Skijatos i Skopelos

(nastavak priče Put na Skijatos)

Kada pođeš na put, već u glavi zamišljaš odredište i ono što bi voleo tamo da zatekneš. Ja sam želeo mir, bele kuće nemalog grada, čije su ulice obrasle u zelenilo i cvetove buganvileje, uz čemprese i poneku palmu.

Dok sam na šetalištu kraj luke, načičkanom restorančićima, palančikarnicama i drugim džidžabidžarnicama, čekao drugare koji su kasnili nekih sat vremena, kroz mrenu umora uspeo sam da uhvatim malo atmosfere. Bilo je mirno. Ljudi su fino šetali kraj mora. Čuo sam mnogo naših turista.

Pogled na grad Skijatos (na staru luku)

Inače, na Skijatosu postoje dve luke – stara i nova. Jedna od druge su udaljene stotinak metara, možda ni toliko, a spaja ih šetalište, dok ih razdvaja uski zemljouz do poluostrvceta Burci (gr. Μπούρτζι, en. Bourtzi). Dovoljno je veliko da se na njemu smesti istoimeni teatar i jedan fini bar-restoran, sa širokom terasom natkrivenom baldahinima koja sa strateške pozicije gleda na ulaz u staru luku i prema ostrvima Cugrija (gr. Τσουγκριά, en. Tsougria) i Skopelos (gr. Σκόπελος).

Bar-restoran na Burciju

Pogled na deo grada Skijatos sa poluostrva Burci

Iz stare luke isplovljavaju turistički brodići koji prave ture oko ostrva ili morski taksi. U novu luku uplovljavaju veliki i mali trajekti, a u njenom produžetku su jedna pored druge parkirane jedrilice i manje jahte koje se takođe mogu iznajmiti što za grupne privatne vožnje oko ostrva ili do Skopelosa, što za lično uživanje. Grupe nikad ne prelaze dvanaest ljudi, a cena u tom slučaju je oko 50 evra. Zapravo, cena iznajmljivanja jedne takve jahte za dnevnu ekskurziju je od 600 do 900 evra.

Pogled na deo Skijatosa

Istureni deo stare luke Skijatosa

Najpovoljnija varijanta je zapravo obilazak ostrva koji nudi nekoliko agencija u staroj luci. Potrebno je samo kupiti kartu veče pred put, a polasci su ujutru u 10, s povratkom oko 17 časova. Cena je od 10 do 12 evra, ali to su najbolje potrošenih 12 evra na ovom ostrvu. Veliki broj različitih lepota ostrva, od predivne plaže Lalarija, s belim oblucima i kristalno čistom vodom, preko starog grada Kastra, zatim peščane plaže Aselinos i, pred povratak, ostrva Cugrija, gotovo nenaseljenog, sa neverovatno finim peskom i čistim morskim dnom.

Stara vetrenjača - danas restoran. Skijatos.

Stara vetrenjača na Skijatosu

Život u gradu Skijatosu (gr. Σκιάθος, en. Skiathos), ili kako ga Grci još zovu – Hora (gr. Χώρα, en. Chora), odvija se najviše na potezu s kraja stare luke do kraja nove luke, u čijem produžetku su možda i najbolji restorani kraj mora, kao i jedina tri kluba na ostrvu: BBC, Pure i Kahlua. Zatim, u ulici Papadijamante i brojnim manjim sokacima koji iz nje idu ka unutrašnjosti prema staroj luci. Tu je velika koncentracija radnji suvenira, manjih lokala koji prodaju sladolede, giros, pice, kao i restorana.

Detalj iz unutrašnjosti grada, blizu vetrenjače

Nekoliko pabova koji se takođe nalaze u ovim uličicama ili u samoj ulici Papadijamante izgleda vrhunski, ali su neverovatno prazni. Veliki pab restoran „Portobello“ ima sve preduslove za pravu kaubojsku noć, ali je, bez obzira na svoju odličnu lokaciju, veoma mrtav. Pivo u njemu košta 3,5 evra, čini mi se. Ima i zanimljivu šifru za internet.

