Džizus Krajst iz Marateje i 9 krstova Škaleje

Narodna verovanja često znaju da zagaze u opsesiju, nekada izgledaju smešno, a nekad iznedre groteskne predstave kakvi su krstača iznad Skoplja, krsturina na ulasku u Kragujevac ili džinovska statua Džizusa na brdu iznad malog primorskog grada Maratee (Maratea) u provinciji Bazilikata na jugu Italije...

Sam grad Maratea je na oko pola sata vožnje udaljen od Skalee i nalazi se u podnožju pomenutog brda sa Isusom. Podeljen je na dva dela, tzv. gornju Marateu - gradić, i donju Marateu sa lukom. Gornja Maratea je prelep gradić, sav od kamena, ušuškana, mirna, i veoma nalik biblijskim gradovima Srednjeg Istoka. Izbrazdana je uzduž i popreko uzanim krivudavim ulicama i još užim sokacima između belih kućica od kamena. Veoma je slična Materi, iako je od nje manja, poznatoj po tome što je Mel Gibson tamo snimio svoj čuveni film The Passion of the Jew (Stradanje Isusovo). Sam Mel se inače zaljubio u jug Italije i kupio je tamo kuću. Još jedan čuveni isterivač vampira je u Italiji našao svoj spokoj - Džordž Kluni u svojoj poznatoj vili u Komu.

Ali da se ne udaljavam od teme, a to je Maratea: grad je plodno tle za crkve i kapelice kojih ima na svakom koraku. Vera je jaka u ovom mestu.

Do samog Isusa je veoma naporno doći. Put krivuda i zalama, ali srećom dobro je obeležen. Ako idete po noći, verovatno će vam se desiti da je na nekih kilometar od vrha put zatvoren. Naravno, zatvoren je i parking pored puta, tako da vam je jedina opcija na raspolaganju da lagano obiđete crveno-belu prepreku na putu i nastavite naviše. Svakog časa sam očekivao da ćemo propasti na nekom mestu na mostovima koji su usledili, ali to se nije desilo. Ipak su zatvorili samo iz ćefa.

A Džizus... Beo, prebledeo, više nalik utvari koja u daljini širi ruke prema tebi. Ma ne ni toliko prema tebi koliko prema brdima iza tebe - ipak je mnogo visok. To je zanimljivo. Statua je okrenuta ne prema gradu, kao ona iz Rio de Žaneira, ne prema moru, opet, kao ona iz Rio de Žaneira, već prema brdima! Moru i gradiću ispod je okrenula leđa, da ne kažem guzicu. Da li je to Pastir napustio svoje ovce? Da li je ovo uopšte statua Isusa?

Umesto zaključka:

- Ne znam jesi li primetio, meni ovaj Isus ne liči na Isusa kakvim ga mi pamtimo. Više ima lik nekog rimskog imperatora, vuče mi malo na Oktavijana Avgusta...

- Vrlo moguće. Ovde je narod opsednut religijom: šta god vide kažu - Isus. Pojavi se oblak na nebu malo drugačije forme - Bogorodica. Jednom se tokom mise u Vatikanu na zidu pojavio obris glave i ramena i svi su odmah povikali da je Bogorodica. Na TV se o tome pričalo danima, da bi se na kraju ispostavilo da je to bila senka jedne od monahinja. Ali narod želi da veruje... Po meni, više je ličilo na nožno peraje zabodeno u pesak!

+ + + + + + + + +

Postoje i priče od kojih ti se naježi koža. Pomisliš da su obične priče za plašenje dece, ali ipak ostavljaš oškrinuta vrata uma da bi možda nešto od toga moglo biti tačno ili u najmanju ruku zanimljivo videti i osetiti. Jedna od tih priča je i priča o devet krstova Skalee.

Naime, u vreme izgradnje delova grada koji se širio, devet radnika ostalo je da prokopava stenu koja je ometala pravu liniju budućeg puta. Iscrpljeni od rada, postali su i malo aljkavi u radu i neoprezni, a kad se radi sa dinamitom dovoljna je samo jedna greška...

Oko ponoći, dinamit na koji su zaboravili volšebno je eksplodirao, a stena ispod koje su radili odlomila se u jednom komadu i pala sprštivši svih devet radnika na mrtvo slovo. Od tada, svake noći oko ponoći čuju se njihovi krici i zapomaganja, diže se silan vetar i stvara se kovitlac prašine, peska i kamenčića. A onda nastaje muk.

Prošao je još jedan brzi voz.

Obala Amalfija

Severno od Salerna duž obale prema Napulju protežu se kolonije malih primorskih gradova ukotvljenih u retkim uvalama između obronaka Apenina koji se strmo uzdižu pravo iz mora. Obrasli gustom šumom kroz koju, kao kroz šumu device, niko nije prošao ili gole, preteći strme litice kao izdepilirane noge vremešne kurtizane, sa modrim venama i kapilarima koji probijaju ispod glatke površine, obodi Apenina udomili su stotine i stotine belih kućica i kuća, nalik brodu, žalu ili školju što udomi stotine školjki kamenica.

