Borboni bomboni

U malom gradu Kaserti, poznatom ni po čemu osim po letnjoj rezidenciji Borbona - nekadašnje vladarske porodice iz Napulja, nalazi se... upravo ta letnja rezidencija Borbona. Kraljevski dvor iz Kaserte (Reggia di Caserta) u stilu je monolita iz Odiseje u svemiru 2001, kompaktan, snažan i sa jasnom porukom svima - tu sam za vijek vijeki. Grandioznost dvora odzvanja već na samom ulasku gde vas kao titani dočekuju masivni mermerni stubovi, dok se vaša majušnost oseća svakim tik-takom koraka koji se gube u intrazijama svodova.

Sa leve strane nalazi se biletarnica. Na izboru imate nekoliko opcija: obilazak samog dvora košta 7 evra, obilazak samo engleskih vrtova košta 3 evra, a komplet karta za oboje košta 9 evra. Preporučujem komplet lepinju. Takođe, preporučujem da u posetu dođete bar oko podne (a bolje još ranije) da biste sve videli, a toliko toga lepog ima da se vidi... Engleski vrtovi zatvaraju se oko 17:00h, a kraljevska palata u 19:00h.

Po stilu, dvor u Kaserti podseća me na onaj u Beču, čuveni Šenbrun. I park koji se od dvora proteže u nedogled veoma je sličan. Budući i da su iz istog perioda, ne čudi.

Kada čovek vidi neki dvor, on nekako i ne razmišlja o tome koliko je tu zapravo rada uloženo, nego prolazi tim stepenicama, gleda letimično te figure u mermeru, kamenu i sl. i ponekad se kraj neke od njih slika i nastavlja dalje, upija više impresiju trenutka i ne misli na večnost mučenika koji su sve to odradili ili onih kraljeva koji su sve to osmislili. Za obilazak dvorskih prostorija treba, brat bratu, 45 minuta do sat vremena. Dvor se gradio 20 godina. Ovo poređenje nije da bi se pokazalo koliko su dugo pravili nešto tako malo, već da bi se shvatio apsurd. Dvor je ogroman i na svakom koraku sadrži stotine i hiljade detalja koje ljudskom umu predstavljaju ogromno opterećenje i ne stigne da im se nadivi za to kratko vreme boravka. Mozak sve te informacije filtrira i zadržava jedino impresiju. A da bi se shvatilo sve što postoji unutra potrebno bi bilo više od mesec dana, po mom skromnom ubeđenju. Tako je sa svakim dvorom i palatom. Sa svakom građevinom koju su ljudi pravili da bi bile ravne božanskima. A kakav je ovaj dvor?

Podeljen je na dva nivoa. Na donjem je najznačajnija prostorija kraljevski teatar koji nije otvoren za posetioce, iako se u njemu s vremena na vreme održavaju koncerti, pretpostavljam - ozbiljne muzike. U gornjem delu nalaze se različite sobe i prostorije: od soba za prijem - koje su opet izdiferencirane po tipu vlastele koja u njih dolazi - neke su za niže plemiće, a neke za kraljevsko plemstvo, do spavaćih soba za kraljicu, kralja, a prostorija koja oduzima dah je svakako Prestona dvorana, sva u pozlati. Na svodovima svake od prostorija oslikane su brojne scene sa temama koje su mešavina religioznog, mitskog i svetovnog, uglavnom onog svetovnog koje se odnosi na živote i smrti borbonskih vladara. Na zidovima je veliki broj ulja na platnu koja za teme imaju prirodu: more, mornare, brodove, Napulj sa Vezuvom u pozadini, vojničke ceremonije koje su se odigrale na širokom polju iza dvora ili portrete važnih ličnosti. Biblijske teme na slikama takođe su veoma zastupljene.

Od ostalih prostorija izdvajaju se biblioteka sa velikim brojem knjiga uredno spakovanih u zastakljenim vitrinama i postavka figura iz doba i sa prostora Isusa Hrista - Presepe. Ovo je tradicija koja je prisutna u katoličkim zemljama Zapadne Evrope. Za Božić se prave ili kupuju figurice koje oslikavaju pastoralni život u doba Isusa iz Vitlejema - pastiri, zatim njihovi izopačeni surogati čobani, ovce, Josif i Marija, tri kralja, kamile - kućice, kokoške, psi i šta sve ne. Ceo Bliski Istok u malom.