- „Excuse me, what’s the password for Wi-Fi?“
- „ itsasecret.“

Još jedan pab u sporednoj uličici, blizu restorana „Maria“ (ne sećam se kako se zove, ali je opremljen u stilu pravog irskog paba), nudi pivo po 3 evra i ima opet strašan potencijal za irske noći, ali je ili prazan ili u njemu zapleše poneka baka.

Početak ulice Papadijamante

Od restorana, apsolutna preporuka je „En Plo“, što na grčkom znači „Na brodu“. Nalazi se na šetalištu u produžetku nove luke, prema klubovima. Načuli smo jednu staru Grkinju kako govori da svi restorani imaju kuvare, ali da ovaj ima „šefa“ (chef)! Ukus lososa, prvo zapečenog pa kuvanog na pari, kao i orade na žaru, potvrđuje izuzetan kvalitet.

Losos na pari

Orada na žaru

Plaže na Skijatosu

Plaže se nalaze uglavnom na južnoj strani ostrva, duž čijeg priobalja je i glavna saobraćajnica koja grad Skijatos spaja sa možda i najlepšom plažom ostrva – Kukunarijes. Do svake od plaža se može doći autobusom koji redovno saobraća na svakih petnaestak minuta. Cena karte je 1,60 evra, bez obzira na kojoj stanici izlazite. Sve plaže su obeležene brojevima, pa je dovoljno da kažete broj ili naziv plaže da bi se autobus tu zaustavio. Jedina mana ovog načina prevoza jeste ogromna gužva – često će vam se desiti da autobus ne stane na stanicu jer je pun. Sačekajte sledeći ili onaj posle njega. Alternativno, prošetajte, ali budite spremni na sat pešačenja ako ste na nekoj od središnjih plaža, odnosno i dva sata ako ste na Kukunarijesu.

Plaža Kukunarijes

Iznajmljivanje automobila, motora ili kvada je dobra opcija, ali iz iskustva, neisplativa. Generalno, doživljaj grčkih ostrva sa i bez automobila su dve različite stvari. Automobil pruža komociju, mogućnost posete većem broju mesta, do kojih autobusi ili ne idu ili koja nisu toliko popularna. Međutim, na Skijatosu nema mnogo mesta do kojih biste želeli da idete kolima. Putovanje se uglavnom svodi na štraftu kraj mora s južne strane – od grada pa do Kukunarijesa. Cena od 40 evra na dan, sa popustom, ne opravdava komociju.

Sama plaža Kukunarijes je dugačka peščana plaža od finog peska. Duž plaže se nalaze lepo uređeni barovi, ležaljke i suncobrani, a postoji i toalet. Cela zona ka unutrašnjosti, sa malim jezercetom, predstavlja zaštićeni ekosistem. Ostrvo je inače veoma zeleno, iako podloga nekako i nije najpogodnija za zelenilo – dosta je suva.

Voda u zalivu Kukunarijesa je bila pravo uživanje – čista je, prozirna, a morsko dno poput bebinog lica. U jednom od barova smo probali dnevni specijalitet, pastu sa lososom i mirođijom. Neočekivano dobro spremljeno jelo. Dakle, savet za dug dan je da se možete osloniti na kulinarsko umeće barmena.

Plaža Banana

S druge strane rta, na zapadnoj strani ostrva, odmah nakon Kukunarijesa, nalazi se plaža Banana. Izuzetno je izreklamirana na celom ostrvu, forumima i generalno na internetu – prodaju se i majice „Bananistas“, po baru na plaži. Stvorena je čitava priča iza... ničega. Ne radi se ovde o višku godina i nemogućnosti shvatanja mladih i provoda. Jednostavno, od ovakve priče se očekivalo pravo mladalačko ludilo na plaži, ali umesto toga, na stisnutoj plaži smo zatekli samo bezizražajna lica nezainteresovanih mladih ljudi kako se ili sunčaju ili sede u kafiću, dolaze i odlaze ili se kupaju u vrlo prljavoj vodi – talasi su ovde češća pojava nego u zaklonjenom Kukunarijesu.

