Ово је прича о несретним временима, или боље рећи о обичним временима и несретном Григору који се нашао између чекића и наковња у најгорем од свих лошим времена, када је малој напаћеној земљи Србији претио нови непријатељ - профани попрчитељи.
Са Запада нам никад ништа добро није стигло, чак и кад се на тацни као добро нудило. Тако су нам наметнули и ове педере и лезбаче. Ове мисли су опседале Григора док се синоћ враћао кући. Исти пут, знао га је напамет и време је често кратио размишљањем. Тада га је тиштало оно што је случајно чуо прошавши крај мале групице брадоња у црним неструкираним хаљинама: „Људи, покрштавање смо преживели кад се цела Јевропа дала у крст. Наши зилоти су спремни. У име бога...“ У вечерњим новинама наслов да је СПЦ рашчинила некадашњег монаха Давидовића, па је сад бљутавији од рашчињеног сока из кесице. Његова мантија дакле... Маска! А свуда је има.
Као и све страно, и педерлук изазива бојазан. Потребно је заштитити породице јер ако ти се педер породице дочепа, ух, кукала ти мајка! Породична шетња. Међу породичним људима и правобранитељима наших породица у првом реду су ћелафци испод двадесет година којима је вероватно једина мајка Србија. Григор се присетио кад је служио војску да је неки новајлија од 18 година по доласку у његову чету за занимање ставио да је навијач. Мислио је да момак зајебава војно руководство. Међутим, они то испоштоваше. Дечко је после на конту тога ишао на утакмице, кад су они што нису навијачи по занимању морали да чисте круг касарне.
Већи педер од педера
Тек неколико година касније „навијачи“ (побеснеле чирлидерсице) почињу да играју све значајнију улогу у политичком и уличном животу Србије. Земља их користи сваки пут кад је потребно направити неки физички насртај на некога и изазвати хаос. Они у томе уживају. Траже још, и бивају све јачи, а земља мора да им удовољи и да их нахрани. При том, жртве су углавном много слабији...
Пред бој
Година је 2010. али је дух 1389. са народом. Аналогија две године је јасна свима - Турци, педери: исто је! Једна битка је изгубљена, али понос никад није. Другу нећемо изгубити, иначе ће нас тек онда нагузити!
Распомамљене хорде педера и лезбејки се приближавају, заставе им се виде у даљини. Надиру са свих страна и постављају бијеле чадоре на пољани Мањеж. Међу њима су и домаћи издајници, потурице (они што су потурили тур) и увек присутни представници Запада. Сви су се уротили против мале, али поносите, прелепе Србије!
За то време, у домовима сељака
А српски народ по својим кућама, далеко од места дешавања, пратио је шта се догађа. На ТВ су се смењивале слике претњи, нереда, говора који соколе једне и вређају друге... гостовали су бројни аналитичари и алхемичари друштвених односа, објашњавали шта нам то доноси педеризам ако га као религију прихватимо. „Не желимо да нам заразе децу!“ О, не, само децу не! Хм... можда не би било лоше да престанете да шаљете децу у црквене хорове? Али то је само успутно размишљање. Машина за прање мозга је радила ко швајцарски сат и, мало по мало, Григор је и сам почео по глави да врти мантру „педери, деца, педери, наша деца, нагузиће децу, то су наша деца...“ Ни сам не зна како, али у једном моменту му је синуло. Као мали је знао за педере, сањао лезбејке, а прво никад није постао нити је друго икад имао среће да види. Морао је то рећи свету. Назвао је антифашистички покрет у Србији. „Добар дан друже Тито...“
***
Ивица и марица
То су срца два. Изазивају озареност и олакшање где год се појаве. Људи се мењају. Контролне тачке су осигуране, србокапи се сукобљавају са породичним људима без портфеља и светлост почиње да побеђује таму. Није било тако откако је Црвена армија умарширала у Београд!
Банда родољуба је сатерана до Храма Св. Саве, опколила их је полиција. Онда је дошао и тек пробуђени народ са кукама и мотикама. Бестије су се нашле у клопци, сада су они постали мањина. А приближавали су се и њихови љути непријатељи са шареним заставама... Настао је општи покољ и макљање. Навијачице су имале почетну предност јер су огрезле у тучама, али је маса превладала и почела да крцка и меље све пред собом, као парни ваљак. Круг се смањивао. Пале су и мантије.
Испред Светосавског храма, Богу на истину, изведени су они који су се о истог тог Бога огрешили и позивали на мржњу уместо на љубав. Судиће им се корбачом. Десет пута преко леђа! Али најгора казна тек их је чекала: да се забави, народ је позвао неке од најозлоглашенијих гејчина да изврше пресуду над већ клонулим рашчипоповима и побеснелим чирлидерсицама - трпање у буљу! Лезбаче су већ почеле да играју у трансу, а јадни људи су на коленима плакали. Кандићка се разрогачених очију радовала у првом реду чекајући на извршење казне и прстом се задовољавала додиривањем по чмару, али када је дошло до момента истине, ружичастокоси младић се окренуо ка маси и рекао: „Па ја то не могу да урадим. Мени треба љубав, а не буља пер се.“ Народ је схватио, ваљда, и сви су почели да тапшу. Само једна особа се није смејала. Била је то Наташа, која је у шоку јаким стиском остала без средњег прста десне руке.
