Pompeja - život u zagrljaju smrti

Jedna je stvar doći s ćerkom arheologa u Pompeju, a druga stvar sa arheologom, glavom i bradom, čovekom koji bolje poznaje kako je život tekao sto godina pre nove ere nego danas, čovekom koji se odmara šetajući kroz istoriju koja se i dalje piše istim ulicama grada koji je do kraja 16. veka počivao pod naslagama vulkanskog pepela, zemlje i rastinja - zaboravljen od svih kao da ga nikad nije ni bilo. Hiljadu i sedamsto godina se nije ni znalo za Pompeju. Ako se znalo, bilo je to nešto nalik na neprijatno sećanje potisnuto duboko u podsvesti. Ali život ovog grada nije prestao danom kada su utihnuli životi njegovih stanovnika i posetilaca te davne 79 godine. Vrelog 24. avgusta. Doduše, danas se u naučnoj javnosti, kao što obično i u bilo kojoj javnosti biva, polemiše oko datuma jer ima onih koji tvrde da se tragedija desila kasnije zbog toga što su pronađeni neki ostaci voća koje obično zri kasnije. Sve je to, pak, manje važno. Godina 79. je jedna važna godina u istoriji Pompeje. Tada je stavljena tačka na kontinuitet njenog razvoja, koji je počeo negde oko 800. godine pre nove ere, kada su grad osnovali Oski.

Gde ući u Pompeju? Ima jedan jedini službeni ulaz. Ulaznica košta 11 evra, a od ulaza vas put vodi pravo ka amfiteatru. Kada sam pre nekih dve godine prvi put posetio Pompeju, prepustio sam putu da me vodi i obilazak otpočeo od amfiteatra. Ali s arheologom je druga priča. Taman što sam zakoraknuo poluotvorenih usta nameštenih u položaj "Oopa!" - odušak koji čovek sebi da kad pređe liniju koja deli dečake od ljudi, modernu Pompeju od matere joj stare, Bruno savi ulevo niza stepenice i u tanki pojas koji deli svet mrtvih od sveta živih. Danas je ta linija previše tanka i dva su sveta izmešana, pa se ne može reći koji od dva sveta je mrtviji od onog drugog, ni gde ima više naroda, više života. 

Nekropolis - grad mrtvih

Grobnice od pre 2000 godina su i danas impozantne, iako su mermerne oplate i drugi ukrasi odavno poskidani i verovatno se nalaze po celoj Kampaniji, po dvorcima i letnjikovcima napuljskih kraljeva, od Napulja pa do Kazerte. 

Na grobnicama su na latinskom ispisana imena onih koji tu počivaju. Ime je uvek bilo skraćeno, tj. uvek se stavljalo samo početno slovo imena, a zatim prezime. Onda je išao rang i kratak zapis o tome koga  možete tu zateći ako kojim slučajem banete. Mnoge od tih grobnica su zapravo domovi nekadašnjih robova, ljudi koji su u jednom trenutku u svom životu oslobođeni. Takve su zvali liberto, odnosno "oslobođeni", "slobodni"...

Prva pomisao mi je bila ta da smo u delu groblja za sirotinju, ali daleko od toga. Od jednog do drugog groba, natpisi su bili nedvosmisleno jasni - titule ljudi koji su tu sahranjeni bile su one koje su obično zauzimali Oslobođeni, najviše titule u kategoriji "juče rob - danas grob". Šalu na stranu (ne znam šta mi je - mora da je druga čaša vina koju sam popio, a dobro plemenito vino iz Montepulćana), robovi su bili najbogatiji ljudi u Pompeji! Ovaj apsurd zaslužuje uvođenje nove definicije za ropstvo.

Robovi u Pompeji su radili kao trgovci. Njihove gazde su bili vlasnici nepokretnosti - imali su vile i zemlju, ali su trgovinu smatrali nedostojnom rabotom. Ono jes' - idi ti da se cenjkaš po pijacu za kilo kajmaka pa gledaj hoće li te zajebati i uvaliti ti onaj što su mešali s margarinom, a pri tom ti naplatiti deset dinara više od babe što prodaje čist kajmak dve tezge dalje. U svakom slučaju, robovi su trgovali - a gde je trgovina, tu je uvek bila i para. Jel' tako Miško? Jeste. 

