Evolucija ne ide uvek u pozitivnom smeru, bar ne ona društvena.
Da bi čovek razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, potrebno je da pogleda u prošlost. Jedno veliko carstvo, koje je kulturološki značajno ujedinilo Evropu, a preko Sjedinjenih Američkih Država i svet - Rimsko carstvo, korupciju kao takvu skoro da nije ni poznavalo. To je bio sistem...
Kako je sve bilo organizovano?
Svaki "grad" je imao dva gradonačelnika, ono što su nazivali "duoviri" (lat. dva čoveka), koji su bili zaduženi za političko vođenje grada i za donošenje važnih odluka koje su uticale na živote svih stanovnika. Obojica su imali pravo veta na odluke drugog.
Pored njih dvojice, postojala su još dvojica važnih službenika zaduženih za infrastrukturna pitanja grada - puteve, akvadukte i ostala komunalna pitanja. Bili su neka vrsta inženjera danas (lat. ediles).
Glasanje za četvoricu ljudi koji bi vodili grad u narednih godinu dana (dvojicu duovira i dvojicu edilesa) održavalo se svake godine 1. marta, a novoizabrani bi stupali na funkciju 1. juna iste godine. Dakle, mandat im je trajao jednu godinu.
Ko je mogao da se kandiduje? Mogao je da se kandiduje samo slobodan čovek, koji je rođen slobodan (u to vreme, postojali su robovi, kao i oslobođeni robovi, lat. liberti). Pored toga, svaki kandidat morao je imati značajna finansijska sredstva zato što je u godini svog mandata morao da plaća platu za svojih desetak asistenata koje je sam birao, kao i da finansira sve ono što je bilo potrebno finansirati u gradu. Dakle, radi se o izuzetno velikoj količini novca kojom su morali raspolagati.
Ovo ne znači da u Rimskom carstvu nije postojalo plaćanje poreza i finansiranje iz državnog budžeta. Postojalo je, ali je u najvećem broju slučajeva na sredstva iz budžeta trebalo čekati više vremena, pa su to čekanje premošćavali najbogatiji ljudi u gradu - bilo je normalno da imućni ljudi plaćaju popravke opštih dobara u gradu (npr. u slučaju zemljotresa ili drugih razaranja, odnosno propadanja). Državni budžet se usvajao na godišnjem nivou, a novac se trošio u okviru budžetske godine. Sav novac iz budžeta, kao i iz privatnih izvora, koristio se za opšte dobro.
Šta je to značilo za običnog čoveka? Značilo je poštovanje prema opštem dobru. Nije se moglo desiti da neko oskrnavi ili ukrade neko javno dobro. Takođe, činjenica da su samo bogati mogli da se kandiduju za javne funkcije danas u mnogima može izazvati nekakav revolt, ali zaboravlja se da je ovaj sistem zapravo funkcionisao mnogo bolje nego što danas funkcionišu brojni državni aparati. Zapravo, najrazvijenija i najbolje uređena svetska sila - Sjedinjene Američke Države, preslikala je sistem funkcionisanja Rimskog carstva. U Kongres se mogu kandidovati samo američki državljani koji su rođeni u SAD (analogija sa slobodnim ljudima u Rimskom carstvu koji su rođeni slobodni), bez obzira na to da li su im roditelji rođeni u SAD ili ne (kao u Rimskom carstvu, deca oslobođenih robova - liberta, imala su sva prava kao i slobodni ljudi), i potrebno je da imaju mnogo novca - to nije nigde zapisano kao takvo, ali u praksi je to tako. Svi političari u Americi potiču upravo iz bogatih porodica koje sebi mogu da priušte da decu školuju na najprestižnijim školama i da ih usmeravaju od malih nogu ka tom cilju, da postanu kongresmeni ili drugi visoki državnici.
Nije ni čudo da je rimski pesnik Horacije (koji, pri tom, nije jedini primer), neposredno pred smrt jednog svog roba, panično trčao da ga za života oslobodi, kako bi ovaj mogao u carstvu nebeskom da bude slobodan čovek. Rimljani su zapravo verovali da ako neko umre kao rob na Zemlji, služi kao rob i na onom svetu. Neretko se dešavalo da se između robovlasnika i robova razvijalo veliko prijateljstvo koje je kulminiralo oslobađanjem roba u nekom trenutku. Međutim, ovi bi iz poštovanja nastavili da se staraju o svom bivšem robovlasniku, pozajmljivali mu novac i svu neophodnu pomoć (finansijski, robovi su zapravo bili mnogo imućniji od svojih robovlasnika jer su se bavili trgovinom, na koju je plemstvo gledalo kao na nedostojnu aktivnost).