Sa Banane se možete peške uzverati preko stenja do susedne nudističke plaže, na koju se, opet odvojena manjim grebenom, nadovezuje plaža Sveta Jelena (gr. Αγία Ελένη, en. Agia Eleni). To je mirna, praktično porodična plaža, iako bi se celo ostrvo Skijatos moglo podvesti pod kategoriju savršenog porodičnog ostrva, na kojoj ćete uhvatiti i poslednje zrake sunca pred zalazak.

Plaža Sv. Jelena

Prema mom ličnom ukusu, plaža koja mi se najviše svidela je upravo Kukunarijes – od onih kojima se relativno lako moglo pristupiti ako ste na Skijatosu. Međutim, svoju draž ima Lalarija. Možda nije plaža za svaki dan, ali svaki treći dan bih išao tamo. Šteta što joj se može pristupiti samo brodićem. Međutim, more na ostrvcu Cugrija mi je možda i najlepše. Plaža nije uređena – postoji uzan šljunkovit pojas do mora, jedna straćarica od bara, ali je more nalik privatnom bazenu i na momente me je podsetilo na najlepše plaže Mikonosa.

Lalarija - pogled nadesno (ka jugoistoku)

Lalarija - pogled nalevo (ka severoistoku)

Cugrija

Po celokupnom ugođaju, Kukunarijes je ipak broj jedan, ali da čoveku ne dosadi, valja probati sve ostale.

Nekoliko stvari mi je upalo u oko što se ostrva tiče. Pre svega, njegova pogodnost za porodice sa decom. Sve plaže su peščane, prelazi su svuda postepeni (nema uvala u moru), mirno je. Drugo, previše je mirno ostrvo. Kažu da nekada nije bilo tako. Ulica barova, koja je ostala u tragovima u centru grada i malo više u staroj luci, na stepeništu kod Rock’n’Roll Cafe-a, potpuno je zamrla. Između dva ekstrema: potpunog mira i tišine na plažama i potpunog ludila u noćnim klubovima van grada (u produžetku nove luke), nema ništa. Jednostavno, izgleda da ostrvo nema energiju.

Kao da se pozitivne i negativne energije sudaraju nad samim ostrvom, tako da je njegov energetski bilans nula. Tačno je da sam prvi put došao na odmor sa željom da se zaista od svega odmorim, da ne izlazim, i slično, ali to jednostavno ne podrazumeva odsustvo mogućnosti da se pivo popije u malo većem vajbu nekog paba. Nažalost, tako je.

Prema tome, moj savet je obilje aktivnosti, kao što su obilazak ostrva brodom, put na Skopelos ili Alonisos, do kojih se relativno brzo stiže trajektom. Do Skopelosa je potrebno dvadesetak minuta ako idete u luku Glosu (gr. Γλώσσα, en. Glossa), a onda još sat i dvadeset minuta autobusom kroz planine Skopelosa do grada Skopelosa, koji definitivno zaslužuje da ga vidite.

Skopelos

Ako ste u Glosi, obavezno uzmite taksi (30 evra) i idite da vidite crkvu Sv. Jovana iz Kastra, čuvenu po tome što je u njoj snimano venčanje iz filma „Mamma mia“. Mislio sam da to samo po sebi ništa ne znači – realno, i ne znači. Međutim, pred prizorom sam ostao otvorenih usta. Crkva se nalazi na vrhu stene koja je uskim puteljkom povezana s kopnom, a okolina sa zalivom i kamenim gromadama, oduzima dah i čini da se osetite tako mali, i tako dobro. Zalazak sunca je magičan, nebo ružičasto, sve tako mirno i čisto.

Stena sa crkvom Sv. Jovana iz Kastra

U samom gradu Skopelosu prvo što ćete instinktivno uraditi je da počnete da se penjete do najviše tačke grada. To i jeste najbolje što možete uraditi jer su pogledi fantastični, što na grad, što na prirodu. Crkve, uske ulice, bele kuće i crveni krovovi, s tipično plavom drvenarijom, na modro plavoj i svetlo zelenoj podlozi kristalno čistog mora i plavog neba stvaraju pravi efekat ispunjenosti svrhe letovanja.