"I dođe tako vreme", da i ja budem pametan pa citiram Andrića, kad ga svaka budala po fejsu citira, pa gospodar oslobodi svog roba. Šta se menja? Pa... ponešto. Njegov status kao čoveka koji je rođen kao rob ga je sprečavao u tome da obavlja određene funkcije u društvu tog vremena. Postojale su neke jasno definisane granice i svi su ih poštovali i nije bilo nevladinih organizacija da se bore za obespravljene robove. A ni oni se nisu bunili, već su živeli sa tim i gledali da maksimalno iskoriste prava koja imaju. Imali su i značajna prava. Kao slobodni ljudi, možda nisu mogli da postanu predsednici opštine, ali su mogli da budu u gradskom savetu, što je već u vreme pred apokalipsu Pompeje bilo značajna stvar. Kao danas predsednik kućnog saveta. Njihova deca, rođena u slobodi - uživala su sva prava. 

Ne treba smetnuti s uma finansijsko bogatstvo... sve ovo vreme, obespravljeni ili ne, robovi su bili najbogatiji ljudi u gradu. To su poštovali svi. Naravno, parama možeš ponešto i da kupiš, uključujući i status. Doduše, neke linije se nikad nisu prelazile, ali nije ni bilo potrebe. Na primer, jedan je liberto finansirao rekonstrukciju jednog hrama iz svoje vrećice (da ne kažem - džepa, jer ih tóga nija predviđala), ali je zauzvrat tražio da njegov sin, dečak od šest leta, bude izabran već tada za člana gradskog saveta. I bi mu odobreno. Natpis o činidbi i dan danas stoji iznad ulaza u Izidov hram.

Vratimo se Nekropolisu. Zakon onog vremena je zabranjivao da se mrtvi sahranjuju unutar zidina grada. Iz tog razloga, sahranjivani su van zidina, u krugu oko grada. Bila je to simbioza mrtvih i živih. Grobovi i velelepnost njihova govorili su o bogatstvu i ekonomskoj situaciji onih s druge strane zida. Između prvih grobova i zidina grada nalazio se takozvani sveti pojas od tridesetak metara u kome se nije smelo graditi. To je bila javna zemlja. Sveta zemlja. Vreme će pokazati da ponekad, kad su vremena teška, ništa nije sveto.

Jedan od nekadašnjih ulaza u drevnu Pompeju

Pored 79. godine, još jedna godina je vrlo važna u istoriji Pompeje. Desilo se nešto važno 17 godina pre apokalipse - snažni zemljotres je uništio veliki deo grada. Bilo je to 62. godine. Narod je to, naravno, pripisao činjenici da se bogovima nije dovoljno udovoljavalo, da su ih na neki način naljutili, a brojna podrhtavanja tla koja su se nastavila u godinama nakon zemljotresa naterala su mnoge da prodaju svoje već poluurušene kuće (što je bio slučaj sa jednom od kuća pretvorenom u perionicu veša) ili da sizifovski rade na udovoljavanju bogova. To vreme od zemljotresa do nestanka grada nije bilo dovoljno da se sanira šteta - i danas se vidi da su radovi na sanaciji od zemljotresa bili u toku kad se desila erupcija Vezuva.

Arhitektura grada

Više puta mi je tast ponovio da "mi danas ništa nismo izmislili". Što je više primera davao, sve sam više shvatao šta želi da kaže. Arhitektura gradova je bila izuzetno osmišljena. Pre nego što bi se počelo sa gradnjom, već je postojao plan razvoja. Grad su presecale dve glavne ulice pod pravim uglom, a na njihovim krajevima su bili ulazi u grad - severni, južni, zapadni i istočni. Ako je grad bio veći, bilo je više ulaza, kao i više od dve glavne ulice koje se seku pod pravim uglom.