Kandidovanje i politički marketing
Za razliku od današnjih vremena, gde svaki kandidat sam sebe hvali kao najboljeg i obećava u svoje ime da će uraditi štošta za svoga mandata, u ono vreme to je bilo nezamislivo. Filozofski gledano, potpuno su u pravu. Nije potrebno dugo razmišljati da se shvati da je samohvalisanje i samopromocija ništa drugo do običnog samoljublja koje drugima ne može da da nikakvu garanciju ni poverenje.
Ondašnji kandidati su ćutali. O njima su pričali oni koji ih poznaju. Drugi su garantovali za njih ili ih natpisima na svojim radnjama (grafitima na zidovima) podržavali. "Glasajte za tog i tog..." Slični natpisi sa predizbornim pozivima i danas se mogu videti na nekim očuvanim zidovima u Pompeji, gradu koji predstavlja najveći muzej rimskog načina života u svom izvornom obliku.
Logično pitanje koje se postavlja jeste pitanje motivacije jednog bogatog građanina da bude izabran na javnu funkciju, ukoliko ona sa sobom donosi samo ogromne izdatke, a neretko i pravo siromašenje izabranih. Pitanje ne čudi jer dolazi iz vremena korumpiranog načina razmišljanja, odnosno života u korumpiranom društvu. A odgovor je jednostavan - prestiž.
Vratimo se sada na trenutak na momenat kada su duoviri zapravo vršili svoju funkciju. U slučaju kada su oba duovira bila složna oko određene stvari, pri čemu bi zauzeli zajednički stav i doneli jednoglasnu odluku, sledeći korak nije bio izvršenje odluke (preko svojih asistenata i izvršnog aparata), već stavljanje ove odluke na glasanje pred Savet duovira. A Savet duovira sačinjavali su svi prethodni duoviri, odnosno gradonačelnici čiji je mandat prošao. Dakle, radilo se o ljudima koji su imali iskustva u javnim poslovima vezanim za konkretan grad, koji su nastavljali da vrše politički uticaj na mesto kojim su nekada i direktnije upravljali, što je obezbeđivalo kontinuitet i čime se izbegavalo ono što je danas često slučaj - da posle pada jedne vlade ili stranačke opcije, vlast u nekom mestu zauzme potpuno drugačiji kurs i bude u potpunom antagonizmu sa prethodnom. Takođe, ovakvom organizacijom odavalo se poštovanje prema ljudima koji su nešto značajno činili ili učinili za grad, pa makar i samo u materijalnom smislu.
Pored toga, svi duoviri, kao i članovi Saveta duovira, imali su posebne počasti kada je reč o prisustvovanju pozorišnim predstavama, borbama ili drugim svečanostima u teatrima ili arenama - najbolja mesta, ona u prvom krugu arene, odnosno teatra, bila su rezervisana upravo za njih. Možda to nekome danas izgleda malo, ali njihovo životno stremljenje je bilo upravo to: društveni prestiž i zasluženo poštovanje, a to su želeli i za svoju decu.
Dakle, kroz sve ovo gore navedeno, vidi se da se korupcija nigde ne spominje i da za nju nema mesta. To je upravo tako i bilo. Međutim, bilo bi neistinito reći da korupcije nije bilo nigde u celom Rimskom carstvu. Doduše, ona nije sistemski organizovana, niti je ikada bila planirana, ali se u nekim situacijama dešavala. Zapravo, dešavala se u slučajevima udaljenih provincija, najčešće tek osvojenih provincija u koje su često slati konzuli ili vojni zapovednici da uvode rimske vrednosti i zakone. Oni su nekada zakon uzimali na svoju ruku, pa su svojevoljno od lokalnog stanovništva ili njihovih vođa zahtevali plaćanje izmišljenih poreza, koje sam Rim nije nametao. Tako bi se oni sa službe od godinu dana vraćali u Rim mnogo bogatiji nego što su odlazili. Na to im se nekako gledalo kroz prste jer je ovo bila retkost, a ne praksa.