Grad Skopelos

Ako, međutim, odlučite zbog toga što vam vreme polaska više odgovara da iz Skijatosa putujete trajektom direktno do grada Skopelosa, izbeći ćete dug put kroz unutrašnjost ostrva, autobusku kartu od 6 evra po osobi od Glose, ali ako želite da vidite onu crkvu... onda vam je svejedno. Svakako ćete morati da idete u Glosu. Dobro isplanirajte vreme. Izgleda da je ipak najbolja opcija da biste videli i crkvu Sv. Jovana i grad Skopelos da idete trajektom u Glosu jer polazi u 11:30 (najraniji), a vraća se u 21:30 (najkasniji). Za put od Glose do Skopelosa i natrag potrebno vam je, grubo govoreći, 3 sata. Odvojite sat-sat i po vremena za posetu crkvi (petnaestak minuta vožnje taksijem, oko pola sata do 45 minuta za posetu i onda 15 minuta za povratak). U Skopelosu vam treba bar 3 sata da biste mogli da vidite manje-više ono što čini ovaj grad lepim.

Restoran iznad grada Skopelosa

Na putu između Glose i grada Skopelosa, povremeno se u sred divljine i inače nepristupačnih predela, koje karakterišu strmine gusto obrasle šumom, pojavi poneka uvala ili naselje s nekoliko kućica, restoranom i malom plažom. Možda najpoznatija, ili bar najveća od ovih plaža je Kastani.

U samoj luci u gradu Skopelosu nalazi se veliki broj finih restorana u kojima se dobro jede za ne tako velike pare. Cene su inače u ovom delu Grčke prilično visoke. Ako naručujete skopelosku pitu sa sirom (gr. Τυρόπιτα Σκοπέλου) budite spremni da opteretite stomak, što vam na vrelom danu ne bih preporučio. Zapravo, savijuša sa sirom, koju inače volim jer je slična našoj piti sa sirom, prema skopeloskoj tradiciji se dodatno prži u fritezi... Možda je bolje i sigurnije da uzmete neke morske plodove, salatu od hobotnice ili neku drugu ribu.

Skopeloska pita sa sirom

Ako se umorite od nekoliko sati pešačenja i slikanja po vrelom suncu, u podnožju grada, iza luke, a ispod crkve Sv. Nikole nalazi se mala šljunkovita plaža. Voda nije najčistija, iako s visine izgleda da jeste, zbog svoje otvorenosti ka moru i blizine luke. Međutim, vrlo prija.

Stari grad Kastro na Skijatosu

Ovaj grad je nekada bio glavni grad ostrva. Teško je to zamisliti kada ga vidite danas. Nalazi se na vrhu strme litice do koje se stiže relativno nebezbednim uskim putićem utabanim turističkim tabanima. Ulazak u zaliv odakle počinje penjanje i sam zaliv prelepi su. Voda je prljava, ali iz daljine to ne izgleda tako i vizuelni doživljaj je izuzetan.

Zaliv ispod tvrđave Kastro

Do Kastra, tj. onoga što je od njega ostalo, i nazad, potrebno je oko 45 minuta. Brodić kojim ste došli se zadržava u zalivu oko sat vremena, tako da je najbolje da požurite.

Ovo, za nas danas, neshvatljivo odabrano mesto za naseljavanje, nekada je izgleda bilo neshvatljivo važno strateški. Utvrđenje je napravljeno da izdrži napade pirata. Zapravo, stanovnici starog vizantijskog grada Skijatosa, koji se nalazio na mestu današnjeg grada Skijatosa, napustili su ovaj grad i sklonili se na Kastro, napravili ovo utvrđenje koje je više bilo prirodno, nego ljudsko utvrđenje i tu preneli centar života ostrva. Inače, u vremenu najvećeg uspona, grad je imao oko 20 crkava i 500 kuća, a broj stanovnika se procenjuje da je bio između 500 i 1500.

Od kapija utvrđenog grada preko useka koji je skoro nemoguće bilo preći bez dopusta domaćina, spuštao se pokretni drveni most. On je imao svoje stražare, a ceo grad je bio snabdeven i dobrom količinom ulja koje se u slučaju napada zagrevalo i prolivalo na napadače.