Била је то још једна у низу српских револуција, овог пута симпатично названа „шарена револуција“.
Са Запада нам никад ништа добро није стигло, чак и кад се на тацни као добро нудило. Тако су нам наметнули и ове педере и лезбаче. Ове мисли су опседале Григора док се синоћ враћао кући. Исти пут, знао га је напамет и време је често кратио размишљањем. Тада га је тиштало оно што је случајно чуо прошавши крај мале групице брадоња у црним неструкираним хаљинама: „Људи, покрштавање смо преживели кад се цела Јевропа дала у крст. Наши зилоти су спремни. У име бога...“ У вечерњим новинама наслов да је СПЦ рашчинила некадашњег монаха Давидовића, па је сад бљутавији од рашчињеног сока из кесице. Његова мантија дакле... Маска! А свуда је има.
Као и све страно, и педерлук изазива бојазан. Потребно је заштитити породице јер ако ти се педер породице дочепа, ух, кукала ти мајка! Породична шетња. Међу породичним људима и правобранитељима наших породица у првом реду су ћелафци испод двадесет година којима је вероватно једина мајка Србија. Григор се присетио кад је служио војску да је неки новајлија од 18 година по доласку у његову чету за занимање ставио да је навијач. Мислио је да момак зајебава војно руководство. Међутим, они то испоштоваше. Дечко је после на конту тога ишао на утакмице, кад су они што нису навијачи по занимању морали да чисте круг касарне.
Већи педер од педера
Тек неколико година касније „навијачи“ (побеснеле чирлидерсице) почињу да играју све значајнију улогу у политичком и уличном животу Србије. Земља их користи сваки пут кад је потребно направити неки физички насртај на некога и изазвати хаос. Они у томе уживају. Траже још, и бивају све јачи, а земља мора да им удовољи и да их нахрани. При том, жртве су углавном много слабији...
Пред бој
Година је 2010. али је дух 1389. са народом. Аналогија две године је јасна свима - Турци, педери: исто је! Једна битка је изгубљена, али понос никад није. Другу нећемо изгубити, иначе ће нас тек онда нагузити!
Распомамљене хорде педера и лезбејки се приближавају, заставе им се виде у даљини. Надиру са свих страна и постављају бијеле чадоре на пољани Мањеж. Међу њима су и домаћи издајници, потурице (они што су потурили тур) и увек присутни представници Запада. Сви су се уротили против мале, али поносите, прелепе Србије!
За то време, у домовима сељака
А српски народ по својим кућама, далеко од места дешавања, пратио је шта се догађа. На ТВ су се смењивале слике претњи, нереда, говора који соколе једне и вређају друге... гостовали су бројни аналитичари и алхемичари друштвених односа, објашњавали шта нам то доноси педеризам ако га као религију прихватимо. „Не желимо да нам заразе децу!“ О, не, само децу не! Хм... можда не би било лоше да престанете да шаљете децу у црквене хорове? Али то је само успутно размишљање. Машина за прање мозга је радила ко швајцарски сат и, мало по мало, Григор је и сам почео по глави да врти мантру „педери, деца, педери, наша деца, нагузиће децу, то су наша деца...“ Ни сам не зна како, али у једном моменту му је синуло. Као мали је знао за педере, сањао лезбејке, а прво никад није постао нити је друго икад имао среће да види. Морао је то рећи свету. Назвао је антифашистички покрет у Србији. „Добар дан друже Тито...“
***
Ивица и марица
То су срца два. Изазивају озареност и олакшање где год се појаве. Људи се мењају. Контролне тачке су осигуране, србокапи се сукобљавају са породичним људима без портфеља и светлост почиње да побеђује таму. Није било тако откако је Црвена армија умарширала у Београд!
Банда родољуба је сатерана до Храма Св. Саве, опколила их је полиција. Онда је дошао и тек пробуђени народ са кукама и мотикама. Бестије су се нашле у клопци, сада су они постали мањина. А приближавали су се и њихови љути непријатељи са шареним заставама... Настао је општи покољ и макљање. Навијачице су имале почетну предност јер су огрезле у тучама, али је маса превладала и почела да крцка и меље све пред собом, као парни ваљак. Круг се смањивао. Пале су и мантије.
Испред Светосавског храма, Богу на истину, изведени су они који су се о истог тог Бога огрешили и позивали на мржњу уместо на љубав. Судиће им се корбачом. Десет пута преко леђа! Али најгора казна тек их је чекала: да се забави, народ је позвао неке од најозлоглашенијих гејчина да изврше пресуду над већ клонулим рашчипоповима и побеснелим чирлидерсицама - трпање у буљу! Лезбаче су већ почеле да играју у трансу, а јадни људи су на коленима плакали. Кандићка се разрогачених очију радовала у првом реду чекајући на извршење казне и прстом се задовољавала додиривањем по чмару, али када је дошло до момента истине, ружичастокоси младић се окренуо ка маси и рекао: „Па ја то не могу да урадим. Мени треба љубав, а не буља пер се.“ Народ је схватио, ваљда, и сви су почели да тапшу. Само једна особа се није смејала. Била је то Наташа, која је у шоку јаким стиском остала без средњег прста десне руке.
Била је то још једна у низу српских револуција, овог пута симпатично названа „шарена револуција“.