Zašto je ceo ovaj sistem propao? Ako zaboravimo na trenutak na to da ga najveća svetska sila danas primenjuje u priličnoj meri, veoma uspešno, i kažemo da je sistem kao takav propao, razlog treba potražiti u relativno neobrazovanim zagovaračima takozvanih jednakih prava za sve i opšte jednakosti među ljudima. Ne radi se tu samo o komunistima. Ideja je potekla već od same Francuske revolucije. Besplatno školstvo i pristup znanju bi trebalo da budu ideje vodilje današnjeg društva i to jeste ispravno, ali nije u svojoj celosti. Sama ta ideja pristupa svih svemu, ma koliko plemenita bila, nije u sebi sadržala mehanizam odbrane od najvećeg neprijatelja ljudskog napretka - ličnog okorištavanja pojedinca, rđavog pojedinca, zlog čoveka. A zli, mali ljudi postoje.
Drugo zlo čovekovo jeste brz zaborav svega onoga što je prethodilo sopstvenom osvešćenju. Živi se u periodu okovanom granicama sopstvenog života i zaboravlja se da je život kao takav postojao i pre nas i da će postojati posle nas. Latinska izreka koju su neki naučili, neki zaboravili, a neki o njoj i porazmislili - Historia magistra vitae est (lat. Istorija je učiteljica života), mnogo toga govori, ali ljudi u svojoj plitkosti, a pri tom, ogromnom strahu od učenja jer ono iziskuje više istraživanja, čitanja, slušanja i razmišljanja, a manje prazne priče potkrepljene samo sopstvenim (ograničenim) iskustvom, odustaju od toga da je shvate. Da bi razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, upoznaj prošlost. O tome je pevao i Bob Marli, veliki borac protiv okova neznanja.
Pametnom čoveku sva politička priča i stranačka filozofija danas mora biti nemoralna i apsurdna jer se dešava u političkom sistemu koji je izvitoperen i pogrešan. Danas ne postoji dobra opcija, jer sve opcije funkcionišu u okviru istog pokvarenog sistema, koji nema u sebi ugrađenu zaštitu od virusa zvanog čovek. Priča jednih protiv drugih je velika uvreda za inteligenciju. Na kraju se sve završava i bazira samo na jednom - ličnoj materijalnoj koristi uključenih strana. Kada korist postane duhovna, onda će sistem biti onaj pravi.
Kako je sve bilo organizovano?
Svaki "grad" je imao dva gradonačelnika, ono što su nazivali "duoviri" (lat. dva čoveka), koji su bili zaduženi za političko vođenje grada i za donošenje važnih odluka koje su uticale na živote svih stanovnika. Obojica su imali pravo veta na odluke drugog.
Pored njih dvojice, postojala su još dvojica važnih službenika zaduženih za infrastrukturna pitanja grada - puteve, akvadukte i ostala komunalna pitanja. Bili su neka vrsta inženjera danas (lat. ediles).
Glasanje za četvoricu ljudi koji bi vodili grad u narednih godinu dana (dvojicu duovira i dvojicu edilesa) održavalo se svake godine 1. marta, a novoizabrani bi stupali na funkciju 1. juna iste godine. Dakle, mandat im je trajao jednu godinu.
Ko je mogao da se kandiduje? Mogao je da se kandiduje samo slobodan čovek, koji je rođen slobodan (u to vreme, postojali su robovi, kao i oslobođeni robovi, lat. liberti). Pored toga, svaki kandidat morao je imati značajna finansijska sredstva zato što je u godini svog mandata morao da plaća platu za svojih desetak asistenata koje je sam birao, kao i da finansira sve ono što je bilo potrebno finansirati u gradu. Dakle, radi se o izuzetno velikoj količini novca kojom su morali raspolagati.
Ovo ne znači da u Rimskom carstvu nije postojalo plaćanje poreza i finansiranje iz državnog budžeta. Postojalo je, ali je u najvećem broju slučajeva na sredstva iz budžeta trebalo čekati više vremena, pa su to čekanje premošćavali najbogatiji ljudi u gradu - bilo je normalno da imućni ljudi plaćaju popravke opštih dobara u gradu (npr. u slučaju zemljotresa ili drugih razaranja, odnosno propadanja). Državni budžet se usvajao na godišnjem nivou, a novac se trošio u okviru budžetske godine. Sav novac iz budžeta, kao i iz privatnih izvora, koristio se za opšte dobro.
