnika... Na zidovima mnogih od njih nalaze se freske koje oslikavaju scene iz svakodnevnog života, prirodu, zgrade. Najpoznatija, ipak, je slika "Venere u školjci". Da, bukvalno je umetnik naslikao Veneru kako se izležava u ogromnoj školjci.

Na pola puta do čuvenog trga sa Skupštinom opštine, ili "administrativnih zgrada", tj. samog centra, nalaze se centralna kupatila - samo jezgro ekonomsko-društvenog krema tog vremena. A desno, vrlo namerno u blizini kupatila - odvojenih za muškarce i žene, nalazi se "Lupanare" (lat. lupa - prostitutka). Tako je, dragi moji seksomani, javna kuća. Prvo se plaknu u kupatilima, pa u blud. A kad svrše sa poslom, mogu da se vrate niz ulicu i produže do malog teatra pa kad žena zove "gde si bio, šta si radio?" kažu da su gledali strava gostovanje pozorišne trupe iz Napulja.

Javna kuća je jako mala, sa sprčenim sobičcima - 4 sobička, tj. pregrade u prostoriji koju pređete u 5 koraka, dve sa jedne, dve sa druge strane. Kreveti od kamena, preko se stavljala neka mekana posteljina. Po zidovima fresko slike poza u kojima su domaćice umešne.

Da... gde sam ono stao? A da, krenuo sam na trg. Mnogo stubova, i uspravnih i popadalih. Vrućina je velika i samo koračam napred. S vremena na vreme nailazim na česmu, umijem se, pijem vodu i nastavljam dalje. Pomislio sam da u antičkom gradu ima više vode na svakom koraku nego u modernim gradovima gde se voda može samo kupiti.

E, sad... ono što me je fasciniralo je zapravo nešto na šta se mnogi mogu zgroziti i reći da se radi o skrnavljenju. Ne, nije javna kuća. Napravili su potpuno moderni kafić koji se može videti u bilo kom danas živom gradu u Italiji u jednoj od antičkih zgrada. Šta me je fasciniralo? Da nije bilo erupcije vulkana, potpuno bih mogao da zamislim ovaj grad danas kao jednu modernu evropsku metropolu u kojoj bi ovo bila VIP zona, centar grada sa brojnim znamenitostima i kafićima na otvorenom, a šoping na sve strane.

Međutim, ono što je na mene svakako ostavilo najveći utisak jesu okamenjeni ostaci ljudi koji su umrli na licu mesta, ugušeni. Jedna statua se nalazi na samom ulasku u ulicu Via dell' Abbondanza, sa desne strane - žena u fetalnom položaju, usta širom otvorenih u krik. Druga se nalazi na skroz drugom delu grada, u Vili misterija (Villa dei misteri). To je muškarac u mrtvačkom ropcu stomakom okrenut ka zemlji, potpuno ispružen. I on je otvorenih usta. A blizu malog teatra i vežbaonice (Pallaestra) nalazi se Vrt begunaca, ljudi koji su pokušali da se spasu begom, ali nisu uspeli. I muškarci i žene i deca u različitim bolnim položajima. Kao da se guše i umiru upravo sada pred mojim očima. Ono što možda treba napomenuti je da su ti okamenjeni ostaci zapravo replike u gipsu, ali to nimalo ne umanjuje doživljaj. Stvarni ostaci nalaze se u Erkolanu.

To je i najveći utisak. A biblijsku dimenziju mestu daje pogled iz grada na Vezuv - dželat i njegova žrtva.

Borboni bomboni

U malom gradu Kaserti, poznatom ni po čemu osim po letnjoj rezidenciji Borbona - nekadašnje vladarske porodice iz Napulja, nalazi se... upravo ta letnja rezidencija Borbona. Kraljevski dvor iz Kaserte (Reggia di Caserta) u stilu je monolita iz Odiseje u svemiru 2001, kompaktan, snažan i sa jasnom porukom svima - tu sam za vijek vijeki. Grandioznost dvora odzvanja već na samom ulasku gde vas kao titani dočekuju masivni mermerni stubovi, dok se vaša majušnost oseća svakim tik-takom koraka koji se gube u intrazijama svodova.

