Italija i mondijal

Od Italije ’90. do danas prošlo je 20 godina. Kao da je juče bilo kad sam u Naselju u Akmačićima sa 11 godina gledao prvi mondijal, pun iščekivanja i nadanja da će Jugoslavija igrati vrhunski fudbal i osvojiti ga. Posle očajnog početka i pretrpljenog poraza 4:1 od Nemaca, utakmica koju smo gledali kod mene u kući sa komšijama u više nego pozitivnoj atmosferi, došla je Kolumbija sa tada strašnim Igitom na golu – čovek od gume koji nema šta ne brani, i sve to uz atraktivne parade. Međutim, gol Davora Jozića, jednako atraktivan i od tog dana za mene simbol lepog gola – prijem na grudi i šut desnom nogom pod prečku koji je Igita ulepšao svojom paradom, označio je neke lepše dane za tadašnji tim Jugoslavije, čiji sam put otpratio do samog ispadanja u četvrtfinalu... Celo to popodne proveo sam sa strane kuće, vežbajući prijem na grudi i šut u zid.

Te godine sam ispunio i svoj prvi, a kako se ispostavilo i jedini album sa sličicama fudbalera. Bila je to edicija Politikinog Zabavnika – u 2000. broju je izašao album i tabla sa prvih 12 sličica, a onda sam sa nestrpljenjem čekao svaki petak da mama dođe s posla i donese mi novi Zabavnik, novih 12 sličica i nove avanture Rin Tin Tina. Kako su to bila bezbrižna vremena...

Sada, 20 godina kasnije, pratim mondijal iz Italije. Atmosfera je prvi put kao onda kad sam imao 11 godina – svi se prisećaju lepših vremena, kolorit marketinških kampanja podseća na vesele osamdesete, doba bezbrižnosti, prisećaju se Rožera Mile koji je „te davne '90.-te u Italiji proslavio gol na način koji to do tada niko pre njega nije učinio – džuskanjem!“ Devedeseta je na neki način bila poslednja lepa godina koje se sećam, a verujem i većina nas.

A kako na sve ovo gledaju Italijani? Ne znam. Čini mi se, možda grešim, da su za ovaj mondijal izgubili interesovanje posle zasluženog ispadanja Italije. Na nivou kolektivnog, imam osećaj da nisu mnogo zainteresovani za praćenje fudbala – bar ne na nacionalnoj televiziji. Tako, na primer, RAI nije otkupila prava na prenos svih utakmica svetskog prvenstva. Prenosili su samo one u kojima je igrala Italija i, u odsustvu istih, one koje su počinjale u 20.30h. Naravno, postoje kanali posvećeni sportu koji su otkupili sve utakmice, ali na nacionalnoj to nije prioritet. Blago njihovim ženama! S druge strane, imam osećaj da su momci vrlo aktivni u malom fudbalu – ili sam ja upao u takvo društvo.

Teme koje se vrte po vazdan tiču se muško-ženskih odnosa. Od toga nikako da se umore. Jednostavno vole da pričaju o tome zašto su ovi vaki, a oni naki, waka-waka e-hey! Zatim, slede kvizovi – to mi je ok. Mislim da se tu kolju sa emisijama o tragedijama koje svakodnevno zatiču popolo italiano, pre svega silovanja, nestanci, ubistva i, naravno, hapšenja mafijaških bosova. Popularne su i emisije o paranormalnom – umalo se ne usrak o’ stra’ kad hipnotisaše čoveka u sred emisije i ovaj poče da urla kao da ga siluju, a onda se probudi, počeša po glavi i reče da je upravo urlao na jeziku Maja! A voditelj brže-bolje pita svoje goste – nekog ćelavog gurua i nekog finog, bradatog profesora psihologije, maga ezoteričnih praksi, kakvu nam to poruku šalju unespokojeni duhovi Maja kroz ovog nesretnog mladog čoveka, i to baš sada kad nam se bliži 2012, a sa njom i dugoočekivani kraj sveta, po majanskom kalendaru, naravski. Tuc-muc, ovo-ono, te stisnuh obarač daljinskog upravljača jer ne želim da saznam okrutnu istinu. Kraj je blizu, slutim.