I svi ti gradići i sela liče jedni na druge: prilazeći s mora usidriš se u širokoj gradskoj luci ispred koje se otvara prostrani trg od koga jedna glavna uličica vodi ka središtu grada do centralne pjace, obično kroz gradsku kapiju. Tik do centralnog trga je i gradska crkva sa posebno izdvojenim zvonikom. Njena kupola nadaleko se vidi s mora. Uzane popločane uličice načičkane su radnjama sa jedne i druge strane.

Prodaju se uglavnom tipični specijaliteti mesta ili regiona, u slučaju ove obale – to su keramika, ručno izrađena obuća koja košta oko 65 evra po paru, tradicionalna odežda - savršeno lagane pamučne i lanene bele tunike koje liče na afričke bele odore, pića od limuna – nadaleko poznati digestiv limončelo (limoncello) koji se pravi od posebne vrste limuna koji uspeva samo na ovim geografskim širinama, a koga odlikuje robustan izgled i debela kora slična pomorandžinoj, a još više nalik dobro izraženom celulitu; zatim, kolači od limuna, kedra, čokolade...

Restorani su posebna priča. Uvek locirani na najprimamljivijim lokacijama – tik uz luku, na gradskom trgu, na ivici litice sa pogledom koji puca na otvoreno more ili u vrtovima okruženi drvećem palmi i mediteranskog cveća, šibaju po ušima goste koji sebi žele da priušte tu divnu pastu sa sosom od svežeg paradajza, bosiljkom, mocarelom i narendanim parmiđanom... Mmm... 12 evra tanjir. Ah... Odupirem se. Znam da ću kući isto to napraviti za dva evra. Što da im dajem pare?! Jeste da mi curi voda na usta, ali spremio sam sendvič sa kuvanom pršutom i mocarelom – isto dva evra: a mogu kao čovek da sednem na plažu pošto sam se bućnuo u vodu i solju koja kaplje sa lica da osolim neslanu mocarelu i bog da me vidi! Dok šetam ulicama vidim i veliki broj umetničkih galerija sa uljima na platnu. Uglavnom, motivi mora, belih kuća, stenovitih lukova ispod kojih se pogled otiska ka ostrvima u daljini... Inspiracije ima na svakom koraku, to stoji. Pa evo ja ni ne gledam, samo škljocam aparatom i slike ispadaju vrh!

Positano

A sami gradovi. Aj da počnem od Positana. Od Salerna do Positana treba sat vremena vožnje brodom, a karta košta 10 evra u jednom pravcu. Prolaze se redom gradići Vjetri, Ćetara, Erkije, Minori, Majori... pa na pola puta otprilike i Amalfi, sedište nekadašnje pomorske republike koja je, pored Venecije, Đenove i Pize u Srednjem veku bila velika pomorska sila. Po njoj je i cela obala dobila naziv Obala Amalfija (Costiera Amalfitana).

Moja očekivanja pre puta nisu bila prevelika, ali kada sam došao u Positano, ostao sam bez daha. Mali grad, ali na svakom koraku veličanstven. U procepu među strmim brdima našao je sebi mesto i krenuo dalje da se širi u ista ta nepristupačna brda. Nadžidžane kuće jedna na drugu, čini se; stepenice obrasle bršljanom, ulice popločane uglačanim kamenim pločama, a na obodima spojene sa asfaltnim putevima koji meandriraju prateći oblik stena na koje su nalegli i u koje su usečeni, kamene bankine kraj puta, žilavo rastinje, poneki ariš – praistorijsko drvo sa naježenim iglicama, okrenutim ka nebu, bacaju te u razmišljanje ("kako to da u restoranima na najboljim mestima koja bole koliko su skupa u svim gradovima na svetu uglavnom potpuno opušteno sede Amerikanci, Englezi, Nemci i poneki kosooki prijatelj?"). Ove misli me vraćaju u studentske dane, kada sam bez ikakvog dubljeg poznavanja ekonomije tvrdio, možda zato što sam kao mali bio izložen tom seljačkom rezonovanju i življenju uz pomoć narodnih umotvorina: "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane". Sada, više nego ikad znam da je tako. Vidim prijatelje koji robuju na poslu, vidim njihove poslodavce koji se nadmeću koju jahtu da kupe i čija je duža (kompleksi iz mlađih dana). Vidim ljude koji jedu svaki dan po nekoliko obroka i koji jedva hodaju od debljine i na TV-u vidim druge koji umiru od gladi. "Not my chair, not my problem".