Sa leve strane nalazi se biletarnica. Na izboru imate nekoliko opcija: obilazak samog dvora košta 7 evra, obilazak samo engleskih vrtova košta 3 evra, a komplet karta za oboje košta 9 evra. Preporučujem komplet lepinju. Takođe, preporučujem da u posetu dođete bar oko podne (a bolje još ranije) da biste sve videli, a toliko toga lepog ima da se vidi... Engleski vrtovi zatvaraju se oko 17:00h, a kraljevska palata u 19:00h.

Po stilu, dvor u Kaserti podseća me na onaj u Beču, čuveni Šenbrun. I park koji se od dvora proteže u nedogled veoma je sličan. Budući i da su iz istog perioda, ne čudi.

Kada čovek vidi neki dvor, on nekako i ne razmišlja o tome koliko je tu zapravo rada uloženo, nego prolazi tim stepenicama, gleda letimično te figure u mermeru, kamenu i sl. i ponekad se kraj neke od njih slika i nastavlja dalje, upija više impresiju trenutka i ne misli na večnost mučenika koji su sve to odradili ili onih kraljeva koji su sve to osmislili. Za obilazak dvorskih prostorija treba, brat bratu, 45 minuta do sat vremena. Dvor se gradio 20 godina. Ovo poređenje nije da bi se pokazalo koliko su dugo pravili nešto tako malo, već da bi se shvatio apsurd. Dvor je ogroman i na svakom koraku sadrži stotine i hiljade detalja koje ljudskom umu predstavljaju ogromno opterećenje i ne stigne da im se nadivi za to kratko vreme boravka. Mozak sve te informacije filtrira i zadržava jedino impresiju. A da bi se shvatilo sve što postoji unutra potrebno bi bilo više od mesec dana, po mom skromnom ubeđenju. Tako je sa svakim dvorom i palatom. Sa svakom građevinom koju su ljudi pravili da bi bile ravne božanskima. A kakav je ovaj dvor?

Podeljen je na dva nivoa. Na donjem je najznačajnija prostorija kraljevski teatar koji nije otvoren za posetioce, iako se u njemu s vremena na vreme održavaju koncerti, pretpostavljam - ozbiljne muzike. U gornjem delu nalaze se različite sobe i prostorije: od soba za prijem - koje su opet izdiferencirane po tipu vlastele koja u njih dolazi - neke su za niže plemiće, a neke za kraljevsko plemstvo, do spavaćih soba za kraljicu, kralja, a prostorija koja oduzima dah je svakako Prestona dvorana, sva u pozlati. Na svodovima svake od prostorija oslikane su brojne scene sa temama koje su mešavina religioznog, mitskog i svetovnog, uglavnom onog svetovnog koje se odnosi na živote i smrti borbonskih vladara. Na zidovima je veliki broj ulja na platnu koja za teme imaju prirodu: more, mornare, brodove, Napulj sa Vezuvom u pozadini, vojničke ceremonije koje su se odigrale na širokom polju iza dvora ili portrete važnih ličnosti. Biblijske teme na slikama takođe su veoma zastupljene.

Od ostalih prostorija izdvajaju se biblioteka sa velikim brojem knjiga uredno spakovanih u zastakljenim vitrinama i postavka figura iz doba i sa prostora Isusa Hrista - Presepe. Ovo je tradicija koja je prisutna u katoličkim zemljama Zapadne Evrope. Za Božić se prave ili kupuju figurice koje oslikavaju pastoralni život u doba Isusa iz Vitlejema - pastiri, zatim njihovi izopačeni surogati čobani, ovce, Josif i Marija, tri kralja, kamile - kućice, kokoške, psi i šta sve ne. Ceo Bliski Istok u malom.

U jednom trenutku poželećete da izađete iz dvora. Učinite to. Napolju je ono što oduzima dah: kraljevski park "Put vode" koji se proteže naviše i naviše sve dokle seže pogled.

Čini se blizu, a zapravo je potrebno oko 45 minuta pešačenja da bi se došlo do vrha, gde je ulaz u Engleski vrt, najlepši deo celog ovog prostranstva. U njemu je ogroman broj biljaka iz najrazličitijih krajeva sveta. Drveta kao da nisu sa ovog sveta već iz Avatara - ogromna su! Postoje autobusi i karuce kojima možete doći do vrha.