Što se filmova na TV-u tiče, dobra im je ponuda. Stalno ima neki zanimljiv film, naravno sve je sinhronizovano, ali hvale se time da najbolje sinhronizuju na celom svetu. Smatraju, i ubeđeni su u to, da je italijanska sinhronizacija mnogo bolja od originala, da je jezik poetičan, pevljiv i da ima mnogo lepšu ritmiku od originala. Govore, i pravo imadu. Italijanski jeste sav pevljiv, tečan, ritmičan... ali original je original. Tu im ne dadem za pravo.

Iz uvoda se možda da zaključiti da ne izbijam iz kuće i da sam stalno ispred televizora. No, to nije slučaj. Non stop sam napolju; to ja ponekad ufatim nešta pa se zainteresiram. U nastavku ću pokušati da vam na sistematičan način predstavim moj doživljaj Italije, njenog naroda i običaja. Sve što sam naveo je samo moj utisak i ne mora da odgovara stvarnosti. Takođe, to je moj prvi utisak, a vremenom ga mogu i promeniti. Mogu ga promeniti i prostorno – ako odem u neki novi kraj Italije jer ona se prostire od Alpa do Sicilije, a to je tako mnogo prostora.

Pokušaću da svoja zapažanja po tačkama organizujem u kategorije. Da se primetiti da je na prvom mestu i zauzima najviše prostora upravo:

Hrana

Na šta prvo pomislite kad se kaže Italija? Pica, špageti i makarona sa sirom i jajima kojom vam je majka usadila mržnju prema pasti od malih nogu? E, pa drš'te se: ništa nije onako kako ste zamišljali. Možda slično izgleda, ali razlikuje se kao „pivo i sangrija, kao valcer i flamenko, kao... Bajern i Barselona“, da citiram Acu Stojanovića.

Pica: testo je drugačije i, valjda zahvaljujući mocareli koja je drukčija od one koja se kod nas prodaje (a na picu je kod nas i ne stavljaju), pica je stvarno drugačija. Najbolja koju sam probao do sada je pica sa vrganjom i krompirima. To je bila i prva pica koju sam probao i nije bila okruglog oblika, već pravougaonog – metar dugačka, dvadeset santima široka, 25 evra teška.

Imaju i neki ljuti začin koji mi se sviđa – anduia ili ’nduia. Pravi se od svinjskog mesa, čini mi se, iako bih rekao da se pravi od papričica. Mislim da se papričice dodaju da mu daju ljutinu. Probao sam i picu sa tim začinom i prosto nisam mogao da stanem.

Pasta: za različite sosove koristi se različita pasta i to je zaista bitno. Postoji sušena, na koju smo koliko toliko navikli, i sveža. Kombinuje se sa svim i svačim, od dagnji i drugih školjki u belom ili crvenom sosu (u zavisnosti od toga da li staviš paradajz), preko sosa od mlevenog mesa i paradajza, mocarele, bosiljka, graška, tikvica, itd. pa dokle ti mašta dozvoli.

Mocarela: ono što pravi razliku. Postoji više različitih tipova i više različitih proizvođača. Najbolja je mocarela od crnih krava (bufala) i ona je najskuplja. Ima neki miris sela i svežine, punosti mleka i jednostavno ti u glavu usadi neki sat koji otkucava i upozorava te da je došlo vreme da naseckaš još malo. Naravno, ne treba preterivati jer mleko je punomasno.

Italijani su čvrsto uvereni da je italijanska kuhinja najbolja na svetu i tačka. Kao primer lošeg ukusa navode Francusku – „zamisli da jedu hladnu pastu!“. Od ostalih kuhinja, sviđa im se japanska i kineska. Za nemačku smatraju da je neinventivna – sve je bazirano na kiselom kupusu, krompiru i kobasicama (što mi je ovo poznato!).