U jednom trenutku poželećete da izađete iz dvora. Učinite to. Napolju je ono što oduzima dah: kraljevski park "Put vode" koji se proteže naviše i naviše sve dokle seže pogled.

Čini se blizu, a zapravo je potrebno oko 45 minuta pešačenja da bi se došlo do vrha, gde je ulaz u Engleski vrt, najlepši deo celog ovog prostranstva. U njemu je ogroman broj biljaka iz najrazličitijih krajeva sveta. Drveta kao da nisu sa ovog sveta već iz Avatara - ogromna su! Postoje autobusi i karuce kojima možete doći do vrha.

A pre nego što uđemo u Engleski vrt, moram vam reći da su duž celog onog puta do ulaska u vrt sa obe strane vodotoka (koji se sastoji od bazena punih ribe) brojni putići koji vode u šumicu, fino ošišanu, a nalik onoj iz Alise u zemlji čuda ili Harija Potera. Previsoka živica u kojoj se lako izgubiti. U ovoj živici na svakih desetak metara nalazi se poneka statua muze - književnosti, muzike, astronomije, geografije... a to je mnogo statua.

Kad ste došli na vrh, uživajte u vodopadu. U jezercetu ispod vodopada nalaze se skulpture posvećene boginji Dafne, koja je prema mitologiji pretvarala sve one koji bi je videli da se kupa u jezercetu pretvorila u jelene, a jelene bi na kraju pojeli vuci. Ta scena je upravo i prikazana u jezeru iz dva dela.

Engleski vrt

Oni su na mene ostavili najveći utisak, valjda zato što volim prirodu. Kada uđete, videćete ogroman broj stabala i osetićete se kao da ste u zemlji gde je gravitacija veoma slaba, pa je sve ostalo veoma veliko. Dominiraju stabla domaćeg bora, koji mene podseća na drveta iz afričkih putopisa o divljini.

Sve je tako ogromno i prelepo. Pored borova, najviše ima palmi. Potoci, veštački vodopadi, Venerino jezero, gde se i kraljica kupala - sve je tako prirodno i prelepo.

Na kraju mi je teško pao rastanak sa ovim mestom. Kada su nas obavestili da će uskoro da zatvore vrt, pomislio sam da možda i ne bi bila loša ideja ostati unutra... toliko je dobro.

Džizus Krajst iz Marateje i 9 krstova Škaleje

Narodna verovanja često znaju da zagaze u opsesiju, nekada izgledaju smešno, a nekad iznedre groteskne predstave kakvi su krstača iznad Skoplja, krsturina na ulasku u Kragujevac ili džinovska statua Džizusa na brdu iznad malog primorskog grada Maratee (Maratea) u provinciji Bazilikata na jugu Italije...

Sam grad Maratea je na oko pola sata vožnje udaljen od Skalee i nalazi se u podnožju pomenutog brda sa Isusom. Podeljen je na dva dela, tzv. gornju Marateu - gradić, i donju Marateu sa lukom. Gornja Maratea je prelep gradić, sav od kamena, ušuškana, mirna, i veoma nalik biblijskim gradovima Srednjeg Istoka. Izbrazdana je uzduž i popreko uzanim krivudavim ulicama i još užim sokacima između belih kućica od kamena. Veoma je slična Materi, iako je od nje manja, poznatoj po tome što je Mel Gibson tamo snimio svoj čuveni film The Passion of the Jew (Stradanje Isusovo). Sam Mel se inače zaljubio u jug Italije i kupio je tamo kuću. Još jedan čuveni isterivač vampira je u Italiji našao svoj spokoj - Džordž Kluni u svojoj poznatoj vili u Komu.

Ali da se ne udaljavam od teme, a to je Maratea: grad je plodno tle za crkve i kapelice kojih ima na svakom koraku. Vera je jaka u ovom mestu.

Do samog Isusa je veoma naporno doći. Put krivuda i zalama, ali srećom dobro je obeležen. Ako idete po noći, verovatno će vam se desiti da je na nekih kilometar od vrha put zatvoren. Naravno, zatvoren je i parking pored puta, tako da vam je jedina opcija na raspolaganju da lagano obiđete crveno-belu prepreku na putu i nastavite naviše. Svakog časa sam očekivao da ćemo propasti na nekom mestu na mostovima koji su usledili, ali to se nije desilo. Ipak su zatvorili samo iz ćefa.