Amalfi

U porvratku iz Positana, svratio sam u Amalfi, nekadašnju trgovačku silu koja je imala povlašćeni položaj među trgovcima u islamskom svetu i koja je koristila zlato u trgovini dok je ostatak današnje Italije koristio robnu razmenu. Nekadašnji primat se u današnjem Amalfiju vidi po čuvenoj katedrali sv. Andreja, poznatoj kao Duomo, koja se impozantno uzdiže iznad centralnog trga Piazza Duomo iz 11. veka. Ostatak grada ne odiše luksuzom Positana, manji je od njega, a fasade vape za renoviranjem. Luka Amalfija dobila je ime po njenom poznatom građaninu Flaviju Đoji (Flavio Gioia), koji se smatra prvim čovekom koji je uveo pomorski kompas u Evropu. Grad se hvali još jednom specifičnošću – ručno pravljenom papiru, čuvenom papiru iz Amalfija. Zahvaljujući razvijenim vezama sa arapskim svetom, koji su opet tehniku pravljenja papira naučili od Kineza, Amalfitanci su prvi Evropljani koji su umetnost i znanje pravljenja papira doneli u Evropu. Danas se taj papir prodaje kao turistički suvenir, a parčence veličine razglednice košta oko 2-3 evra.

Na povratku u Salerno stojim na pramcu broda. Savršen je osećaj pomisliti da je sada tako nešto dostupno – voziti se istim onim putevima kojima se trgovala svila, so i robovi... Divno. Sve to košta ukupno 24 evra (10 evra Salerno-Positano; 6 evra Positano-Amalfi; 6 evra Amalfi-Salerno). (Tko leti) Vrijedi.

Dijamante - italijanski Leskovac

Na svega desetak minuta od Skalee, nalazi se malo živahno mestašce Dijamante (Diamante). Poznato i kao grad murala, Dijamante na svakom koraku ne propušta priliku da vam obznani da se nalazite na italijanskom vrelom jugu, među ljudima koji prave i koji vole ljuto.

Svežnjevi ljutih papričica i duguljastog crnog luka po kojima je ovaj region poznat često se mogu videti ispred mnogih radnji specijalizovanih za prodaju izvornih kalabrijskih specijaliteta. Ovaj luk se zove crveni luk Tropee (cipolle rosse di Tropea). Ovaj luk je slatkasto-ljutog ukusa.

Jedan od tipičnih kalabrijskih proizvoda je i u Italiji nadaleko čuvena anduia ili n'duja i možda još čuvenija bomba, slična našoj ljutici/ljutenici.

U Kalabriji ćete na svakom koraku videti i različite proizvode od kedra (cedro), voćke reskog, osvežavajućeg ukusa - između limete i nezrele divlje kruške. Od nje se prave likeri digestivi, kao i ledeni šejkovi.

Destination Calabria

Kad sam shvatio da je Kalabrija region koji postoji u stvarnosti, a ne samo u pesmama koje pozivaju na bojkot posla i poslodavaca i predavanje talasima, pesku, vrelom kamenju i još vrelijem seksu na plaži, odlučio sam se da ne verujem, "jer to što se priča u mediji... to nije istina". Pored toga, nisam želeo da se razočaram jer, kao što reče Stefan Milenković pre mnogo godina: "velika razočaranja su posledica velikih očekivanja".

Dva sata vožnje prema jugu od Salerna do Skalee (Scalea) prošlo je brzo uz muziku Gem Boy-a i čuveni hit Tonija Tamara "Scalea".

Skalea je mali primorski grad sa novijom arhitekturom. Mnogi Italijani su tu kupili stanove u zgradama po obodu i tamo leti provode vreme, obično od polovine jula pa do kraja avgusta. Vrh sezone je naravno 15. avgust, tzv. ferragosto, kada svi kreću na odmor. Ima i onih koji svoje stanove iznajmljuju za oko 1200 evra mesečno (60ak kvadrata). Od turista, najviše ima Nemaca, mada generalno stranaca nema puno, što me čudi.

Skalea ima lepe šljunkovite plaže, a dosadi nema mesta pored velikog broja manjih i većih školjeva - kamenih grebena koji štrče iz vode i nekad prave prirodne tunele kroz koje se može komotno proplivati ili sa vrha kojih se može skakati na bilo koju od dve strane. Bio sam veoma zadovoljan.

Uveče, po starom dobrom italijanskom običaju, izlazi se u šetnju na sladoled, picu, sendvič, ledeni šejk ili neki od slatkiša sa nutelom. Uzgred, najbogatiji čovek u Italiji je vlasnik Nutella-e, g. Ferero.

