Obala Amalfija

Severno od Salerna duž obale prema Napulju protežu se kolonije malih primorskih gradova ukotvljenih u retkim uvalama između obronaka Apenina koji se strmo uzdižu pravo iz mora. Obrasli gustom šumom kroz koju, kao kroz šumu device, niko nije prošao ili gole, preteći strme litice kao izdepilirane noge vremešne kurtizane, sa modrim venama i kapilarima koji probijaju ispod glatke površine, obodi Apenina udomili su stotine i stotine belih kućica i kuća, nalik brodu, žalu ili školju što udomi stotine školjki kamenica.

I svi ti gradići i sela liče jedni na druge: prilazeći s mora usidriš se u širokoj gradskoj luci ispred koje se otvara prostrani trg od koga jedna glavna uličica vodi ka središtu grada do centralne pjace, obično kroz gradsku kapiju. Tik do centralnog trga je i gradska crkva sa posebno izdvojenim zvonikom. Njena kupola nadaleko se vidi s mora. Uzane popločane uličice načičkane su radnjama sa jedne i druge strane.

Prodaju se uglavnom tipični specijaliteti mesta ili regiona, u slučaju ove obale – to su keramika, ručno izrađena obuća koja košta oko 65 evra po paru, tradicionalna odežda - savršeno lagane pamučne i lanene bele tunike koje liče na afričke bele odore, pića od limuna – nadaleko poznati digestiv limončelo (limoncello) koji se pravi od posebne vrste limuna koji uspeva samo na ovim geografskim širinama, a koga odlikuje robustan izgled i debela kora slična pomorandžinoj, a još više nalik dobro izraženom celulitu; zatim, kolači od limuna, kedra, čokolade...

Restorani su posebna priča. Uvek locirani na najprimamljivijim lokacijama – tik uz luku, na gradskom trgu, na ivici litice sa pogledom koji puca na otvoreno more ili u vrtovima okruženi drvećem palmi i mediteranskog cveća, šibaju po ušima goste koji sebi žele da priušte tu divnu pastu sa sosom od svežeg paradajza, bosiljkom, mocarelom i narendanim parmiđanom... Mmm... 12 evra tanjir. Ah... Odupirem se. Znam da ću kući isto to napraviti za dva evra. Što da im dajem pare?! Jeste da mi curi voda na usta, ali spremio sam sendvič sa kuvanom pršutom i mocarelom – isto dva evra: a mogu kao čovek da sednem na plažu pošto sam se bućnuo u vodu i solju koja kaplje sa lica da osolim neslanu mocarelu i bog da me vidi! Dok šetam ulicama vidim i veliki broj umetničkih galerija sa uljima na platnu. Uglavnom, motivi mora, belih kuća, stenovitih lukova ispod kojih se pogled otiska ka ostrvima u daljini... Inspiracije ima na svakom koraku, to stoji. Pa evo ja ni ne gledam, samo škljocam aparatom i slike ispadaju vrh!

Positano

A sami gradovi. Aj da počnem od Positana. Od Salerna do Positana treba sat vremena vožnje brodom, a karta košta 10 evra u jednom pravcu. Prolaze se redom gradići Vjetri, Ćetara, Erkije, Minori, Majori... pa na pola puta otprilike i Amalfi, sedište nekadašnje pomorske republike koja je, pored Venecije, Đenove i Pize u Srednjem veku bila velika pomorska sila. Po njoj je i cela obala dobila naziv Obala Amalfija (Costiera Amalfitana).

Moja očekivanja pre puta nisu bila prevelika, ali kada sam došao u Positano, ostao sam bez daha. Mali grad, ali na svakom koraku veličanstven. U procepu među strmim brdima našao je sebi mesto i krenuo dalje da se širi u ista ta nepristupačna brda. Nadžidžane kuće jedna na drugu, čini se; stepenice obrasle bršljanom, ulice popločane uglačanim kamenim pločama, a na obodima spojene sa asfaltnim putevima koji meandriraju prateći oblik stena na koje su nalegli i u koje su usečeni, kamene bankine kraj puta, žilavo rastinje, poneki ariš – praistorijsko drvo sa naježenim iglicama, okrenutim ka nebu, bacaju te u razmišljanje ("kako to da u restoranima na najboljim mestima koja bole koliko su skupa u svim gradovima na svetu uglavnom potpuno opušteno sede Amerikanci, Englezi, Nemci i poneki kosooki prijatelj?"). Ove misli me vraćaju u studentske dane, kada sam bez ikakvog dubljeg poznavanja ekonomije tvrdio, možda zato što sam kao mali bio izložen tom seljačkom rezonovanju i življenju uz pomoć narodnih umotvorina: "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane". Sada, više nego ikad znam da je tako. Vidim prijatelje koji robuju na poslu, vidim njihove poslodavce koji se nadmeću koju jahtu da kupe i čija je duža (kompleksi iz mlađih dana). Vidim ljude koji jedu svaki dan po nekoliko obroka i koji jedva hodaju od debljine i na TV-u vidim druge koji umiru od gladi. "Not my chair, not my problem".

Amalfi

U porvratku iz Positana, svratio sam u Amalfi, nekadašnju trgovačku silu koja je imala povlašćeni položaj među trgovcima u islamskom svetu i koja je koristila zlato u trgovini dok je ostatak današnje Italije koristio robnu razmenu. Nekadašnji primat se u današnjem Amalfiju vidi po čuvenoj katedrali sv. Andreja, poznatoj kao Duomo, koja se impozantno uzdiže iznad centralnog trga Piazza Duomo iz 11. veka. Ostatak grada ne odiše luksuzom Positana, manji je od njega, a fasade vape za renoviranjem. Luka Amalfija dobila je ime po njenom poznatom građaninu Flaviju Đoji (Flavio Gioia), koji se smatra prvim čovekom koji je uveo pomorski kompas u Evropu. Grad se hvali još jednom specifičnošću – ručno pravljenom papiru, čuvenom papiru iz Amalfija. Zahvaljujući razvijenim vezama sa arapskim svetom, koji su opet tehniku pravljenja papira naučili od Kineza, Amalfitanci su prvi Evropljani koji su umetnost i znanje pravljenja papira doneli u Evropu. Danas se taj papir prodaje kao turistički suvenir, a parčence veličine razglednice košta oko 2-3 evra.

Na povratku u Salerno stojim na pramcu broda. Savršen je osećaj pomisliti da je sada tako nešto dostupno – voziti se istim onim putevima kojima se trgovala svila, so i robovi... Divno. Sve to košta ukupno 24 evra (10 evra Salerno-Positano; 6 evra Positano-Amalfi; 6 evra Amalfi-Salerno). (Tko leti) Vrijedi.