A Džizus... Beo, prebledeo, više nalik utvari koja u daljini širi ruke prema tebi. Ma ne ni toliko prema tebi koliko prema brdima iza tebe - ipak je mnogo visok. To je zanimljivo. Statua je okrenuta ne prema gradu, kao ona iz Rio de Žaneira, ne prema moru, opet, kao ona iz Rio de Žaneira, već prema brdima! Moru i gradiću ispod je okrenula leđa, da ne kažem guzicu. Da li je to Pastir napustio svoje ovce? Da li je ovo uopšte statua Isusa?

Umesto zaključka:

- Ne znam jesi li primetio, meni ovaj Isus ne liči na Isusa kakvim ga mi pamtimo. Više ima lik nekog rimskog imperatora, vuče mi malo na Oktavijana Avgusta...

- Vrlo moguće. Ovde je narod opsednut religijom: šta god vide kažu - Isus. Pojavi se oblak na nebu malo drugačije forme - Bogorodica. Jednom se tokom mise u Vatikanu na zidu pojavio obris glave i ramena i svi su odmah povikali da je Bogorodica. Na TV se o tome pričalo danima, da bi se na kraju ispostavilo da je to bila senka jedne od monahinja. Ali narod želi da veruje... Po meni, više je ličilo na nožno peraje zabodeno u pesak!

+ + + + + + + + +

Postoje i priče od kojih ti se naježi koža. Pomisliš da su obične priče za plašenje dece, ali ipak ostavljaš oškrinuta vrata uma da bi možda nešto od toga moglo biti tačno ili u najmanju ruku zanimljivo videti i osetiti. Jedna od tih priča je i priča o devet krstova Skalee.

Naime, u vreme izgradnje delova grada koji se širio, devet radnika ostalo je da prokopava stenu koja je ometala pravu liniju budućeg puta. Iscrpljeni od rada, postali su i malo aljkavi u radu i neoprezni, a kad se radi sa dinamitom dovoljna je samo jedna greška...

Oko ponoći, dinamit na koji su zaboravili volšebno je eksplodirao, a stena ispod koje su radili odlomila se u jednom komadu i pala sprštivši svih devet radnika na mrtvo slovo. Od tada, svake noći oko ponoći čuju se njihovi krici i zapomaganja, diže se silan vetar i stvara se kovitlac prašine, peska i kamenčića. A onda nastaje muk.

Prošao je još jedan brzi voz.

Obala Amalfija

Severno od Salerna duž obale prema Napulju protežu se kolonije malih primorskih gradova ukotvljenih u retkim uvalama između obronaka Apenina koji se strmo uzdižu pravo iz mora. Obrasli gustom šumom kroz koju, kao kroz šumu device, niko nije prošao ili gole, preteći strme litice kao izdepilirane noge vremešne kurtizane, sa modrim venama i kapilarima koji probijaju ispod glatke površine, obodi Apenina udomili su stotine i stotine belih kućica i kuća, nalik brodu, žalu ili školju što udomi stotine školjki kamenica.

I svi ti gradići i sela liče jedni na druge: prilazeći s mora usidriš se u širokoj gradskoj luci ispred koje se otvara prostrani trg od koga jedna glavna uličica vodi ka središtu grada do centralne pjace, obično kroz gradsku kapiju. Tik do centralnog trga je i gradska crkva sa posebno izdvojenim zvonikom. Njena kupola nadaleko se vidi s mora. Uzane popločane uličice načičkane su radnjama sa jedne i druge strane.

Prodaju se uglavnom tipični specijaliteti mesta ili regiona, u slučaju ove obale – to su keramika, ručno izrađena obuća koja košta oko 65 evra po paru, tradicionalna odežda - savršeno lagane pamučne i lanene bele tunike koje liče na afričke bele odore, pića od limuna – nadaleko poznati digestiv limončelo (limoncello) koji se pravi od posebne vrste limuna koji uspeva samo na ovim geografskim širinama, a koga odlikuje robustan izgled i debela kora slična pomorandžinoj, a još više nalik dobro izraženom celulitu; zatim, kolači od limuna, kedra, čokolade...