Sutra je novi dan. Jedva čekam da se vratim na onu plažu od danas... "Ali k... dragi gledaoci". Sutra smo išli u obližnje mesto Arkomanjo (Arcomagno) i plažu San Nicola Arčela (San Nicola Arcella). Ne treba više od 10 minuta da se stigne, a onda me je dočekalo pravo iznenađenje! Stenčuge koje se u lukovima nadvijaju iznad plaže kao tek da su izronile iz vode. Hteo sam da ostanem tu i uronim se u kristalno plavu vodu jer više nisam video svoju senku, ali nastavili smo dalje, stepenicama naviše kroz te iste stene. I naviše, i naviše... a sunce prži i znoj mi već peče oči.

Onda stižemo na zaravan i život je ponovo dobar, da bih na svega nekoliko koraka dalje prisustvovao prizoru koji ostavlja bez daha. Na trenutak sam pomislio da sam umro i da sam stigao u zasluženi raj - O:-) ali znoj na čelu, u očima i na usnama ubedio me je u suprotno: živ sam, ali sam stigao u raj na zemlji.

Venci gromada spojeni kozjim stazama, porozni kao švajcarski sir i ispunjeni tirkizno plavom prozirnom vodom ostavljaju sa svake strane po malo prostora za šljunkovite uvale u obliku polumeseca i deluju kao idealno skrovište za pirate sa Kariba. Osećaj se meri sa onim kada sam na Zakintosu video jedno od najslikavanijih mesta na Zemlji - plažu Navagio, poznatiju kao Shipwreck Beach (po nasukanom piratskom brodu). Zapravo, celokupna obala Kalabrije izuzetno podseća na zapadnu obalu Zakintosa i mislim da su i po vremenu i po načinu nastanka (delovanjem vulkanskih erupcija i tektonskih pomeranja) identične. Razlike? Obale Kalabrije su mnogo pristupačnije jer im se može prići i sa kopna i more nije tako hladno ni ustalasano. Naiđe katkad hladna struja, ali i to zavisi od dana.

Ono što je najlepše od svega je to što se iz jedne uvale u drugu može stići na tri različita načina: kopnom, nekom od utabanih staza preko stenja i kamenja ili kroz neki od prirodnih ili ljudskom rukom isklesanih tunela kroz stene; morem: plivajući ili u čamcu, pedalinu, kanuu... Postoji i četvrti način, ali on je malo ekstremniji - vazduhom. Sve vreme sam razmišljao kako bi bilo dobro otisnuti se kao ptica sa nekog luka ili grebena ka moru ispod, dal' s krilima ili bez, stvar je izbora. Ja sam zamišljao onog trouglastog zmaja kao najidealnije rešenje.

Ovakva voda i okruženje sa mnogo podvodnih stena i riba garantuju celodnevno neumorno zajebavanje. Nisam ni osetio da sam ceo dan u vodi ili pod vodom. Na momente izađeš da se suneš, ali te nešto mami. Dok plivaš nad tim stenama i morskim dnom koje se vidi duboko imaš osećaj da letiš i naravno da ne želiš da se film prekine. A voda je slana i teška i ne moraš mnogo da mašeš rukicama da bi se održao na površini tako da i posle celog dana plivanja i dalje imaš snage konju rep da iščupaš, ako ti je baš toliko do toga stalo.

Na kraju dana provedenog u potpuno prirodnom okruženju, bez onih što viču na plaži i prodaju mekike, osveženja, sandale i opanke, te kojekakve đinđuve, bez ležaljki i stočića od plastike (protiv kojih nemam ništa, ali nekad stvarno ne želim da ih vidim), otišli smo kroz procep u steni preko sivog šljunka susedne plaže Galebova (Lido i gabbiani). U istoimenom kafiću ukopanom u pećini na plaži probao sam najlepšu krem kafu na svetu - caffe' di nonno (dedina kafa - "odi dedi, blagoš"). Dva i po evra, ali vredi.

Kraj dana ulepšao je zalazak sunca, ružičasto obojena pozadina bledo plavog neba, sa zracima koji pršte preko pufnasto belih oblačaka koji su tu samo toliko da ulepšaju ugođaj i daju mu prizvuk biblijskog, a onda se sunce zacrveni, pojavi se mlad mesec i prva zvezda na horizontu, u daljini se vide delfini kako se veselo praćakaju u pravilnim intervalima dok zlatno sunce boji more u crno i zlatno i grad tone u tišinu sumraka... Vreme je za tuš i pivo. Ovo je tako romantično!

Ako imate probleme da vidite delfine koji se praćakaju u daljini, kliknite ovde.

Italija i mondijal

Od Italije ’90. do danas prošlo je 20 godina. Kao da je juče bilo kad sam u Naselju u Akmačićima sa 11 godina gledao prvi mondijal, pun iščekivanja i nadanja da će Jugoslavija igrati vrhunski fudbal i osvojiti ga. Posle očajnog početka i pretrpljenog poraza 4:1 od Nemaca, utakmica koju smo gledali kod mene u kući sa komšijama u više nego pozitivnoj atmosferi, došla je Kolumbija sa tada strašnim Igitom na golu – čovek od gume koji nema šta ne brani, i sve to uz atraktivne parade. Međutim, gol Davora Jozića, jednako atraktivan i od tog dana za mene simbol lepog gola – prijem na grudi i šut desnom nogom pod prečku koji je Igita ulepšao svojom paradom, označio je neke lepše dane za tadašnji tim Jugoslavije, čiji sam put otpratio do samog ispadanja u četvrtfinalu... Celo to popodne proveo sam sa strane kuće, vežbajući prijem na grudi i šut u zid.