Šta je to značilo za običnog čoveka? Značilo je poštovanje prema opštem dobru. Nije se moglo desiti da neko oskrnavi ili ukrade neko javno dobro. Takođe, činjenica da su samo bogati mogli da se kandiduju za javne funkcije danas u mnogima može izazvati nekakav revolt, ali zaboravlja se da je ovaj sistem zapravo funkcionisao mnogo bolje nego što danas funkcionišu brojni državni aparati. Zapravo, najrazvijenija i najbolje uređena svetska sila - Sjedinjene Američke Države, preslikala je sistem funkcionisanja Rimskog carstva. U Kongres se mogu kandidovati samo američki državljani koji su rođeni u SAD (analogija sa slobodnim ljudima u Rimskom carstvu koji su rođeni slobodni), bez obzira na to da li su im roditelji rođeni u SAD ili ne (kao u Rimskom carstvu, deca oslobođenih robova - liberta, imala su sva prava kao i slobodni ljudi), i potrebno je da imaju mnogo novca - to nije nigde zapisano kao takvo, ali u praksi je to tako. Svi političari u Americi potiču upravo iz bogatih porodica koje sebi mogu da priušte da decu školuju na najprestižnijim školama i da ih usmeravaju od malih nogu ka tom cilju, da postanu kongresmeni ili drugi visoki državnici.
Nije ni čudo da je rimski pesnik Horacije (koji, pri tom, nije jedini primer), neposredno pred smrt jednog svog roba, panično trčao da ga za života oslobodi, kako bi ovaj mogao u carstvu nebeskom da bude slobodan čovek. Rimljani su zapravo verovali da ako neko umre kao rob na Zemlji, služi kao rob i na onom svetu. Neretko se dešavalo da se između robovlasnika i robova razvijalo veliko prijateljstvo koje je kulminiralo oslobađanjem roba u nekom trenutku. Međutim, ovi bi iz poštovanja nastavili da se staraju o svom bivšem robovlasniku, pozajmljivali mu novac i svu neophodnu pomoć (finansijski, robovi su zapravo bili mnogo imućniji od svojih robovlasnika jer su se bavili trgovinom, na koju je plemstvo gledalo kao na nedostojnu aktivnost).
Kandidovanje i politički marketing
Za razliku od današnjih vremena, gde svaki kandidat sam sebe hvali kao najboljeg i obećava u svoje ime da će uraditi štošta za svoga mandata, u ono vreme to je bilo nezamislivo. Filozofski gledano, potpuno su u pravu. Nije potrebno dugo razmišljati da se shvati da je samohvalisanje i samopromocija ništa drugo do običnog samoljublja koje drugima ne može da da nikakvu garanciju ni poverenje.
Ondašnji kandidati su ćutali. O njima su pričali oni koji ih poznaju. Drugi su garantovali za njih ili ih natpisima na svojim radnjama (grafitima na zidovima) podržavali. "Glasajte za tog i tog..." Slični natpisi sa predizbornim pozivima i danas se mogu videti na nekim očuvanim zidovima u Pompeji, gradu koji predstavlja najveći muzej rimskog načina života u svom izvornom obliku.
Logično pitanje koje se postavlja jeste pitanje motivacije jednog bogatog građanina da bude izabran na javnu funkciju, ukoliko ona sa sobom donosi samo ogromne izdatke, a neretko i pravo siromašenje izabranih. Pitanje ne čudi jer dolazi iz vremena korumpiranog načina razmišljanja, odnosno života u korumpiranom društvu. A odgovor je jednostavan - prestiž.
Vratimo se sada na trenutak na momenat kada su duoviri zapravo vršili svoju funkciju. U slučaju kada su oba duovira bila složna oko određene stvari, pri čemu bi zauzeli zajednički stav i doneli jednoglasnu odluku, sledeći korak nije bio izvršenje odluke (preko svojih asistenata i izvršnog aparata), već stavljanje ove odluke na glasanje pred Savet duovira. A Savet duovira sačinjavali su svi prethodni duoviri, odnosno gradonačelnici čiji je mandat prošao. Dakle, radilo se o ljudima koji su imali iskustva u javnim poslovima vezanim za konkretan grad, koji su nastavljali da vrše politički uticaj na mesto kojim su nekada i direktnije upravljali, što je obezbeđivalo kontinuitet i čime se izbegavalo ono što je danas često slučaj - da posle pada jedne vlade ili stranačke opcije, vlast u nekom mestu zauzme potpuno drugačiji kurs i bude u potpunom antagonizmu sa prethodnom. Takođe, ovakvom organizacijom odavalo se poštovanje prema ljudima koji su nešto značajno činili ili učinili za grad, pa makar i samo u materijalnom smislu.