Uobičajeni italijanski ručak sastoji se od mezea, predjela, prvog glavnog jela, drugog glavnog jela, slatkiša i kafe. Prvo glavno jelo (primo piatto) obično je pasta. Drugo glavno jelo (secondo piatto) može da bude riba ili crveno meso. Naravno, u zavisnosti od tog drugog glavnog jela, ili da ga nazovemo – glavnog jela, zavisi i na bazi čega će biti ostatak hrane.

Takođe, postoji tačno utvrđen red šta se koji dan jede! Za naciju koja se percipira kao neorganizovana i haotična, ne bi čovek očekivao bilo kakav red. Međutim, za mnoge stvari tačno imaju protokol kako šta i sa čim. Na početku ti možda deluje smešno, ali na kraju shvatiš da sve ima smisla. Isto vazi i za bacanje đubreta – za ovo su dobili valjda pohvalu Evropske komisije ili EU: svaki dan se baca različito đubre. Nekad je to organsko (tri puta nedeljno), nekad plastika, nekad staklo (najređe), nekad ostali suvi otpad. I za sve postoji različita boja džaka za otpad (crna, narandžasta, prozirna ili plava).

Obožavaju tzv. muso di porco (svinjska njuška). Postoje štandovi na kojima se prodaje muso di porco – to je neka kombinacija masnog i mesnatog od svinje i/ili krave, a da nije slanina. Na tezgama se vidi mnogo svinjskih glava, iznutrica i svinjske kože i nogica – sve to jedu i to se guše koliko im je dobro. Naseckaju ti toga na pladnju, stave u tanjir ili fišek, naliju mnogo limunovog soka preko i posole. Meni je bilo gadljivo i nerazumljivo da jedna nacija koja toliko vodi računa o hrani i insistira na prefinjenim receptima može da bude toliko halapljiva na nešto toliko... grozno i varvarski!? Što devojke, što momci, što žene, što muškarci – svi to obožavaju. Neverovatno je...

Slatkiši su strava! Skoro sve što sam probao od kolača je preukusno i prelepo izgleda. Prosto te mami da jedes više nego što bi trebalo po savetu dijetologa. Postoji više kategorija kolača, tj. tri koliko sam razumeo: normalni, poluzamrznuti i sladoledi. Ovi poluzamrznuti su jako popularni – predstavljaju kombinaciju normalnih i sladoleda. Stalno se drže u frižideru da se sladoledni deo ne bi rastopio. Jedan od kolača koji se meni vrlo sviđa je čuveni napuljski kolač – babà. Mekan je, natopljen, ali ne curi ništa iz njega, u obliku je pečurke pušare (ona što kad je nagaziš ispušta oblake smeđeg dima), a ima i svoje izvedene forme – raseku ga na pola i stave različite kreme: nutelu ili šlag od pistaća ili šlag od limuna, ili šlag od jagode ili šlag od kafe, a postoji i kubanski babà sa rumom. Da ne pričam o ostalima (npr. cannolo, sicilijanski slatkiš – fil mu je od prekuvanog mleka, oni to zovu ricotta).

Večernji izlasci sa društvom obično podrazumevaju šetnju, priču, sladoled i odlazak kući. Može se kombinovati sa nekim filmom, posle koga sledi sve ovo. Takođe, normalno je otići na neku aktivnost, npr. vožnja rolera i skakanje na trampolinama do iznemoglosti, a onda se ide da se nešto prezalogaji – sendvič, pica ili sladoled. Sladoled stalno figurira u izlascima i bez njega ne mogu. Veliki broj kolača je na bazi sladoleda. Probao sam i nesto što mi ne bi palo na pamet da ide u kombinaciji, a inace je super popularno i ukusno – sladoled u kroasanu! Lepo ti preseku kroasan i namažu ti sladoled.