Restorani su posebna priča. Uvek locirani na najprimamljivijim lokacijama – tik uz luku, na gradskom trgu, na ivici litice sa pogledom koji puca na otvoreno more ili u vrtovima okruženi drvećem palmi i mediteranskog cveća, šibaju po ušima goste koji sebi žele da priušte tu divnu pastu sa sosom od svežeg paradajza, bosiljkom, mocarelom i narendanim parmiđanom... Mmm... 12 evra tanjir. Ah... Odupirem se. Znam da ću kući isto to napraviti za dva evra. Što da im dajem pare?! Jeste da mi curi voda na usta, ali spremio sam sendvič sa kuvanom pršutom i mocarelom – isto dva evra: a mogu kao čovek da sednem na plažu pošto sam se bućnuo u vodu i solju koja kaplje sa lica da osolim neslanu mocarelu i bog da me vidi! Dok šetam ulicama vidim i veliki broj umetničkih galerija sa uljima na platnu. Uglavnom, motivi mora, belih kuća, stenovitih lukova ispod kojih se pogled otiska ka ostrvima u daljini... Inspiracije ima na svakom koraku, to stoji. Pa evo ja ni ne gledam, samo škljocam aparatom i slike ispadaju vrh!

Positano

A sami gradovi. Aj da počnem od Positana. Od Salerna do Positana treba sat vremena vožnje brodom, a karta košta 10 evra u jednom pravcu. Prolaze se redom gradići Vjetri, Ćetara, Erkije, Minori, Majori... pa na pola puta otprilike i Amalfi, sedište nekadašnje pomorske republike koja je, pored Venecije, Đenove i Pize u Srednjem veku bila velika pomorska sila. Po njoj je i cela obala dobila naziv Obala Amalfija (Costiera Amalfitana).

Moja očekivanja pre puta nisu bila prevelika, ali kada sam došao u Positano, ostao sam bez daha. Mali grad, ali na svakom koraku veličanstven. U procepu među strmim brdima našao je sebi mesto i krenuo dalje da se širi u ista ta nepristupačna brda. Nadžidžane kuće jedna na drugu, čini se; stepenice obrasle bršljanom, ulice popločane uglačanim kamenim pločama, a na obodima spojene sa asfaltnim putevima koji meandriraju prateći oblik stena na koje su nalegli i u koje su usečeni, kamene bankine kraj puta, žilavo rastinje, poneki ariš – praistorijsko drvo sa naježenim iglicama, okrenutim ka nebu, bacaju te u razmišljanje ("kako to da u restoranima na najboljim mestima koja bole koliko su skupa u svim gradovima na svetu uglavnom potpuno opušteno sede Amerikanci, Englezi, Nemci i poneki kosooki prijatelj?"). Ove misli me vraćaju u studentske dane, kada sam bez ikakvog dubljeg poznavanja ekonomije tvrdio, možda zato što sam kao mali bio izložen tom seljačkom rezonovanju i življenju uz pomoć narodnih umotvorina: "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane". Sada, više nego ikad znam da je tako. Vidim prijatelje koji robuju na poslu, vidim njihove poslodavce koji se nadmeću koju jahtu da kupe i čija je duža (kompleksi iz mlađih dana). Vidim ljude koji jedu svaki dan po nekoliko obroka i koji jedva hodaju od debljine i na TV-u vidim druge koji umiru od gladi. "Not my chair, not my problem".

Amalfi

U porvratku iz Positana, svratio sam u Amalfi, nekadašnju trgovačku silu koja je imala povlašćeni položaj među trgovcima u islamskom svetu i koja je koristila zlato u trgovini dok je ostatak današnje Italije koristio robnu razmenu. Nekadašnji primat se u današnjem Amalfiju vidi po čuvenoj katedrali sv. Andreja, poznatoj kao Duomo, koja se impozantno uzdiže iznad centralnog trga Piazza Duomo iz 11. veka. Ostatak grada ne odiše luksuzom Positana, manji je od njega, a fasade vape za renoviranjem. Luka Amalfija dobila je ime po njenom poznatom građaninu Flaviju Đoji (Flavio Gioia), koji se smatra prvim čovekom koji je uveo pomorski kompas u Evropu. Grad se hvali još jednom specifičnošću – ručno pravljenom papiru, čuvenom papiru iz Amalfija. Zahvaljujući razvijenim vezama sa arapskim svetom, koji su opet tehniku pravljenja papira naučili od Kineza, Amalfitanci su prvi Evropljani koji su umetnost i znanje pravljenja papira doneli u Evropu. Danas se taj papir prodaje kao turistički suvenir, a parčence veličine razglednice košta oko 2-3 evra.