A pre nego što uđemo u Engleski vrt, moram vam reći da su duž celog onog puta do ulaska u vrt sa obe strane vodotoka (koji se sastoji od bazena punih ribe) brojni putići koji vode u šumicu, fino ošišanu, a nalik onoj iz Alise u zemlji čuda ili Harija Potera. Previsoka živica u kojoj se lako izgubiti. U ovoj živici na svakih desetak metara nalazi se poneka statua muze - književnosti, muzike, astronomije, geografije... a to je mnogo statua.

Kad ste došli na vrh, uživajte u vodopadu. U jezercetu ispod vodopada nalaze se skulpture posvećene boginji Dafne, koja je prema mitologiji pretvarala sve one koji bi je videli da se kupa u jezercetu pretvorila u jelene, a jelene bi na kraju pojeli vuci. Ta scena je upravo i prikazana u jezeru iz dva dela.

Engleski vrt

Oni su na mene ostavili najveći utisak, valjda zato što volim prirodu. Kada uđete, videćete ogroman broj stabala i osetićete se kao da ste u zemlji gde je gravitacija veoma slaba, pa je sve ostalo veoma veliko. Dominiraju stabla domaćeg bora, koji mene podseća na drveta iz afričkih putopisa o divljini.

Sve je tako ogromno i prelepo. Pored borova, najviše ima palmi. Potoci, veštački vodopadi, Venerino jezero, gde se i kraljica kupala - sve je tako prirodno i prelepo.

Na kraju mi je teško pao rastanak sa ovim mestom. Kada su nas obavestili da će uskoro da zatvore vrt, pomislio sam da možda i ne bi bila loša ideja ostati unutra... toliko je dobro.

Džizus Krajst iz Marateje i 9 krstova Škaleje

Narodna verovanja često znaju da zagaze u opsesiju, nekada izgledaju smešno, a nekad iznedre groteskne predstave kakvi su krstača iznad Skoplja, krsturina na ulasku u Kragujevac ili džinovska statua Džizusa na brdu iznad malog primorskog grada Maratee (Maratea) u provinciji Bazilikata na jugu Italije...

Sam grad Maratea je na oko pola sata vožnje udaljen od Skalee i nalazi se u podnožju pomenutog brda sa Isusom. Podeljen je na dva dela, tzv. gornju Marateu - gradić, i donju Marateu sa lukom. Gornja Maratea je prelep gradić, sav od kamena, ušuškana, mirna, i veoma nalik biblijskim gradovima Srednjeg Istoka. Izbrazdana je uzduž i popreko uzanim krivudavim ulicama i još užim sokacima između belih kućica od kamena. Veoma je slična Materi, iako je od nje manja, poznatoj po tome što je Mel Gibson tamo snimio svoj čuveni film The Passion of the Jew (Stradanje Isusovo). Sam Mel se inače zaljubio u jug Italije i kupio je tamo kuću. Još jedan čuveni isterivač vampira je u Italiji našao svoj spokoj - Džordž Kluni u svojoj poznatoj vili u Komu.

Ali da se ne udaljavam od teme, a to je Maratea: grad je plodno tle za crkve i kapelice kojih ima na svakom koraku. Vera je jaka u ovom mestu.

Do samog Isusa je veoma naporno doći. Put krivuda i zalama, ali srećom dobro je obeležen. Ako idete po noći, verovatno će vam se desiti da je na nekih kilometar od vrha put zatvoren. Naravno, zatvoren je i parking pored puta, tako da vam je jedina opcija na raspolaganju da lagano obiđete crveno-belu prepreku na putu i nastavite naviše. Svakog časa sam očekivao da ćemo propasti na nekom mestu na mostovima koji su usledili, ali to se nije desilo. Ipak su zatvorili samo iz ćefa.

A Džizus... Beo, prebledeo, više nalik utvari koja u daljini širi ruke prema tebi. Ma ne ni toliko prema tebi koliko prema brdima iza tebe - ipak je mnogo visok. To je zanimljivo. Statua je okrenuta ne prema gradu, kao ona iz Rio de Žaneira, ne prema moru, opet, kao ona iz Rio de Žaneira, već prema brdima! Moru i gradiću ispod je okrenula leđa, da ne kažem guzicu. Da li je to Pastir napustio svoje ovce? Da li je ovo uopšte statua Isusa?