Ono što me je zaista zapanjilo je da ima mnogo gojaznih ljudi, čini mi se više nego u Americi. Za razliku od američkih debeljuca koji izgledaju kao nedovoljno napumpane lopte za plažu ili kao blago ispumpane lopte za plažu, italijansko salo je kao u najboljih slaninara (slaninar – vrsta svinje koja se gaji zbog slanine). Svemu tome uzrok je način ishrane i izobilje preukusne hrane koje ima na svakom koraku i koja se nemilice cepa.
U toku su razgovori o tome da zabrane prodaju nekih proizvoda na nivou cele EU, kao što su npr. Nutella, sve što je prženo – npr. čips i sl. Ljudi misle da će doći do građanskog rata ako to učine. Ja mislim da je u pitanju ili jedan vešt marketinški trik ili nedostatak ideja, jer ako hoće da spreče gojaznost onda treba da dodele svima besplatnog nutricionistu. Narod ne zna.

Piće

Ne piju mnogo alkohola. Piju kokakolu. Alkohol se pije samo za vikend, kažu. Tada se valjda opuštaju posle radne nedelje. Vikendom je i najveći broj saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom – vožnja u pijanom stanju.

Prevoz

Svi voze kola non stop, a saobraćaj se ne prekida ni u najmanjim uličicama. Objašnjenje tom fenomenu je što su auta jeftina, ili bolje reći jeftinija. Doduše, osiguranje kolje i na to odlazi dosta novca – plaća se mesečno, a u krugu vrednosti od 150 evra pa naviše. Zavisi i od toga koliko si prekršaja pravio.

Mnogo voze skutere/vespice i sl. Brže se stiže.

Benzin košta mnogo – ne znam koliko je u Srbiji, ali ovde je 1.5 evro za litar! Još uvek plaćaju neke poreze na zemljotrese koji su se desili pre 30 godina, poreze za ovo i ono i tako da je benzin neviđeno skup.

Briga o sebi

Mušarci mnogo vode računa o sebi, do nivoa da preteruju – depiliraju se (mada ne toliko koliko sam očekivao), roze ili ljubičasti okvire naočara ili šljokice na majicama nisu neuobičajena pojava, a o roze džemperčićima preko ramena da i ne govorimo. Opet, objašnjenja radi – muškarci nose džempere preko ramena, devojke ih vezuju oko pojasa.

Što se garderobe tiče, ima da se nađe za mnogo manje pare nego kod nas. Ja sam kupio 3 majice za 3 evra po komadu – kod nas za 300 dinara nisam viđao... Doduše, cene dobre robe su kao i kod nas ili možda malo jeftinije.

Religija

Italijani su katolici. To znaju i vrapci na grani. Međutim, ono što znaju samo italijanski vrapci na grani su crkvene pesmice. Najveći broj ljudi redovno ide u crkvu, čak i više puta nedeljno. Znaju sve pesmice napamet. Poznata crkvena radio stanica zove se Maria.

Ali ima i među njima onih koji na sve to gledaju sa velikom dozom zadrške i obrva nameštenih u latinično slovo S.

Možda će neki od vas sledeća zapažanja u okviru poglavlja Religija smatrati bogohuljenjem, ili u najbolju ruku neprimerenim, ali svejedno sam ih tu stavio jer imam osećaj da su religijskih razmera:

Ogromno poštovanje postoji prema poznatim ličnostima. Ako npr. na neki gradski bazen dolazi ili je jednom došao sin/ćerka poznatog TV lica, to odmah postaje VIP zona! Nenormalno se na to tripuju. Do te mere da ih čudno gledam...

Obožavaju Maradonu, bar na jugu Italije... Jos uvek se na ulicama Napulja prodaju dresovi Napolija sa Maradoninim imenom. Tokom ovog poslednjeg mondijala u Juznoj Africi velika paznja je posvećivana njemu – kamere su pratile svaki njegov korak, na TV-u se pričalo o njemu, u novinama sam pročitao naslove tipa: "Maradona – Želja mi je da treniram Napoli". Međutim, postoji jedna velika prepreka tome – Maradoni je na neki način zabranjen dolazak u Italiju, tj. odmah bi ga uhapsili jer duguje velike pare za porez iz ranijih godina. Neki kažu da nije on kriv već njegov menadžer... ali ko će ga znati.