Voda je bila javno dobro. Česme sa koritima su postavljane na raskrsnicama, pola korita je izlazilo na ulicu, a pola na trotoar. Na taj način je višak vode isticao u ulicu i odlivao se. Udaljenost od jedne do druge česme je bila tačno 80 metara. To je značilo da je maksimalna udaljenost izvora vode od kuće u datoj ulici mogla da bude 40 metara. Izuzetno je važna činjenica da se u vreme suše prvo zatvarala voda u privatnim kućama, zatim u bazenima, a uvek je moralo da je bude na javnim česmama.

Česma po kojoj je uilca Izobilja dobila ime

Arhitektura kuća je uvek pratila jednu glavnu ideju: sa vrata si mogao da vidiš ceo raspored. Dakle, kad staneš na vrata i gledaš prema unutrašnjosti kuće, prvo dolazi deo koji su zvali vestibulo, ili predvorje. Naziv potiče od imena boginje vatre i ognjišta - Veste. Odatle se prostor širio u atrijum u čijem je centru bio plitki bazen za prikupljanje kišnice. Plafona u tom delu nije bilo već je otvor na krovu (compluvium) služio za propuštanje kišnice. Ispod plitkog bazena (impluvium), nalazila se cisterna, a voda se iz nje uzimala po potrebi iz atrijuma. Odmah zatim, slede dve prostorije za obedovanje sa leve i desne strane: jedna letnja, jedna zimska. Jelo se u poluležećem položaju, a u prostorijama su bili postavljeni kreveti. Na kraju, pod uticajem Starih Grka, prostor se dalje odvajao u takozvani peristilium, odnosno, vrt oivičen stubovima. Pompejska kuća je zapravo bila u stalnom kontaktu sa prirodom.

Peristilium jedne bogatije kuće u Pompeji

Na ulicama, od kojih je najveća i najvažnija bila Via dell'Abbondanza, kako je danas zovu (ulica Izobilja), koja je ime dobila po jednoj česmi na kojoj je ispisana reč 'izobilje', nalazilo se mnoštvo prodavnica, barova, gostionica u kojima se moglo kupiti od brze hrane, preko kuvanog vina do nekoliko sati sna u zadnjem delu radnje, sa ili bez usluge devojke. Radan je to narod bio. Vino se pilo razblaženo s vodom i toplo, jer se nekada pripremalo tako da je bilo sirupasto i nije se moglo piti nerazblaženo. Sami barovi su zapravo bili deo kuće. Kad se posao oko 4 popodne završi, velikim panelima koji su bili naslagani sa strane i umetnuti u već postavljene žlebove, zatvarao bi se dućan i prostor bi postajao dom. Svaka je kuća imala donji i gornji sprat. Bogatije kuće su imale i posebne ulaze za sluge. Najpoznatije su Menandrova kuća (po freski na kojoj se nalazi čovek koji čita knjigu grčkog pesnika Menandra), Faunova kuća (po statui Fauna u plitkom bazenu atrijuma kuće), itd. 

Kao centar zabave za Rimljane i mesto koje je privlačilo brojne goste, od grčkih polisa na jugu, pa do trgovaca iz prekomorskih zemalja, Pompeja je bila pravi kosmopolitski grad. Devojke koje su radile u bordelu (lat. lupanare - bordel, javna kuća, kurvarnik) bile su iz svih krajeva tada poznatog sveta. Posebno na ceni su bile one egzotične, iz Egipta, Palestine, s helenskih ostrva. Uglavnom nisu govorile latinski, a gosti bordela su se s njima sporazumevali o raboti koju žele tako što će pokazati na oslikanu fresku sa datom pozom. Freske sa pozama su i danas prilično očuvane, a na ulazu u mali, zavučeni bordel na dva sprata, najveći je red turista i danas.