Umesto zaključka:

- Ne znam jesi li primetio, meni ovaj Isus ne liči na Isusa kakvim ga mi pamtimo. Više ima lik nekog rimskog imperatora, vuče mi malo na Oktavijana Avgusta...

- Vrlo moguće. Ovde je narod opsednut religijom: šta god vide kažu - Isus. Pojavi se oblak na nebu malo drugačije forme - Bogorodica. Jednom se tokom mise u Vatikanu na zidu pojavio obris glave i ramena i svi su odmah povikali da je Bogorodica. Na TV se o tome pričalo danima, da bi se na kraju ispostavilo da je to bila senka jedne od monahinja. Ali narod želi da veruje... Po meni, više je ličilo na nožno peraje zabodeno u pesak!

+ + + + + + + + +

Postoje i priče od kojih ti se naježi koža. Pomisliš da su obične priče za plašenje dece, ali ipak ostavljaš oškrinuta vrata uma da bi možda nešto od toga moglo biti tačno ili u najmanju ruku zanimljivo videti i osetiti. Jedna od tih priča je i priča o devet krstova Skalee.

Naime, u vreme izgradnje delova grada koji se širio, devet radnika ostalo je da prokopava stenu koja je ometala pravu liniju budućeg puta. Iscrpljeni od rada, postali su i malo aljkavi u radu i neoprezni, a kad se radi sa dinamitom dovoljna je samo jedna greška...

Oko ponoći, dinamit na koji su zaboravili volšebno je eksplodirao, a stena ispod koje su radili odlomila se u jednom komadu i pala sprštivši svih devet radnika na mrtvo slovo. Od tada, svake noći oko ponoći čuju se njihovi krici i zapomaganja, diže se silan vetar i stvara se kovitlac prašine, peska i kamenčića. A onda nastaje muk.

Prošao je još jedan brzi voz.

Obala Amalfija

Severno od Salerna duž obale prema Napulju protežu se kolonije malih primorskih gradova ukotvljenih u retkim uvalama između obronaka Apenina koji se strmo uzdižu pravo iz mora. Obrasli gustom šumom kroz koju, kao kroz šumu device, niko nije prošao ili gole, preteći strme litice kao izdepilirane noge vremešne kurtizane, sa modrim venama i kapilarima koji probijaju ispod glatke površine, obodi Apenina udomili su stotine i stotine belih kućica i kuća, nalik brodu, žalu ili školju što udomi stotine školjki kamenica.

I svi ti gradići i sela liče jedni na druge: prilazeći s mora usidriš se u širokoj gradskoj luci ispred koje se otvara prostrani trg od koga jedna glavna uličica vodi ka središtu grada do centralne pjace, obično kroz gradsku kapiju. Tik do centralnog trga je i gradska crkva sa posebno izdvojenim zvonikom. Njena kupola nadaleko se vidi s mora. Uzane popločane uličice načičkane su radnjama sa jedne i druge strane.

Prodaju se uglavnom tipični specijaliteti mesta ili regiona, u slučaju ove obale – to su keramika, ručno izrađena obuća koja košta oko 65 evra po paru, tradicionalna odežda - savršeno lagane pamučne i lanene bele tunike koje liče na afričke bele odore, pića od limuna – nadaleko poznati digestiv limončelo (limoncello) koji se pravi od posebne vrste limuna koji uspeva samo na ovim geografskim širinama, a koga odlikuje robustan izgled i debela kora slična pomorandžinoj, a još više nalik dobro izraženom celulitu; zatim, kolači od limuna, kedra, čokolade...

Restorani su posebna priča. Uvek locirani na najprimamljivijim lokacijama – tik uz luku, na gradskom trgu, na ivici litice sa pogledom koji puca na otvoreno more ili u vrtovima okruženi drvećem palmi i mediteranskog cveća, šibaju po ušima goste koji sebi žele da priušte tu divnu pastu sa sosom od svežeg paradajza, bosiljkom, mocarelom i narendanim parmiđanom... Mmm... 12 evra tanjir. Ah... Odupirem se. Znam da ću kući isto to napraviti za dva evra. Što da im dajem pare?! Jeste da mi curi voda na usta, ali spremio sam sendvič sa kuvanom pršutom i mocarelom – isto dva evra: a mogu kao čovek da sednem na plažu pošto sam se bućnuo u vodu i solju koja kaplje sa lica da osolim neslanu mocarelu i bog da me vidi! Dok šetam ulicama vidim i veliki broj umetničkih galerija sa uljima na platnu. Uglavnom, motivi mora, belih kuća, stenovitih lukova ispod kojih se pogled otiska ka ostrvima u daljini... Inspiracije ima na svakom koraku, to stoji. Pa evo ja ni ne gledam, samo škljocam aparatom i slike ispadaju vrh!

