Široke nozdrve mu je parao poznati miris. Bio je blizu i svakim udahom se više približavao. Prvo blag, miris raspadnutog mesa i kože pojačavao se, preteći da pređe granicu nepodnošljivog. Blaga doza prijatnog ga je u tome sprečavala. Put je prolazio kroz Solofru i delio je na dva dela, samo približno ista. Jedan je bio beživotan i služio je kao klanica, a u drugom su živele zveri...
Ispod litica u koje se put na brzinu gubio, ne zastajući u ovom strašnom mestu smrada, nalazilo se i odvajanje za Solofru. Udaljena na krik bola od ulaza, štrčala je kula motrilja sa isturene litice na istočnoj strani kamenog bloka koji je ovo mesto držao odvojenim od ostatka pokrajine Avelino.
Oči su mu presecali ispucali kapilari dok je silazio sa druma u grad. Zastao je još jednom da osmotri avetinjski tihe fabrike kože sa svoje leve strane. A onda je zakoračio ispod podvožnjaka.
***
Solofrana je ispred njega tekla bistra i hladna. Čista kao suza. Možda je bila i pitka, ali nikako nije mogao da zna da li je u njenom gornjem toku bila bačena lešina neke životinje. Iako malo verovatno, nije želeo da rizikuje.
Znao je zašto je tu. Sve je biznis u današnje vreme. Ne moraš da ih voliš, ali to ne znači da ne možeš sa njima da trguješ. A od ove trgovine je očekivao da uštedi mnogo - čitavih milion i po starih lira! Sve pod uslovom da se pogode.
U ovoj polovini grada smrad štavljene kože nije se uopšte osećao. Naprotiv, osećao se nenametljiv miris čempresa, izmešan sa slatkim mirisom kroasana i kafe iz kafića. Već je bio na početku glavnog šetališta i za tren je zaboravio svoja uverenja i razloge zbog kojih nije zalazio dalje od Montora.
Butici kožne galanterije su bili sa jedne i druge strane. Jedan od njih se posebno isticao. Bio je veliki, lepo osvetljen, u izlogu je imao modele jakni po poslednjoj modi i u raznim bojama. Cene su u njemu bile više nego u ostalim radnjama koje je prošao, ali daleko ispod proseka salernitanskih butika u Merkantima. Ova porudžbina bi mogla da mu obezbedi mesec dana snabdevanja najboljim vegetarijanskim namirnicama. Morao je protiv svojih ubeđenja. Od ubeđenja se ne živi. Ubedio je sebe u to.
Amerikanac je želeo nešto nesvakidašnje - kratku kožnu jaknu; sportski model. Nešto drugačije. Nešto drugačije... Iz magacina su mu doneli neke od poslednjih modela - skupljih modela. Ništa drugo u radnji ga nije zadovoljilo.
"Evo jednog sportskog modela - u crnoj i u sivoj varijanti. Obrada kože je izuzetno fina. Vidite li sitne perforacije. Ne izgleda da je od kože. Vrlo je mekana i sportska. Tu je i kontrast sa sivim rajsferšlusom i naznačenim džepovima... ovo je za mlade ljude."
To je bilo to. Sad samo da se svidi malom pederu i na konju smo.
"Koliko je?"
Spucao je milion lira avansa što mu je dao Amerikanac i dodao petsto hiljada svoje ušteđevine. Rizikovao je. Od toga je mogao živeti pola meseca i da mu prekostane! Mali će kasnije svratiti do radnje. Ako mu se ne svidi, Gaetano će morati da mi rodi novog kupca!
Paskvale i Gaetano su bili prijatelji od detinjstva. Porasli su u Merkantima, a osnovnu školu su proveli između luke i lavirinta uličica u starom gradu, nudeći usluge vodiča turistima koji su tu svraćali na dnevni obilazak. Za Gaetana je to preraslo u posao - sada je radio na jednom od brodića koji prevoze turiste od Salerna do Kaprija, preko Amalfija i Pozitana. Dvaput dnevno je isplovljavao. Četiri puta dnevno je ponavljao istu priču: "Torbe i kačketi za samo pet hiljada lira..." Ostatak vremena je provodio u priručnom brodskom kiosku. Prodavao je kafu, pivo, vino, slatkiše i vrebao turiste kojima će da proda neku dobru pogodbu.
Paskvale je krenuo drugim putem - držao je radnju raznoraznih džidžabidža iz celog sveta. Radio je sa organizacijama Fair Trade, zalagao se za istrebljivanje gladi u svetu, za fer cenu radne snage, bio je aktivista za zaštitu životinja, zakleti vegetarijanac, a njegova radnja, zavučena u jedan od centralnih sokaka Merkantija, predstavljala je mali čudesni svet boja i mirisa. Vina iz Čilea, kafa iz Kenije, zanatske koverte izrađene od više raznobojnih komada papira dobijenog od slonovskog izmeta, mirisne sveće, keramičke lampe koje su oslikala deca iz Uneskovih kampova u Africi... samo su deo ove veličanstvene kolekcije ljudskosti. Ljudskosti koja je gubila bitku sa potrošačkim društvom i svetskim lancima hipermarketa i koja je iole valjan prihod ostvarivala oko Božića, kad su ljudi bar malo želeli da se razlikuju u svojim poklonima od šablonskih ponuda.
Dok je napuštao Solofru, osetio je teško breme koje mu je pritiskalo pleća.
***
Gaetano se nije pojavio ceo dan...
No comments:
Post a Comment