Pored toga, svi duoviri, kao i članovi Saveta duovira, imali su posebne počasti kada je reč o prisustvovanju pozorišnim predstavama, borbama ili drugim svečanostima u teatrima ili arenama - najbolja mesta, ona u prvom krugu arene, odnosno teatra, bila su rezervisana upravo za njih. Možda to nekome danas izgleda malo, ali njihovo životno stremljenje je bilo upravo to: društveni prestiž i zasluženo poštovanje, a to su želeli i za svoju decu.
Dakle, kroz sve ovo gore navedeno, vidi se da se korupcija nigde ne spominje i da za nju nema mesta. To je upravo tako i bilo. Međutim, bilo bi neistinito reći da korupcije nije bilo nigde u celom Rimskom carstvu. Doduše, ona nije sistemski organizovana, niti je ikada bila planirana, ali se u nekim situacijama dešavala. Zapravo, dešavala se u slučajevima udaljenih provincija, najčešće tek osvojenih provincija u koje su često slati konzuli ili vojni zapovednici da uvode rimske vrednosti i zakone. Oni su nekada zakon uzimali na svoju ruku, pa su svojevoljno od lokalnog stanovništva ili njihovih vođa zahtevali plaćanje izmišljenih poreza, koje sam Rim nije nametao. Tako bi se oni sa službe od godinu dana vraćali u Rim mnogo bogatiji nego što su odlazili. Na to im se nekako gledalo kroz prste jer je ovo bila retkost, a ne praksa.
Zašto je ceo ovaj sistem propao? Ako zaboravimo na trenutak na to da ga najveća svetska sila danas primenjuje u priličnoj meri, veoma uspešno, i kažemo da je sistem kao takav propao, razlog treba potražiti u relativno neobrazovanim zagovaračima takozvanih jednakih prava za sve i opšte jednakosti među ljudima. Ne radi se tu samo o komunistima. Ideja je potekla već od same Francuske revolucije. Besplatno školstvo i pristup znanju bi trebalo da budu ideje vodilje današnjeg društva i to jeste ispravno, ali nije u svojoj celosti. Sama ta ideja pristupa svih svemu, ma koliko plemenita bila, nije u sebi sadržala mehanizam odbrane od najvećeg neprijatelja ljudskog napretka - ličnog okorištavanja pojedinca, rđavog pojedinca, zlog čoveka. A zli, mali ljudi postoje.
Drugo zlo čovekovo jeste brz zaborav svega onoga što je prethodilo sopstvenom osvešćenju. Živi se u periodu okovanom granicama sopstvenog života i zaboravlja se da je život kao takav postojao i pre nas i da će postojati posle nas. Latinska izreka koju su neki naučili, neki zaboravili, a neki o njoj i porazmislili - Historia magistra vitae est (lat. Istorija je učiteljica života), mnogo toga govori, ali ljudi u svojoj plitkosti, a pri tom, ogromnom strahu od učenja jer ono iziskuje više istraživanja, čitanja, slušanja i razmišljanja, a manje prazne priče potkrepljene samo sopstvenim (ograničenim) iskustvom, odustaju od toga da je shvate. Da bi razumeo sadašnjost i predvideo budućnost, upoznaj prošlost. O tome je pevao i Bob Marli, veliki borac protiv okova neznanja.
Pametnom čoveku sva politička priča i stranačka filozofija danas mora biti nemoralna i apsurdna jer se dešava u političkom sistemu koji je izvitoperen i pogrešan. Danas ne postoji dobra opcija, jer sve opcije funkcionišu u okviru istog pokvarenog sistema, koji nema u sebi ugrađenu zaštitu od virusa zvanog čovek. Priča jednih protiv drugih je velika uvreda za inteligenciju. Na kraju se sve završava i bazira samo na jednom - ličnoj materijalnoj koristi uključenih strana. Kada korist postane duhovna, onda će sistem biti onaj pravi.
No comments:
Post a Comment