Positano

A sami gradovi. Aj da počnem od Positana. Od Salerna do Positana treba sat vremena vožnje brodom, a karta košta 10 evra u jednom pravcu. Prolaze se redom gradići Vjetri, Ćetara, Erkije, Minori, Majori... pa na pola puta otprilike i Amalfi, sedište nekadašnje pomorske republike koja je, pored Venecije, Đenove i Pize u Srednjem veku bila velika pomorska sila. Po njoj je i cela obala dobila naziv Obala Amalfija (Costiera Amalfitana).

Moja očekivanja pre puta nisu bila prevelika, ali kada sam došao u Positano, ostao sam bez daha. Mali grad, ali na svakom koraku veličanstven. U procepu među strmim brdima našao je sebi mesto i krenuo dalje da se širi u ista ta nepristupačna brda. Nadžidžane kuće jedna na drugu, čini se; stepenice obrasle bršljanom, ulice popločane uglačanim kamenim pločama, a na obodima spojene sa asfaltnim putevima koji meandriraju prateći oblik stena na koje su nalegli i u koje su usečeni, kamene bankine kraj puta, žilavo rastinje, poneki ariš – praistorijsko drvo sa naježenim iglicama, okrenutim ka nebu, bacaju te u razmišljanje ("kako to da u restoranima na najboljim mestima koja bole koliko su skupa u svim gradovima na svetu uglavnom potpuno opušteno sede Amerikanci, Englezi, Nemci i poneki kosooki prijatelj?"). Ove misli me vraćaju u studentske dane, kada sam bez ikakvog dubljeg poznavanja ekonomije tvrdio, možda zato što sam kao mali bio izložen tom seljačkom rezonovanju i življenju uz pomoć narodnih umotvorina: "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane". Sada, više nego ikad znam da je tako. Vidim prijatelje koji robuju na poslu, vidim njihove poslodavce koji se nadmeću koju jahtu da kupe i čija je duža (kompleksi iz mlađih dana). Vidim ljude koji jedu svaki dan po nekoliko obroka i koji jedva hodaju od debljine i na TV-u vidim druge koji umiru od gladi. "Not my chair, not my problem".

Amalfi

U porvratku iz Positana, svratio sam u Amalfi, nekadašnju trgovačku silu koja je imala povlašćeni položaj među trgovcima u islamskom svetu i koja je koristila zlato u trgovini dok je ostatak današnje Italije koristio robnu razmenu. Nekadašnji primat se u današnjem Amalfiju vidi po čuvenoj katedrali sv. Andreja, poznatoj kao Duomo, koja se impozantno uzdiže iznad centralnog trga Piazza Duomo iz 11. veka. Ostatak grada ne odiše luksuzom Positana, manji je od njega, a fasade vape za renoviranjem. Luka Amalfija dobila je ime po njenom poznatom građaninu Flaviju Đoji (Flavio Gioia), koji se smatra prvim čovekom koji je uveo pomorski kompas u Evropu. Grad se hvali još jednom specifičnošću – ručno pravljenom papiru, čuvenom papiru iz Amalfija. Zahvaljujući razvijenim vezama sa arapskim svetom, koji su opet tehniku pravljenja papira naučili od Kineza, Amalfitanci su prvi Evropljani koji su umetnost i znanje pravljenja papira doneli u Evropu. Danas se taj papir prodaje kao turistički suvenir, a parčence veličine razglednice košta oko 2-3 evra.

Na povratku u Salerno stojim na pramcu broda. Savršen je osećaj pomisliti da je sada tako nešto dostupno – voziti se istim onim putevima kojima se trgovala svila, so i robovi... Divno. Sve to košta ukupno 24 evra (10 evra Salerno-Positano; 6 evra Positano-Amalfi; 6 evra Amalfi-Salerno). (Tko leti) Vrijedi.