Te godine sam ispunio i svoj prvi, a kako se ispostavilo i jedini album sa sličicama fudbalera. Bila je to edicija Politikinog Zabavnika – u 2000. broju je izašao album i tabla sa prvih 12 sličica, a onda sam sa nestrpljenjem čekao svaki petak da mama dođe s posla i donese mi novi Zabavnik, novih 12 sličica i nove avanture Rin Tin Tina. Kako su to bila bezbrižna vremena...

Sada, 20 godina kasnije, pratim mondijal iz Italije. Atmosfera je prvi put kao onda kad sam imao 11 godina – svi se prisećaju lepših vremena, kolorit marketinških kampanja podseća na vesele osamdesete, doba bezbrižnosti, prisećaju se Rožera Mile koji je „te davne '90.-te u Italiji proslavio gol na način koji to do tada niko pre njega nije učinio – džuskanjem!“ Devedeseta je na neki način bila poslednja lepa godina koje se sećam, a verujem i većina nas.

A kako na sve ovo gledaju Italijani? Ne znam. Čini mi se, možda grešim, da su za ovaj mondijal izgubili interesovanje posle zasluženog ispadanja Italije. Na nivou kolektivnog, imam osećaj da nisu mnogo zainteresovani za praćenje fudbala – bar ne na nacionalnoj televiziji. Tako, na primer, RAI nije otkupila prava na prenos svih utakmica svetskog prvenstva. Prenosili su samo one u kojima je igrala Italija i, u odsustvu istih, one koje su počinjale u 20.30h. Naravno, postoje kanali posvećeni sportu koji su otkupili sve utakmice, ali na nacionalnoj to nije prioritet. Blago njihovim ženama! S druge strane, imam osećaj da su momci vrlo aktivni u malom fudbalu – ili sam ja upao u takvo društvo.

Teme koje se vrte po vazdan tiču se muško-ženskih odnosa. Od toga nikako da se umore. Jednostavno vole da pričaju o tome zašto su ovi vaki, a oni naki, waka-waka e-hey! Zatim, slede kvizovi – to mi je ok. Mislim da se tu kolju sa emisijama o tragedijama koje svakodnevno zatiču popolo italiano, pre svega silovanja, nestanci, ubistva i, naravno, hapšenja mafijaških bosova. Popularne su i emisije o paranormalnom – umalo se ne usrak o’ stra’ kad hipnotisaše čoveka u sred emisije i ovaj poče da urla kao da ga siluju, a onda se probudi, počeša po glavi i reče da je upravo urlao na jeziku Maja! A voditelj brže-bolje pita svoje goste – nekog ćelavog gurua i nekog finog, bradatog profesora psihologije, maga ezoteričnih praksi, kakvu nam to poruku šalju unespokojeni duhovi Maja kroz ovog nesretnog mladog čoveka, i to baš sada kad nam se bliži 2012, a sa njom i dugoočekivani kraj sveta, po majanskom kalendaru, naravski. Tuc-muc, ovo-ono, te stisnuh obarač daljinskog upravljača jer ne želim da saznam okrutnu istinu. Kraj je blizu, slutim.

Što se filmova na TV-u tiče, dobra im je ponuda. Stalno ima neki zanimljiv film, naravno sve je sinhronizovano, ali hvale se time da najbolje sinhronizuju na celom svetu. Smatraju, i ubeđeni su u to, da je italijanska sinhronizacija mnogo bolja od originala, da je jezik poetičan, pevljiv i da ima mnogo lepšu ritmiku od originala. Govore, i pravo imadu. Italijanski jeste sav pevljiv, tečan, ritmičan... ali original je original. Tu im ne dadem za pravo.

Iz uvoda se možda da zaključiti da ne izbijam iz kuće i da sam stalno ispred televizora. No, to nije slučaj. Non stop sam napolju; to ja ponekad ufatim nešta pa se zainteresiram. U nastavku ću pokušati da vam na sistematičan način predstavim moj doživljaj Italije, njenog naroda i običaja. Sve što sam naveo je samo moj utisak i ne mora da odgovara stvarnosti. Takođe, to je moj prvi utisak, a vremenom ga mogu i promeniti. Mogu ga promeniti i prostorno – ako odem u neki novi kraj Italije jer ona se prostire od Alpa do Sicilije, a to je tako mnogo prostora.