Ulaz u nekadašnji bordel

U zapisima koji su sačuvani iz vremena kad su mladi Rimljani svoja leta provodili u Pompeji, mogu se pročitati brojni jecaji i jadikovke zaljubljenih momaka i žal što moraju ostaviti svoju dragu i vratiti se kući. Mnogi ugledniji građani Rima u to doba imali su vile u Pompeji, pa su tamo slali sinove na letnji raspust ili i sami dolazili. Nije ni čudo da su se tu osećali dobro - moderni spa centri, kojima bi mnogi današnji pozavideli, radnje pune svakojake robe, vežbaonice u kojima su mogli da se nadmeću u sportu - obično u trčanju, plivanju, rvanju, teatri u kojima su se igrali najnoviji komadi starogrčkih tragičara i komičara, arena u kojoj su gostovali gladijatori...

Terme 

Kad je posao nakon dugog dana bio gotov, opšti ritual je bio odlazak u terme (spa centar). Bogatiji su sa sobom vodili sluge koji bi ostajali u prijemnom delu sa pregradama za ostavu robe - ono što su danas ormarići, u ono vreme su bile pregrađene komore bez vratanaca. Dešavalo se često da garderoba koju bi vlasnik ostavio pre ulaska u banjski deo dobije noge i novog vlasnika.

Terme su bile organizovane odvojeno za muškarce i za žene, a u oba slučaja sledile su isti princip - iz dela za presvlačenje se ulazilo u komoru sa toplim vazduhom (tepidarium) koji je zagrevan pećnicom koja se nalazila sa spoljašnje strane zida. Kroz prostoriju se kretalo preko sistema drvenih mostova na uzdignutim stubićima od naslagane cigle, postavljenih ravnomerno celom prostorijom, a između stubića je bila zagrejana voda koja je isparavala. Zidovi su bili dvoslojni, a između dva sloja je strujao vreo vazduh koji je izlazio kroz probušene rupe na delovima istog zida. Nakon izvesnog vremena provedenog u toploj prostoriji, gde se telo prilagođavalo toploti, a pore otvarale, ulazilo se u vrelu prostoriju (caldarium). Svod prostorije je bio kupolastog oblika kako bi se pospešilo zagrevanje vazduha - vreli vazduh koji se dizao do kupole, spuštao se zatim naniže kružno i stalno cirkulisao. Ovde su se već sve pore otvorile, prljavština se izbacivala iz kože i cedila uz pomoć metalnih zatupljenih noževa pokretima koji liče na šurenje praseta, a kad su bili zadovoljni, vraćali bi se u toplu prostoriju - u tepidarijum, a odatle bi ih put vodio u poslednju, hladnu prostoriju (frigidarium). Telo je već regenerisano i na kraju je ostalo da se namažu kremama i mirisnim uljima, pa da krenu ko na počinak, ko u kurvarluk.

Kurac! dragi gledaoci...

Danas dok šetate gradom možete ponekad pomisliti da su Pompejanci bili seksualni manijaci - s vremena na vreme videćete reljefni prikaz muškog polnog organa. Falus je u ono doba predstavljao zapravo nešto drugo. Bio je amajlija protiv uroka (jer kurac nema oči, očigledna logika). Nalazio se u svakoj kući, na javnim mestima, a danas se u narodu zadržao u pokretu hvatanja za genitalije kad treba da se desi nešto važno, kao molba vrhovnom biću da ishod bude onakav kakvim ga priželjkuješ. Nešto kao kad se čovek prekrsti pa kaže "Bože pomozi".

Falus ozbiljnih dimenzija

U Srednjem veku, međutim, Crkva počinje da se buni protiv upotrebe ovog simbola u narodu jer ga smatra neprimerenim hrišćanskoj tradiciji, pa se pod pritiskom simbol polako menja u rog, čuveni simbol protiv uroka u Napulju i južnoj Italiji danas. Analogija je očigledna, a u jeziku se direktna analogija održala u izrazu "cornuto" (od "corno" - rog, "cornuto" - rogonja, neko koga je žena prevarila, odnosno "cornuta", ako muž ženu prevari). U svakom slučaju, neko je nekom nabio kurac.