Ostala opšta zapažanja

Podovi u kućama su uglavnom od kamena (mermer, terakota, različiti tipovi pločica i sl.). Parket gotovo i da se ne koristi.

I pored toga što sam na nekim plakatima viđao natpise tipa Italiane, sempre le più belle (Italijanke, uvek najlepše), generalno nisu neke ribe, tj. ne događa se kao u Srbiji da ti je 9 od 10 devojaka veoma privlačno, od čega je 50% njih strava. Italijanke to nadoknađuju tako što vrlo vode računa o sebi. Naravno, uvek naiđe poneki zmaj.

Skoro sve radnje se zatvaraju u 13h i otvaraju se tek posle 17h. U slučaju restorana to je čak i drastičnije – mnogi se otvaraju tek uveče u 19h. Naravno, uvek postoje oni koji rade u toku dana.

Tokom leta postoji veliki broj gradskih/seoskih vašara – ono što oni zovu „sagra“. Često su tematskog karaktera i posvećene su nekom tipu hrane, npr. vašar vrganja, vašar graška i paste, festival pice, itd. Takođe, gradske slave (uvek je u pitanju neki svetac zaštitnik) naveliko se proslavljaju i ne štedi se. Po svim okolnim mestima se lepe plakati tako da ne možeš da propustiš da saznaš gde se i kad održava neka manifestacija. Bio sam na gradskoj slavi u malom primorskom mestu Ćetari i tamo sam video najbolji vatromet u životu. Trajao je oko 15 minuta, počeo u 00.45 i završio se u 01.00. Gorelo je i nebo i voda. Savršeno! A onda sam skapirao koliko ti vatrometi koštaju i sve mi je bilo jasno... Kažu da je taj sigurno bio oko 50.000 evra! Doduše, zaradili su dobro jer je ogroman broj ljudi došao čamcima iz susednih mesta – povratna karta 5 evra, a bilo je po mojoj proceni preko 5000 ljudi. Pored toga, svi su obavezno pazarili klopu i piće na postavljenim štandovima – prosečna cena je bila 3 evra, šta god uzeo.
Zanimljivo je bilo vratiti se odakle smo došli kada se sve završilo – hiljade i hiljade ljudi na plaži čekaju čamce koji su posle fešte dolazili na svakih 2 minuta u prvih petnaest minuta, a onda na svakih 10 minuta... Gube se maniri. Nastupa borba za život i smrt. Iščekivanje je dugo i sladak je osećaj kada se konačno, izgreban i ulupljen nađeš na čamcu sa nekim od prijatelja. Drugi su ili prethodno otišli ili su ostali da čekaju drugi čamac, ne zato što su hteli, već zato što su morali...

Narod

Postoji jedna istina koja se tiče poznavanja naroda, a to je da ako hoćeš stvarno da upoznaš neki narod, moraš da govoriš njegov jezik. U svim putovanjima na kojima sam bio, u to sam se u potpunosti uverio. To predstavlja neku krunu poznavanja duše naroda, kako misli, kako funkcioniše njegova kolektivna svest.
Italijani su izuzetno gostoljubivi. Opušteni su, otvoreni, veseli, spremni da pomognu u svakoj situaciji. Naravno, sve je ovo opšti utisak. Uvek će se naći neko ko nije takav, ali generalno gledajući – u Italiji će te prihvatiti kao što i u Srbiji prihvataju strance, veoma ljubazno.
Pravi su domaćini: žele da ti naprave ugođaj i da ti ponude da probaš i vidiš sve ono što stvarno čini njihovu kulturu takvom kakva je i na koju su ponosni.
O drugim narodima, pogotovu onima koji dolaze izvan Zapadne Evrope, uključujući i nas, ne znaju mnogo. Veliki broj njih nema pasoš, ne putuju preterano po inostranstvu, ali opet – kao i sve drugo, ovo ne važi za sve.