Glavna kapija na Kastru

Put od glavne kapije ka isturenoj motrilji u daljini

Na otovreno more se motrilo sa najisturenije tačke utvrđenja, a preglednost je bila odlična. O važnosti ovog danas inače potpuno napuštenog mesta svedoči i više bogomolja: između ostalog ruševine crkava Sv. Marine i Sv. Vasilija, kao i funkcionalna crkva Rođenja Hristovog i crkva Sv. Nikole, zapuštena džamija iz otomanskog perioda – zanimljivo da je i njima ovo mesto bilo značajno za zabadanje verskog koplja, kao i crkva Sv. Đorđa čiji se tačan položaj ni danas ne zna, a za koju se kaže da je postojala blizu ulazne kapije u tvrđavu.

Freska iz crkve Rođenja Hristovog

Napuštena džamija iz otomanskog perioda

Ulazna kapija u grad je bila druga tačka odbrane grada jer je samo tuda neprijatelj mogao da prođe. Na kamenim pločama po prolasku lučne kapije grada, nalaze se i danas slabo vidljivi otisci kopita konja Svetog Đorđa, po lokalnoj legendi. Govorilo se kako su stanovnici noću mogli da čuju kopite kako klaparaju pločnicima tvrđave.

Put na Skijatos

U nekim ozbiljnim godinama čovek ostane bez goriva za turbo pogon. Nestane ludosti, rizici se smanjuju kada god se može, a onda počnu da ti rastu papuče, sve pufnastije i pufnastije, dok ne obrasteš mahovinom otupelosti. Možda to nije bio slučaj pred ovaj moj put na Skijatos, dobro i unapred isplaniran, sa svim tačkama dobro osmišljenim i plaćenim unapred, na rate, da lakše padne. Organizacija koja mi priliči u poslu, ali koja mi je potpuno strana kada je putovanje u pitanju. Meseci planiranja su bili dovedeni u pitanje jednom opštom ljudskom problematikom. Pred put sam ostao bez para. Goli goljo, koji ispija pivo u lučkoj kafani dok gleda kako mu brod diže mostić za prijem putnika i odlazi. Bilo je pitanje života – da li ostati u udobnosti svog stana i sa sto pedeset evra iskrckati vreme od par nedelja ili se uputiti u drugu najveću besparačku avanturu života? Naterali su me na ovo drugo.

Sa koliko para čovek može da proživi jedan dan na Zemlji? A dva? A tri? A sedam povezanih dana? Odjednom stvari dobijaju drugu dimenziju. Spakovao sam sebi četiri sendviča, dva s kajmakom i milanskom salamom, a dva samo s milanskom salamom – prva dva ću pojesti do jutra, a druga dva mogu i ujutru da izdrže.

Železnička stanica u Salernu... voz polazi za pola sata. Putujem za Rim, a odatle u Atinu. Spajam dva drevna sveta koji su obeležili civilizaciju u kojoj živimo. Razmišljam o dužini puta i kako je pre dve i tri hiljade godina putovanje na istoj relaciji trajalo neuporedivo duže. Voz kasni šezdeset minuta. Italija. Odlazim da popijem kafu, sednem, pogledam šta ima na netu i ubijem tri četvrt sata, pa lagano da se vratim na moj kolosek.

Salerno. Prošlo je više od sat vremena. Razmišljam o stvarima. Primetio sam da to često činim. Sad mi to ne pomaže da ubrzam vreme. Možda sporo razmišljam.

Govorili su naši: „Do Soluna, sto somuna.“ Hm... otprilike mesec dana putovanja. Smeškam se u glavi i vadim svoj prvi somun, onaj s kajmakom. Prošlo je već sat i po otkako čekam i unervozio sam se. Avion je ujutru u šest i nešto, ali drugog prevoza nemam. Jedan voz za Napulj su već otkazali, čujem spikera kako se izvinjava na neprijatnosti. Možda ni vaseljena ne želi da ovoliko rizikujem putovanjem praznih džepova? Na ivici sam da se vratim kući. Unutrašnji glas me podjebava da sam pička što se dvoumim i možda samo zbog toga još stojim tu. Drugi razlog je žena koja me neće kući. A treći, drugari koji me čekaju na Skijatosu. Posle dva i po sata čekanja, ostavljam nadu i vatam se drugog sendviča, s kajmakom. Ne jede mi se, ali od nervoze.