Teatri, amfiteatri

Pompeja je u ono vreme bila toliko napredna da se u njoj rodio i koncept amfiteatra - prvi sagrađeni amfiteatar na svetu je upravo onaj koji je sagrađen u Pompeji 80. godine pre nove ere. Rimski koloseum, da stvari stavimo u vremenski kontekst, izgrađen je 150 godina nakon Pompejskog! U vreme kada je izgrađen, nije postojao naziv za taj koncept, pa su ga nazvali spectacula. Kasnije su prešli na amfiteatar - ako je teatar bio polukružna struktura, onda dva teatra spojena u jedan čine amfi-teatar.

Amfiteatar - prvobitno: spectacula

Teatri su u ono vreme bili mesto kulturnih dešavanja, a usavršeni su do te mere da današnja pozorišta i na kraju stadioni funkcionišu na apsolutno istim principima - gotovo da ništa novo nije dodato, već su svi elementi preslikani.

Veliki teatar

Način na koji se u ono doba ponašala publika u teatrima i arenama ni po čemu se ne razlikuje od današnjice - postojala je jasna podela po staležima: ugledni građani, upravnici grada, javni službenici i pokrovitelji događanja - bilo da je reč o predstavama ili o borbi gladijatora, ulazili su u prostor teatra, odnosno arene na glavni ulaz koji se uvek nalazio u podnožju, tj. u nivou zemlje. Ulazeći, sa leve i desne strane su se odvajali polukružni hodnici iz kojih se sa leve ili desne strane izlazilo na tribine u prvom redu. Svi ostali su u teatar, odnosno arenu ulazili tako što bi se stepenicama popeli na gornji, najviši nivo, a zatim se spuštali do svog mesta.

Amfiteatar iz perspektive gladijatora - odvojeni nivoi

Postojala su tri nivoa: donji, za najistaknutije ljude i za pokrovitelja događanja koji je priređivao celu zabavu za prisutne, srednji, za bogatije ljude koji su sebi kupili mesto u tom redu, i gornji, za sve ostale. Ulazi u arenu i teatar su bili numerisani: "karte" su se prodavale u obliku žetona od tvdog materijala na kome su urezani broj ulaza, strana, red i broj mesta za sedenje.

Zanimljiva stvar je upravo odnos prema novcu i bogatstvu nekad i sad. U ono vreme su bogatiji ljudi finansirali javne radove - podizali su hramove, popravljali su hramove, gradili arene i sređivali ih po potrebi. Zauzvrat su dobijali slavu i njihovo ime je ostajalo na dar generacijama. Često bi statua pokrovitelja, uz statue članova porodice, bila postavljana na ulazu. Iako je postojao "opštinski" novac, na njega se nije čekalo već je najbogatiji, ili više njih zajedno, finansiralo radove.

Vežbaonica je u Pompeji bilo dve: manja, sumitska, i veća, dar cara Vespazijana. Uprkos uverenju današnjih generacija, u vežbaonicama Pompeje se nisu obučavali gladijatori. Gladijatori su obučavani u drugim mestima, a u Pompeju su dolazili samo povremeno i njihovo kretanje i zadržavanje u gradu su bili ograničeni. Nije ni čudo da je Arena izgrađena na obodu grada (tako se i danas grade stadioni - da ne bi došlo do zagušenja centra). Dešavalo se da se tokom gostovanja gladijatora okupi i po dvadesetak hiljada ljudi! To je otprilike i procenjeni broj žitelja grada u vreme erupcije 79. godine.

Tokom borbi gladijatora, masa je navijala. Incidenti nisu bili retkost, ali jedan koji se dogodio 59. godine kada su se "navijači" iz Noćere sukobili sa lokalnim "navijačima", pri čemu je nastradalo nekolicina ljudi, pa je i milicija morala da interveniše, dovela je do zatvaranja arene i svih dešavanja u njoj na period od deset godina. Ukaz je doneo sam car. To je bio prejak udarac narodu, kome je sva zabava obustavljena, činilo se, na večnost.