Pokušaću da svoja zapažanja po tačkama organizujem u kategorije. Da se primetiti da je na prvom mestu i zauzima najviše prostora upravo:

Hrana

Na šta prvo pomislite kad se kaže Italija? Pica, špageti i makarona sa sirom i jajima kojom vam je majka usadila mržnju prema pasti od malih nogu? E, pa drš'te se: ništa nije onako kako ste zamišljali. Možda slično izgleda, ali razlikuje se kao „pivo i sangrija, kao valcer i flamenko, kao... Bajern i Barselona“, da citiram Acu Stojanovića.

Pica: testo je drugačije i, valjda zahvaljujući mocareli koja je drukčija od one koja se kod nas prodaje (a na picu je kod nas i ne stavljaju), pica je stvarno drugačija. Najbolja koju sam probao do sada je pica sa vrganjom i krompirima. To je bila i prva pica koju sam probao i nije bila okruglog oblika, već pravougaonog – metar dugačka, dvadeset santima široka, 25 evra teška.

Imaju i neki ljuti začin koji mi se sviđa – anduia ili ’nduia. Pravi se od svinjskog mesa, čini mi se, iako bih rekao da se pravi od papričica. Mislim da se papričice dodaju da mu daju ljutinu. Probao sam i picu sa tim začinom i prosto nisam mogao da stanem.

Pasta: za različite sosove koristi se različita pasta i to je zaista bitno. Postoji sušena, na koju smo koliko toliko navikli, i sveža. Kombinuje se sa svim i svačim, od dagnji i drugih školjki u belom ili crvenom sosu (u zavisnosti od toga da li staviš paradajz), preko sosa od mlevenog mesa i paradajza, mocarele, bosiljka, graška, tikvica, itd. pa dokle ti mašta dozvoli.

Mocarela: ono što pravi razliku. Postoji više različitih tipova i više različitih proizvođača. Najbolja je mocarela od crnih krava (bufala) i ona je najskuplja. Ima neki miris sela i svežine, punosti mleka i jednostavno ti u glavu usadi neki sat koji otkucava i upozorava te da je došlo vreme da naseckaš još malo. Naravno, ne treba preterivati jer mleko je punomasno.

Italijani su čvrsto uvereni da je italijanska kuhinja najbolja na svetu i tačka. Kao primer lošeg ukusa navode Francusku – „zamisli da jedu hladnu pastu!“. Od ostalih kuhinja, sviđa im se japanska i kineska. Za nemačku smatraju da je neinventivna – sve je bazirano na kiselom kupusu, krompiru i kobasicama (što mi je ovo poznato!).

Uobičajeni italijanski ručak sastoji se od mezea, predjela, prvog glavnog jela, drugog glavnog jela, slatkiša i kafe. Prvo glavno jelo (primo piatto) obično je pasta. Drugo glavno jelo (secondo piatto) može da bude riba ili crveno meso. Naravno, u zavisnosti od tog drugog glavnog jela, ili da ga nazovemo – glavnog jela, zavisi i na bazi čega će biti ostatak hrane.

Takođe, postoji tačno utvrđen red šta se koji dan jede! Za naciju koja se percipira kao neorganizovana i haotična, ne bi čovek očekivao bilo kakav red. Međutim, za mnoge stvari tačno imaju protokol kako šta i sa čim. Na početku ti možda deluje smešno, ali na kraju shvatiš da sve ima smisla. Isto vazi i za bacanje đubreta – za ovo su dobili valjda pohvalu Evropske komisije ili EU: svaki dan se baca različito đubre. Nekad je to organsko (tri puta nedeljno), nekad plastika, nekad staklo (najređe), nekad ostali suvi otpad. I za sve postoji različita boja džaka za otpad (crna, narandžasta, prozirna ili plava).

Obožavaju tzv. muso di porco (svinjska njuška). Postoje štandovi na kojima se prodaje muso di porco – to je neka kombinacija masnog i mesnatog od svinje i/ili krave, a da nije slanina. Na tezgama se vidi mnogo svinjskih glava, iznutrica i svinjske kože i nogica – sve to jedu i to se guše koliko im je dobro. Naseckaju ti toga na pladnju, stave u tanjir ili fišek, naliju mnogo limunovog soka preko i posole. Meni je bilo gadljivo i nerazumljivo da jedna nacija koja toliko vodi računa o hrani i insistira na prefinjenim receptima može da bude toliko halapljiva na nešto toliko... grozno i varvarski!? Što devojke, što momci, što žene, što muškarci – svi to obožavaju. Neverovatno je...