Treći sat je kao treća sreća: voz ulazi u stanicu, ja u voz, zadovoljan što ću ipak stići u Grčku sutra ujutru. Već je pola deset uveče i sad sam miran.

Na stanici Termini u Rimu sam bio nebrojeno puta. U ovo doba noći baš možda i nisam: pola dva ujutru. U svakom slučaju, poznajem je dobro i izlazim u ulicu Via Masala da uhvatim šatl za aerodrom Fjumićino. „Terravision“ ima svoje predstavništvo u zgradi stanice i trebalo bi da na svakih pola sata do četrdeset pet minuta idu autobusi.

Nažalost, u ovo doba noći više ne. Prvi jutarnji je u četiri i četrdeset. Ne smem da rizikujem. Treba mu sat vremena do aerodroma, a preostali sat mi ne bi bio dovoljan da se čekiram i otrčim do izlaza za ukrcavanje. Pošto je cela zona oko Terminija puna neuglednog i opasnog sveta koji počinje da operiše kad policija napusti zonu, oko dva posle ponoći, odlučio sam da se ne vrzmam previše okolo, iako sam izvadio sendvič i ležerno ga jeo pre nego što ću uzeti taksi. Ne odajem znake uznemirenost iako nije prijatno. Realno, toliko me je cela situacija ujebala da bih rado nekoga da polomim. Jedino mi je žao kompjutera koji nosim u rancu – tu mi je sav život, posao, sve. Shvatio sam da ja ipak volim rizike u životu i da mi ovo putovanje verovatno nije bilo potrebno. Štikliram u glavi „backup all files kad se vratiš s odmora“. A sad: "Taksi!"

Na Fjumićino stižem za četrdeset pet minuta, kraći za četrdeset pet evra, oko tri ujutru. Unutrašnjost terminala 2 izgleda kao scena iz filma o zombi apokalipsi. Ne znam da li da na opružena tela putnika po čitavom drugom spratu gledam kao na gubavce koji se u mukama jedva pomeraju, a na njihove iznenadne groktaje, hrkanje ili poneku provalu neiznuđenog smeha kao na vapaje ili da ih posmatram kao iznurene preživele borce protiv zombija, koji ovaj rat polako gube i svu nadu polažu u svežu krv koja je upravo ušla da im saopšti da ima nade.

Lagao bih vas kada bih rekao da nade ima, ali ne volim da budem glasnik zlih vesti. Neću spavati.

***

Odavno trokiram, ali sam u avionu i spreman za put. Ostavio sam poslednji sendvič za doručak u Atini. Možda nam nešto daju i u avionu pa da ne dupliram.

EasyJet. Neverovatno komotno rastojanje od sedišta ispred mene za niskobudžetnog avioprevoznika! Šteta što se grickalice i kafa plaćaju. Preskačem ovaj put. Treba izgurati dve nedelje, a ostalo je još sto evra. Sreća pa sam u Atini već obezbedio autobusku kartu do luke Agios Konstantinos, odakle brzi trajekti FlyingCat saobraćaju do Skijatosa (nijedan trajekt ne ide iz Atine za Skijatos). Druga opcija je iz luke Volos – srpske agencije najčešće koriste ovu luku. Ona je nešto uvučenija u zalivu pa i treba više vremena da se odatle stigne na ostrvo nego iz Ag. Konstantinosa. Uh, da... zaboravio sam da sam ovu autobusku kartu samo rezervisao, ne i platio.