Na povratku u Salerno stojim na pramcu broda. Savršen je osećaj pomisliti da je sada tako nešto dostupno – voziti se istim onim putevima kojima se trgovala svila, so i robovi... Divno. Sve to košta ukupno 24 evra (10 evra Salerno-Positano; 6 evra Positano-Amalfi; 6 evra Amalfi-Salerno). (Tko leti) Vrijedi.

Dijamante - italijanski Leskovac

Na svega desetak minuta od Skalee, nalazi se malo živahno mestašce Dijamante (Diamante). Poznato i kao grad murala, Dijamante na svakom koraku ne propušta priliku da vam obznani da se nalazite na italijanskom vrelom jugu, među ljudima koji prave i koji vole ljuto.

Svežnjevi ljutih papričica i duguljastog crnog luka po kojima je ovaj region poznat često se mogu videti ispred mnogih radnji specijalizovanih za prodaju izvornih kalabrijskih specijaliteta. Ovaj luk se zove crveni luk Tropee (cipolle rosse di Tropea). Ovaj luk je slatkasto-ljutog ukusa.

Jedan od tipičnih kalabrijskih proizvoda je i u Italiji nadaleko čuvena anduia ili n'duja i možda još čuvenija bomba, slična našoj ljutici/ljutenici.

U Kalabriji ćete na svakom koraku videti i različite proizvode od kedra (cedro), voćke reskog, osvežavajućeg ukusa - između limete i nezrele divlje kruške. Od nje se prave likeri digestivi, kao i ledeni šejkovi.

Destination Calabria

Kad sam shvatio da je Kalabrija region koji postoji u stvarnosti, a ne samo u pesmama koje pozivaju na bojkot posla i poslodavaca i predavanje talasima, pesku, vrelom kamenju i još vrelijem seksu na plaži, odlučio sam se da ne verujem, "jer to što se priča u mediji... to nije istina". Pored toga, nisam želeo da se razočaram jer, kao što reče Stefan Milenković pre mnogo godina: "velika razočaranja su posledica velikih očekivanja".

Dva sata vožnje prema jugu od Salerna do Skalee (Scalea) prošlo je brzo uz muziku Gem Boy-a i čuveni hit Tonija Tamara "Scalea".

Skalea je mali primorski grad sa novijom arhitekturom. Mnogi Italijani su tu kupili stanove u zgradama po obodu i tamo leti provode vreme, obično od polovine jula pa do kraja avgusta. Vrh sezone je naravno 15. avgust, tzv. ferragosto, kada svi kreću na odmor. Ima i onih koji svoje stanove iznajmljuju za oko 1200 evra mesečno (60ak kvadrata). Od turista, najviše ima Nemaca, mada generalno stranaca nema puno, što me čudi.

Skalea ima lepe šljunkovite plaže, a dosadi nema mesta pored velikog broja manjih i većih školjeva - kamenih grebena koji štrče iz vode i nekad prave prirodne tunele kroz koje se može komotno proplivati ili sa vrha kojih se može skakati na bilo koju od dve strane. Bio sam veoma zadovoljan.

Uveče, po starom dobrom italijanskom običaju, izlazi se u šetnju na sladoled, picu, sendvič, ledeni šejk ili neki od slatkiša sa nutelom. Uzgred, najbogatiji čovek u Italiji je vlasnik Nutella-e, g. Ferero.

Sutra je novi dan. Jedva čekam da se vratim na onu plažu od danas... "Ali k... dragi gledaoci". Sutra smo išli u obližnje mesto Arkomanjo (Arcomagno) i plažu San Nicola Arčela (San Nicola Arcella). Ne treba više od 10 minuta da se stigne, a onda me je dočekalo pravo iznenađenje! Stenčuge koje se u lukovima nadvijaju iznad plaže kao tek da su izronile iz vode. Hteo sam da ostanem tu i uronim se u kristalno plavu vodu jer više nisam video svoju senku, ali nastavili smo dalje, stepenicama naviše kroz te iste stene. I naviše, i naviše... a sunce prži i znoj mi već peče oči.