Slatkiši su strava! Skoro sve što sam probao od kolača je preukusno i prelepo izgleda. Prosto te mami da jedes više nego što bi trebalo po savetu dijetologa. Postoji više kategorija kolača, tj. tri koliko sam razumeo: normalni, poluzamrznuti i sladoledi. Ovi poluzamrznuti su jako popularni – predstavljaju kombinaciju normalnih i sladoleda. Stalno se drže u frižideru da se sladoledni deo ne bi rastopio. Jedan od kolača koji se meni vrlo sviđa je čuveni napuljski kolač – babà. Mekan je, natopljen, ali ne curi ništa iz njega, u obliku je pečurke pušare (ona što kad je nagaziš ispušta oblake smeđeg dima), a ima i svoje izvedene forme – raseku ga na pola i stave različite kreme: nutelu ili šlag od pistaća ili šlag od limuna, ili šlag od jagode ili šlag od kafe, a postoji i kubanski babà sa rumom. Da ne pričam o ostalima (npr. cannolo, sicilijanski slatkiš – fil mu je od prekuvanog mleka, oni to zovu ricotta).

Večernji izlasci sa društvom obično podrazumevaju šetnju, priču, sladoled i odlazak kući. Može se kombinovati sa nekim filmom, posle koga sledi sve ovo. Takođe, normalno je otići na neku aktivnost, npr. vožnja rolera i skakanje na trampolinama do iznemoglosti, a onda se ide da se nešto prezalogaji – sendvič, pica ili sladoled. Sladoled stalno figurira u izlascima i bez njega ne mogu. Veliki broj kolača je na bazi sladoleda. Probao sam i nesto što mi ne bi palo na pamet da ide u kombinaciji, a inace je super popularno i ukusno – sladoled u kroasanu! Lepo ti preseku kroasan i namažu ti sladoled.

Ono što me je zaista zapanjilo je da ima mnogo gojaznih ljudi, čini mi se više nego u Americi. Za razliku od američkih debeljuca koji izgledaju kao nedovoljno napumpane lopte za plažu ili kao blago ispumpane lopte za plažu, italijansko salo je kao u najboljih slaninara (slaninar – vrsta svinje koja se gaji zbog slanine). Svemu tome uzrok je način ishrane i izobilje preukusne hrane koje ima na svakom koraku i koja se nemilice cepa.
U toku su razgovori o tome da zabrane prodaju nekih proizvoda na nivou cele EU, kao što su npr. Nutella, sve što je prženo – npr. čips i sl. Ljudi misle da će doći do građanskog rata ako to učine. Ja mislim da je u pitanju ili jedan vešt marketinški trik ili nedostatak ideja, jer ako hoće da spreče gojaznost onda treba da dodele svima besplatnog nutricionistu. Narod ne zna.

Piće

Ne piju mnogo alkohola. Piju kokakolu. Alkohol se pije samo za vikend, kažu. Tada se valjda opuštaju posle radne nedelje. Vikendom je i najveći broj saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom – vožnja u pijanom stanju.

Prevoz

Svi voze kola non stop, a saobraćaj se ne prekida ni u najmanjim uličicama. Objašnjenje tom fenomenu je što su auta jeftina, ili bolje reći jeftinija. Doduše, osiguranje kolje i na to odlazi dosta novca – plaća se mesečno, a u krugu vrednosti od 150 evra pa naviše. Zavisi i od toga koliko si prekršaja pravio.

Mnogo voze skutere/vespice i sl. Brže se stiže.

Benzin košta mnogo – ne znam koliko je u Srbiji, ali ovde je 1.5 evro za litar! Još uvek plaćaju neke poreze na zemljotrese koji su se desili pre 30 godina, poreze za ovo i ono i tako da je benzin neviđeno skup.

Briga o sebi

Mušarci mnogo vode računa o sebi, do nivoa da preteruju – depiliraju se (mada ne toliko koliko sam očekivao), roze ili ljubičasti okvire naočara ili šljokice na majicama nisu neuobičajena pojava, a o roze džemperčićima preko ramena da i ne govorimo. Opet, objašnjenja radi – muškarci nose džempere preko ramena, devojke ih vezuju oko pojasa.

Što se garderobe tiče, ima da se nađe za mnogo manje pare nego kod nas. Ja sam kupio 3 majice za 3 evra po komadu – kod nas za 300 dinara nisam viđao... Doduše, cene dobre robe su kao i kod nas ili možda malo jeftinije.

Religija

Italijani su katolici. To znaju i vrapci na grani. Međutim, ono što znaju samo italijanski vrapci na grani su crkvene pesmice. Najveći broj ljudi redovno ide u crkvu, čak i više puta nedeljno. Znaju sve pesmice napamet. Poznata crkvena radio stanica zove se Maria.

Ali ima i među njima onih koji na sve to gledaju sa velikom dozom zadrške i obrva nameštenih u latinično slovo S.