Tri godine nakon zatvaranja arena, desio se stravičan zemljotres koji je devastirao grad. Stradanja su bila tih razmera da je i sam car odlučio da ukine zabranu 62. godine jer je verovao da su građani već suviše propatili. Sreća u nesreći.

Mnogo se toga promenilo nakon zemljotresa. Nastupilo je određeno bezakonje, otimačina, uglavnom društvenog zemljišta. Sveta zemlja - pojas od trideset metara oko gradskih zidina, u kome se nije smelo ništa graditi, oskrnavljena je. Pojedinci su u tom delu počeli da grade grobnice. Nezadovoljstvo naroda je bilo veliko, pa se pribeglo i molbama prema caru ili uticajnim ljudima carstva da spreče bezakonje koje je uzelo maha. Rez je napravio upravo Vespazijan - ukazom je prekinuta otimačina svete zemlje i bespravna gradnja je zaustavljena, a narod je konačno dobio zadovoljenje. Šteta je već nanesena, ali nikada nije mogla biti do kraja ispravljena jer je tok istorije hteo da stavi tačku na razvoj ovog mesta.

Život se posle zemljotresa nastavio. Radovi su bili prisutni u svakom delu grada. Kameni kurčevi su dobijali obrise na sve više mesta po gradu, a požurilo se i sa obnovom hramova: ljudi su bili uvereni da ih stiže gnev bogova zbog zanemarivanja. Od hramova koji su postojali u gradu, izdvajaju se Apolonov hram, Dionizijev hram, Izidin hram.

Apolonov hram

Iako prva dva pripadaju evropskoj zaostavštini božanstava, zanimljivo je to da je prvi obnovljeni hram nakon zemljotresa bio onaj posvećen egipatskoj boginji Izidi. Novac za obnavljanje je obezbedio jedan liberto, a zauzvrat je tražio od gradskih otaca mesto u gradskom savetu za svog sina. A sin je u tom momentu imao samo šest godina. Dobio je šta je tražio i hram je obnovljen... Zašto je odabrao Izidin hram?

Izida je jedina obećavala život posle smrti... Jasno je zašto je ta ideja jednom bivšem robu, sada bogatom čoveku koji ipak nema sva prava slobodno rođenog, bila posebno prijemčljiva. Ne čudi ni što je hrišćanstvo uzelo maha i dva i po veka kasnije ozvaničeno kao državna religija Rimskog carstva.

Izidin hram

Kada je 79. godine umro car Vespazijan (naslednik Nerona), na prestolu ga je zamenio njegov sin Tit Flavije Vespazijan, koji je vladao samo dve godine i koji je zapamćen po tome što je za vreme njegove vladavine uništena Pompeja u erupciji Vezuva.

Ljudi u Pompeji su verovali da je Vezuv mrtav vulkan, bez obzira na to što je iz njega izlazio dim, koji i dan danas izlazi. Kada se nesreća dogodila, mnogi su pokušali da pobegnu, ali su se u pokušaju ugušili i pokrio ih je vulkanski pepeo. Danas njihovi ostaci, odnosno replike od maltera, mogu da se vide u Vrtu begunaca. U tom vrtu su nekada bili vinogradi - doduše, i danas su tu vinogradi, a proizvođači tvrde da je vino isto kao ono koje se tada proizvodilo. Svakako, radi se o marketinškom triku, jer je način proizvodnje promenjen, ali ima nešto u tome da čovek pije vino iz Pompeje! Košta, ali ko voli...

Posle još jednog dana provedenog u ovom najvećem muzeju na otvorenom, jedinstvenom arheološkom nalazištu na svetu - jer se u celosti može videti svaki detalj jednog antičkog grada i način na koji je on bio organizovan, za razliku od npr. Rima, gde se iskopine i ostaci iz antičkog perioda nalaze raštrkani po modernom gradu, shvatio sam da će biti potrebno još nekoliko odlazaka da bi se kockice mozaika složile u jednu jasniju strukturu.

Pogled na svetilište Bogorodice iz Pompeje iz drevne Pompeje