Onda stižemo na zaravan i život je ponovo dobar, da bih na svega nekoliko koraka dalje prisustvovao prizoru koji ostavlja bez daha. Na trenutak sam pomislio da sam umro i da sam stigao u zasluženi raj - O:-) ali znoj na čelu, u očima i na usnama ubedio me je u suprotno: živ sam, ali sam stigao u raj na zemlji.

Venci gromada spojeni kozjim stazama, porozni kao švajcarski sir i ispunjeni tirkizno plavom prozirnom vodom ostavljaju sa svake strane po malo prostora za šljunkovite uvale u obliku polumeseca i deluju kao idealno skrovište za pirate sa Kariba. Osećaj se meri sa onim kada sam na Zakintosu video jedno od najslikavanijih mesta na Zemlji - plažu Navagio, poznatiju kao Shipwreck Beach (po nasukanom piratskom brodu). Zapravo, celokupna obala Kalabrije izuzetno podseća na zapadnu obalu Zakintosa i mislim da su i po vremenu i po načinu nastanka (delovanjem vulkanskih erupcija i tektonskih pomeranja) identične. Razlike? Obale Kalabrije su mnogo pristupačnije jer im se može prići i sa kopna i more nije tako hladno ni ustalasano. Naiđe katkad hladna struja, ali i to zavisi od dana.

Ono što je najlepše od svega je to što se iz jedne uvale u drugu može stići na tri različita načina: kopnom, nekom od utabanih staza preko stenja i kamenja ili kroz neki od prirodnih ili ljudskom rukom isklesanih tunela kroz stene; morem: plivajući ili u čamcu, pedalinu, kanuu... Postoji i četvrti način, ali on je malo ekstremniji - vazduhom. Sve vreme sam razmišljao kako bi bilo dobro otisnuti se kao ptica sa nekog luka ili grebena ka moru ispod, dal' s krilima ili bez, stvar je izbora. Ja sam zamišljao onog trouglastog zmaja kao najidealnije rešenje.

Ovakva voda i okruženje sa mnogo podvodnih stena i riba garantuju celodnevno neumorno zajebavanje. Nisam ni osetio da sam ceo dan u vodi ili pod vodom. Na momente izađeš da se suneš, ali te nešto mami. Dok plivaš nad tim stenama i morskim dnom koje se vidi duboko imaš osećaj da letiš i naravno da ne želiš da se film prekine. A voda je slana i teška i ne moraš mnogo da mašeš rukicama da bi se održao na površini tako da i posle celog dana plivanja i dalje imaš snage konju rep da iščupaš, ako ti je baš toliko do toga stalo.

Na kraju dana provedenog u potpuno prirodnom okruženju, bez onih što viču na plaži i prodaju mekike, osveženja, sandale i opanke, te kojekakve đinđuve, bez ležaljki i stočića od plastike (protiv kojih nemam ništa, ali nekad stvarno ne želim da ih vidim), otišli smo kroz procep u steni preko sivog šljunka susedne plaže Galebova (Lido i gabbiani). U istoimenom kafiću ukopanom u pećini na plaži probao sam najlepšu krem kafu na svetu - caffe' di nonno (dedina kafa - "odi dedi, blagoš"). Dva i po evra, ali vredi.

Kraj dana ulepšao je zalazak sunca, ružičasto obojena pozadina bledo plavog neba, sa zracima koji pršte preko pufnasto belih oblačaka koji su tu samo toliko da ulepšaju ugođaj i daju mu prizvuk biblijskog, a onda se sunce zacrveni, pojavi se mlad mesec i prva zvezda na horizontu, u daljini se vide delfini kako se veselo praćakaju u pravilnim intervalima dok zlatno sunce boji more u crno i zlatno i grad tone u tišinu sumraka... Vreme je za tuš i pivo. Ovo je tako romantično!

Ako imate probleme da vidite delfine koji se praćakaju u daljini, kliknite ovde.