Možda će neki od vas sledeća zapažanja u okviru poglavlja Religija smatrati bogohuljenjem, ili u najbolju ruku neprimerenim, ali svejedno sam ih tu stavio jer imam osećaj da su religijskih razmera:

Ogromno poštovanje postoji prema poznatim ličnostima. Ako npr. na neki gradski bazen dolazi ili je jednom došao sin/ćerka poznatog TV lica, to odmah postaje VIP zona! Nenormalno se na to tripuju. Do te mere da ih čudno gledam...

Obožavaju Maradonu, bar na jugu Italije... Jos uvek se na ulicama Napulja prodaju dresovi Napolija sa Maradoninim imenom. Tokom ovog poslednjeg mondijala u Juznoj Africi velika paznja je posvećivana njemu – kamere su pratile svaki njegov korak, na TV-u se pričalo o njemu, u novinama sam pročitao naslove tipa: "Maradona – Želja mi je da treniram Napoli". Međutim, postoji jedna velika prepreka tome – Maradoni je na neki način zabranjen dolazak u Italiju, tj. odmah bi ga uhapsili jer duguje velike pare za porez iz ranijih godina. Neki kažu da nije on kriv već njegov menadžer... ali ko će ga znati.

Ostala opšta zapažanja

Podovi u kućama su uglavnom od kamena (mermer, terakota, različiti tipovi pločica i sl.). Parket gotovo i da se ne koristi.

I pored toga što sam na nekim plakatima viđao natpise tipa Italiane, sempre le più belle (Italijanke, uvek najlepše), generalno nisu neke ribe, tj. ne događa se kao u Srbiji da ti je 9 od 10 devojaka veoma privlačno, od čega je 50% njih strava. Italijanke to nadoknađuju tako što vrlo vode računa o sebi. Naravno, uvek naiđe poneki zmaj.

Skoro sve radnje se zatvaraju u 13h i otvaraju se tek posle 17h. U slučaju restorana to je čak i drastičnije – mnogi se otvaraju tek uveče u 19h. Naravno, uvek postoje oni koji rade u toku dana.

Tokom leta postoji veliki broj gradskih/seoskih vašara – ono što oni zovu „sagra“. Često su tematskog karaktera i posvećene su nekom tipu hrane, npr. vašar vrganja, vašar graška i paste, festival pice, itd. Takođe, gradske slave (uvek je u pitanju neki svetac zaštitnik) naveliko se proslavljaju i ne štedi se. Po svim okolnim mestima se lepe plakati tako da ne možeš da propustiš da saznaš gde se i kad održava neka manifestacija. Bio sam na gradskoj slavi u malom primorskom mestu Ćetari i tamo sam video najbolji vatromet u životu. Trajao je oko 15 minuta, počeo u 00.45 i završio se u 01.00. Gorelo je i nebo i voda. Savršeno! A onda sam skapirao koliko ti vatrometi koštaju i sve mi je bilo jasno... Kažu da je taj sigurno bio oko 50.000 evra! Doduše, zaradili su dobro jer je ogroman broj ljudi došao čamcima iz susednih mesta – povratna karta 5 evra, a bilo je po mojoj proceni preko 5000 ljudi. Pored toga, svi su obavezno pazarili klopu i piće na postavljenim štandovima – prosečna cena je bila 3 evra, šta god uzeo.
Zanimljivo je bilo vratiti se odakle smo došli kada se sve završilo – hiljade i hiljade ljudi na plaži čekaju čamce koji su posle fešte dolazili na svakih 2 minuta u prvih petnaest minuta, a onda na svakih 10 minuta... Gube se maniri. Nastupa borba za život i smrt. Iščekivanje je dugo i sladak je osećaj kada se konačno, izgreban i ulupljen nađeš na čamcu sa nekim od prijatelja. Drugi su ili prethodno otišli ili su ostali da čekaju drugi čamac, ne zato što su hteli, već zato što su morali...

Narod

Postoji jedna istina koja se tiče poznavanja naroda, a to je da ako hoćeš stvarno da upoznaš neki narod, moraš da govoriš njegov jezik. U svim putovanjima na kojima sam bio, u to sam se u potpunosti uverio. To predstavlja neku krunu poznavanja duše naroda, kako misli, kako funkcioniše njegova kolektivna svest.
Italijani su izuzetno gostoljubivi. Opušteni su, otvoreni, veseli, spremni da pomognu u svakoj situaciji. Naravno, sve je ovo opšti utisak. Uvek će se naći neko ko nije takav, ali generalno gledajući – u Italiji će te prihvatiti kao što i u Srbiji prihvataju strance, veoma ljubazno.
Pravi su domaćini: žele da ti naprave ugođaj i da ti ponude da probaš i vidiš sve ono što stvarno čini njihovu kulturu takvom kakva je i na koju su ponosni.
O drugim narodima, pogotovu onima koji dolaze izvan Zapadne Evrope, uključujući i nas, ne znaju mnogo. Veliki broj njih nema pasoš, ne putuju preterano po inostranstvu, ali opet – kao i sve drugo, ovo ne važi za sve.