Sa atinskog aerodroma do grada saobraća autobus X95 i staje odmah na izlazu iz aerodroma. Ne znam koliko tačno košta, ali mislim da je nekoliko evra u pitanju. Tu su i stajališta taksija, a cena je 35 evra do grada. Međutim, lično najviše volim metro, pa prelazim ulicu i idem uza stepenice, a zatim i na kolosek koji vodi za grad – treba pratiti naznake za Agia Marina. Ova stanica prošle godine nije postojala, već je poslednja stanica plave linije od aerodroma vodila do Egalea. Svake godine odrade po stanicu. Prošle godine su crvenu liniju metroa produžili do stanice Eliniko.

Zanimljivo je da se karte za metro mogu kupiti i na aerodromu, ali to nikome ne bih savetovao, iako ih ovaj savet može dovesti u nevolju. Naime, karta od aerodroma do grada i obratno, iz grada do aerodroma, košta 8 evra. To je neka posebna karta za aerodrom. Obične karte koštaju 1,40 evra i važe za sva prevozna sredstva u vremenskom trajanju od sat i po. Ako ste student, penzioner ili mlađe lice imate popust na kartu od 0,70 evra. Možete kupiti nedeljnu kartu za neograničen broj vožnji za 14 evra – ali u gradu. Ista ta karta na aerodromu košta 50 evra! Zato, ne kupujte ništa na aerodromu. Jedino, ako želite da budete sigurni, kupite onu od 8 evra. Međutim, iz iskustva govorim, nema kontrola, odnosno, kontrole često znaju da budu samo na ulazu u stanice u gradu i to nasumično.

U svakom slučaju, stižem u grad, uzimam taksi do moje agencije za putovanja – 5 evra, i plaćam još 32 evra povratnu autobusku kartu za Ag. Konstantinos. Kartu za trajekt već imam. Kupio sam je preko interneta pre polaska: 65 evra povratna karta.

Jedini problem u celoj priči bio je taj što sam od devet ujutru do 4 popodne nekako morao da ubijem, ali moranje je bilo obostrano. 

Luka Agios Konstantinos

Posle dva sata vožnje autobusom stigao sam u malu luku. Za sat vremena stiže trajekt i već vidim svetlo na kraju tunela. Drugari me već nestrpljivo očekuju u luci. Konačno ću se posle trideset sati puta opružiti... Brzi trajekt seče talase kao vreo nož puter. Ne osećam mučninu. Samo kad se setim puta na Santorini... pet sati lude vožnje i skakanja po talasima. Svi povraćaju, ja se dobro držim, samo zbog sramote. Inače sam zelen. 

Uspevam malo da otkunjam, možda petnaestak minuta. Dok se ljuljam na talasima sna, osećam da i moj centar za ravnotežu osciluje na velikoj amplitudi. Talasi! Trajekt skače harmonično gore i dole, tone i uzdiže se, a osećaj je prijatan kao kada avion naglo propadne. Dobro, prepustiću se dobrim vibracijama i neće mi biti muka. 

Prošlo je petnaest minuta od početka uspona i padova. Počinjem da se brinem...

Pola sata otkako ljulja. Kad ćemo više da stignemo!? Po mojoj proceni, već je trebalo da budemo u luci. 

Četrdeset minuta od početka turbulencije. Zelen sam od muke, nespavanja, od pitanja da li se sve ovo isplati i u čemu je smisao. 

- Izvinite, kad stižemo na Skijatos?

- Za... desetak minuta.

- Hvala.

Stvarno je tako bilo. Video sam svetla u luci. Uh, samo da stane.

Nestvarni momenat iskrcavanja je stigao. Ne mogu da verujem. Na kopnu sam. Vučem svoj kofer od dvadeset kila i ranac na leđima. Osmehom tražim drugare koji me čekaju u luci. Nema ih. Poslaću im i poruku, čisto da znaju da sam tu kraj lučkog bara: "Ćao drugari! Gde ste? Ja sam u luci." Poruka koju dobijam natrag baca senku na već duboku noć: "Šta!? Zar već!? Mi smo te očekivali u 10:30!" Da li treba napominjati da je to za sat vremena? Zelenilo od puta mi se vraća i skoro da ću se sručiti na beton. Stiže i druga poruka: "Čekaj nas. Sigurno ćemo doći." Utešno.

(nastavlja se u članku Skijatos i Skopelos)